Milena Vasić : Jedan dan žene - bio bi odlična serija

ZA nju kažu da ima talenata najmanje koliko i godina. Milena Vasić je glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostvarila nebrojene uloge, uz televizijsko i dramsko stvaralaštvo. Magistrirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, gde su u naučnom radu njene preokupacije bile glumačka etika i estetika u stvaranju pozorišnog, odnosno umetničkog čina. Završila je srednju muzičku školu. Često na društvenim mrežama drži "lajvove" na kojima svira klavir i peva, uz pratnju publike, koja broji više hiljada njih, i uživa.

Među kolegama važi za vedru, dobronamernu i duhovitu damu. Svojevremeno je svojim projektom "Dama bez blama" u naš televizijski program unela preko potrebnu "žensku smešnu stranu sveta", i zauvek postala miljenica svih "dama bez blama". Zatekli smo je u jednom šumadijskom selu, gde se povukla za vreme vanrednog stanje, gde sa svoje troje dece uživa u prirodi i "usporavanju" životnog tempa.

* Igrate u veoma gledanoj seriji "Ubice moga oca", upravo gledamo četvrtu sezonu, a na jesen nas očekuje i nastavak - peta sezona. Kakva su vaša iskustva vezana za ovaj projekat, i kako ste doživeli svoju ulogu?

- Ovo nam je četvrta sezona, moj lik je bio u prvoj, drugoj i sada četvrtoj. Čudan je osećaj da je jedan televizijski lik nekoliko godino sa vama. Za pozorište, pogotovo naše, repertoarsko, to se podrazumeva. Sa televizijom je drugačije. Kada se završi snimanje nekako ste već u prošlom vremenu u odnosu na određeni lik. Radujem se još jednom novom letu i druženju sa Bibom.

* Biba, pevačica, jaka žena, udovica, u poslednjoj epizodi pucala je, kao čin osvete, u čoveka koji joj je ubio muža. Kako ste "branili" ovaj, takođe žestoki lik?

- Biba je lik koji je, sticajem okolnosti, zbog načina života neko ko prepoznaje zakon ulice. Odlučila je da uzme stvar u svoje ruke i da osveti svoga muža. Branila sam je nekim saosećanjem i pravdanjem kao ženu koja je ostala udovica sa dvoje dece, a za koju država nije imala mnogo razumevanja. Tako je ona, iz straha i bojazni šta bi taj čovek mogao da učini drugim ljudima, odlučila da to uradi.

* Očekuje se ponovno emitovanje "Bele lađe"? Šojić se pokazao kao "prozorljiv", vidovit. Šta vam je najzanimljivije u tom projektu?

- I treća repriza "Bele lađe" je bila je gledanija nego mnoge serije u premijernom terminu. Tajna je u izvrsnom piscu Siniši Paviću i, naravno, Lanetu kao nezamenljivoj i glavnoj karici te humorističko-satirične epopeje našeg političkog diskursa i svega onog što on nosi.

* Glumci nikada nisu bili zaposleniji, snima se mnogo TV serija. Da li vam smeta manirizam koji svi primećuju? Slične su teme, fuzija žanrova - slična. Kakvo je vaše mišljenje?

- Priznajem, ponekad izgleda da gledamo istu seriju. Manirizam tema prozilazi iz sadržaja koji nam nameće društvo i komunikacija, šta su teme, svakodnevica, šta su strahovi? Nisam srećna što se promocija kriminalnih mačo muškaraca ističe, staromodna sam i volim kada dobro pobedi, kada je sistem vrednovanja na strani zakona. Verujem u takve bajke. A mislim da gledaocima fali malo tema sa običnim malim čovekom u centru zbivanja. Malo humanizma ne bi bilo loše, a kada bi možda i žena bila glavni protagonista, samo jedan ženin dan, pa koliko je peripetija, sudara sa sobom, sa svojim potrebama i mogućnostima. Snimili smo jednu takvu seriju, zove se "Neki bolji ljudi", prikazivaće se od jeseni, i mislim da će je ljudi voleti. Šta se desi kada se probudite jednog jutra i shvatite da želite da se razvedete od čoveka sa kojim se ste bili 20 godina u braku. Šta se desi kada poželite da budete iskreni prema sebi?!

* "Dama bez blama" je potpuno zaživela u narodu. Postala je sintagma koja se koristi i u svakodnevnom govoru. U tom momentu, to je bio potpuno neobičan projekat, nešto novo. Sa ove distance, kako se sećate tog snimanja?

- Čini mi se da smo probudili tu sintagmu sa serijom. Sloboda ženskog humora je zaživela. I danas slušam drage dame kako mi prilaze i govore: "Jao, pa ja sam dama bez blama". Volele su žene taj projekat. Kada pogledam neki insert danas, shvatam zašto je to tako.

