U zagrljaju ratnog druga

NA izolovanoj lokaciji, skrivenoj u velškim brdima, nalazi se jedna od najboljih psećih akademija na svetu. Ovde se ne vežba za prestižnu izložbu "Krafts", niti se nagrađuju čistokrvnost rase i lepota. U ovoj školi se odbačenim kučićima daje nova šansa za život kroz program treninga koji će ih naučiti kako da zaštite ljude od opasnosti droga i eksploziva. Instruktor Sajmon Malin (48) radio je s psima po celom svetu (pretežno za vojsku), a od 2008. se nalazi na čelu elitne Malpit K9 akademije, osmišljene po najvišim svetskim standardima. On dojučerašnje "avlijanere" uči svemu - od pronalaženja droge do detektovanja mina u ratnim zonama. Znanje je sticao na vojnim žarištima u Iraku i Avganistanu, da bi na kraju, kombinujući različite metode koje je naučio, napravio nešto svoje i jedinstveno.

U serijalu "Psi za opasne situacije", koji je na programu narednih šest ponedeljaka na kanalu Vijasat nejčer (20.05), videćemo uspone i padove dresera i njihovih pasa i osetiti neprestanu neizvesnost koja ih prati do samog kraja obuke. Svedočićemo pobedama i porazima, ali i stvaranju trajnog odnosa između čoveka i njegovog četvoronožnog prijatelja. U ekskluzivnom razgovoru za "TV novosti", Malin kaže da je neverovatan osećaj kad se ovoj plemenitoj životinji podari novi život:

- Ne postoji veće zadovoljstvo nego kada psu pružite priliku da uradi dobru stvar, a znate da će u tome da uživa. Da nije ovakvih treninga, većina njih bi završila u prihvatilištima zbog nemarnosti vlasnika. Ukoliko su zaista srećni oni umeju da pokažu zahvalnost. Celokupan trening je neka vrsta igre. Koncept je takav da psi nemaju ideju šta zapravo rade. Spasavanje ljudi ne doživljavaju kao posao. Pronađu mesto na kojem se nalazi nešto s "čudnim" mirisom i posle toga dobiju igračku. Svaki put kad krenu u potragu za eksplozivom ili drogom, misle da idu da se igraju.

* Jesu li psi svesni kad ne ispune zadatak?

- Naravno, ali je mali procenat onih koji ne uspeju da ga obave. Ukoliko se to i dogodi, ne ostavljamo psa na cedilu. Čim procenimo da nije za ovaj posao, pronađemo mu pristojan dom. Cenimo životinje s kojima radimo. Ukoliko se na bilo koji način povrede i nisu u mogućnosti da nastave trening, šaljemo ih na oporavak.

* Sećate li se neke smešne situacije koja se dogodila tokom treninga?

- Naš moto na akademiji glasi: "Sve je ovo šala". U situacijama kad je pas odlično odradio zadatak, ali ne i njegov trener, obično se našalim: "Dobar pas, šteta što i trener nije takav", ili kad me treneri pitaju za mišljenje o sopstvenom napretku, a ja im odgovorim: "Pas je odličan".

* Imajući u vidu vaše iskustvo, možete li od starta da pretpostavite hoće li pas biti dobar ili loš za ovaj posao?

- Lako je zaključiti kada pas baš nije pogodan za trening. Mada, dešavalo mi se da kažem za psa da će biti odličan, a on se baš i ne pokaže. Nikad ne možete biti sigurni da će pas uspeti, dok ne počnete da vežbate sa njim. Mogu da prepoznam onog koji nije stvoren za tragača. Ako nema želju da se igra s igračkom, situacija je jasna. Testiramo ga tako što igračku sakrijemo. Ukoliko krene da njuška - uspeće, a čim počne da je traži pogledom - neuspeh je zagarantovan.

* Jeste li se nekad emotivno vezali za psa da ste poželeli da ga povedete kući?

- Takve situacije su neminovne, mada se trudimo da se ne vezujemo za pse. Ipak, lepo je videti ih kako odlaze kućama s ljudima koji im pružaju život kakav bi svaki ljubimac poželeo.

* Kako se rodilo vaše prijateljstvo s Tejlorom, psom s kojim ste drugovali tokom rata u Iraku?

- Poslali su me 2005. u Irak da obučavam pse za otkrivanje eksploziva, kad sam upoznao Tejlora, sa kojim sam dve godine kasnije, u jeku pobune, tragao za kampovima bombaša samoubica. U jednom trenutku bili smo odsečeni od vojne podrške, skrivajući se na gradilištu okruženi neprijateljima. A, onda su jednog jutra pripucali na nas ogladnele i ožednele. Tejlor se uplašio i počeo da beži. Od straha da ga ne izgubim, trčao sam za njim ne obazirući se na metke koji su mi fijukali oko ušiju. Jedva smo izvukli živu glavu. Zatim je došao dan kad sam morao da napustim Irak i kažem zbogom najboljem prijatelju, koji je preraspoređen u Avganistan. Srce me se cepalo. Prošli smo kroz ekstremne situacije, ali on me je blentavim "osmehom" terao da se osećam bezbedno.

* Znate li šta se posle dogodilo s Tejlorom?

- Ostavio sam ga u sigurnim rukama, ali prošle godine sam saznao da živi u lošim uslovima. Zahvaljujući "Fejsbuku", uspeo sam da ga pronađem i pošaljem u azil za životinje u Kabulu. Tamo je proveo mesec dana, dok nisam napornim radom sakupio 3.000 funti kako bih mu platio transport do Britanije. Nije me odmah prepoznao. Bio je uzbuđen posle dugog leta. Ali, kad smo stigli kući i kad je dobro onjušio novo okruženje, skočio mi je u zagrljaj. On je zlatan pas.

* Koji je vaš savet vlasnicima pasa, kako da ih učine srećnim?

- Pružite im mnogo igre. Tretirajte ih kao pse, a ne kao bebe. Dozvolite im da budu ono što jesu. Psima je potrebno da se osećaju kao psi i tad su najsrećniji.