* Mnogi postdiplomci na FPN, sa smera Komunikologija, za temu uzimaju "Nepostojanje humorističkog programa u savremenom televizijskom programu", i to duže od dve decenije. Šta mislite da je razlog nepostojanje klasičnog humorističkog programa u našem dramskom i serijskom TV stvaralaštvu?

- Brine me to da smo možda u jednom trenutku počeli da se stidimo humorističog sadržaja. Društvena angažovanost je preplavila i pozorište i televiziju kao da za jedno društvo nije važno da se smeje. Ne razumem. Bilo bi nam i lepše i bolje kada bismo se što glasnije smejali! A ono što bi bio najtačniji odgovor na vaše pitanje je: Pitajte pisce zašto ne pišu humoristički sadržaj!

* Crni humor, humor uopšte, već dugo je odbrambeni mehanizam građana Srbije. I sada u vreme pandemije, a čini mi se da nam je to i deo mentaliteta. Može li nas on i dalje "spasavati", oslobađati straha, ohrabrivati, smirivati... ili nam stvara možda lažnu kuraž, uljuljkuje nas?

- Pa to je ono - bilo bi smešno da nije tužno. Moramo se više zagledati u sebe. U svoje okruženje. Priznati. Smeh nastaje iz prepoznavanja. Ponoviću - nama je potreban glasan smeh, bučan. Treba da nas boli vilica od smejanja. Crni humor i satira su veoma važni, ali bez glasnog smeha prelaze u cinizam.

* Kako biste definisali glumačku etiku danas? Da li je čvrsta kao kamen?

- Kada sam radila svoj magistarski rad na temu "Glumačka etika kao osnov pozorišnog čina i njegove estetike", susrela sam se sa problemom kod anketnog metoda da je sam termin etika gotovo nepoznat kolegama. Što su bili dalje od fakulteta, zaokupljeni snimanjima, manje su mogli pronaći u svom vokabularu objašnjenje na zadato pitanje. "Pozorišna etika", postoji knjiga Stanislavskog, kod nas se neguje u pozorišnom salonu sa starijim kolegama. Ona se prenosi kao narodno predanje sa kolena na koleno. I što ste imali više prilike i radosti da radite u teatru sa većim glumačkim bardovima, imali ste sreću da je naučite.

* Da li ste zadovoljni estetikom TV projekata koji se danas snimaju?

- Vidi se veliki napredak u snimanju serijskog programa kod nas, i to je radost i za glumce, naravno. Svako od gledalaca mogao je pronaći seriju za sebe i u estetskom smislu, a naravno i u sadržajnom.

* Kako vam se čini svakodnevna estetika našeg življenja? Šta vi pre primećujete, lepo ili ružno, ili estetiku ružnog?

- Pristalica sam estetike lepog. Po prirodi sam hedonista i volim da mi je lepo.

* Kako je biti supruga, čoveka koji ima najviše naslova potpisanih kao reditelj, Juga Radivojevića? Ima li uopšte vremena za vas?

- Izazov je veliki, ali znate kako kaže poslovica - dajte onom ko ima najviše posla da vam nešto završi. Dobra organizacija je talenat.

* Vreme izolacije proveli ste sa porodicom u jednom šumadijskom selu. Da li ste od onih koji misle da posle ove pandemije civilizacija neće nikada više biti ista, ili ste od onih koji misle da će se život nastaviti potpuno normalno?

- Nadam se da će se promeniti. Da ćemo imati vremena za sebe i za prirodu. Nadam se da će ovo biti lekcija za čovečanstvo. Shvatili smo, valjda, i naučili nešto!

* Šta ste naučili na selu, a do sada niste znali?

- Naučila sam da sadim povrće, do sada to nikada nisam radila. Naučila sam i da farbam...

* Često držite "lajvove" na "Instagramu" u kojima pevate, svirate. Nedostaju li vam publika, interakcija sa ljudima, razmena energije?

- Svako je kao umetnik našao način da se izrazi tokom ovog perioda. Ljudi su kuvali, pa su to delili sa drugima. Neko je organizovao razgovore, pozorišta su organizovala predstave preko svojih jutjub-kanala. Važna je bila komunikacija. Mene je klavir činio budnom, koncentrisanom, bio mi je trening, a interakcija sa ljudima, okrepljenje i radost.

KOŠTANA I NjENA PESMA IZ MRAKA

* NAČULI smo jednu interesantnu priču. Igrali ste Koštanu u istoimenoj predstavi u JDP, i ... nestalo je struje. Ceo ansambl, posle prvog šoka, počeo je da peva. Vi ste seli za klavir, svirali i pevali sve dok nije došla struja. Kako se sećate tog događaja?

- Nestalo je struje, a ja sam počela da pevam sa scene, ali akapela, bez klavira, i tada su me moje kolege ispratile, Mrgud Radovanović, Žika Milenković, Slavko Simić, Rada Đuričin, čuveni Mlađa Veselinović... Morala sam se prisetiti ovih dragih ljudi kada smo već danas govorili o glumačkoj etici i veličini.