Dragana Katić je odavno prestala da bude surovi profesionalac i time je, kako u životu, tako i u zavidnoj televizijskoj karijeri, stekla još jednu bitnu vrednost koja ju je učinila boljom u svakom smislu. Naučila je da ne potiskuje svoje emocije, već da ih deli sa gledaocima i ljudima sa kojima kreira emisije ili gradi privatni život. Naučila je i da za takve promene nikad nije kasno. Istoimena emisija, koju već godinama uspešno vodi, je u velikoj meri doprinela toj promeni, koju u iskrenoj i otvorenoj ispovesti za Novosti Online opisuje konkretno, slikovito i otvoreno, otkrivajući mnogo o sebi i nekim momentima kada posao zaista preraste u zadovljstvo, zahvalnost i privilegiju.


* Emisija „Nikad nije kasno“ je godinama jedna od najgledanijih, ali i najemotivnijih. Da li neki TV formati vremenom prevaziđu trku za rejtingom, komercijalni efekat i strogi profesionalizam i kolika je privilegija raditi ih?


- Emisija „Nikad nije kasno“ se od samog početka nije borila za rejting, već je zamisao autora Žike Jakšića i cele “Grand produkcije” bila da pokažemo ne samo drugačiji TV format, već i da naše višedecenijsko iskustvo pretočimo u iskrenu TV priču. Naravno da je odabir takmičara i maestralno vođenje Žike, Mareta, mogu reći i mene, vanserijskog orkestra, kao i kompletne ekipe doprinelo da ljudi koji su živeli u malim sredinama i bili poznati malom krugu ljudi odsanjaju budni svoj san. Logično je da zreli ljudi imaju ozbiljne životne priče i da suština emisije nije bila na pukom pevanju, već i na njihovim pričama koje su naše, koje gledaoci umeju da prepoznaju i koje su, što je najvažnije, najiskrenije ispričane. Vrlo sam ponosna na celu ekipu, a od trenutka kad sam počela da radim emisiju sam i definitivno potvrdila svoje verovanje da se ljudi energetski prepoznaju, kao što je to slučaj sa Žikom, Maretom i Sofrom.


* Čini se da je i vas ova emisija oslobodila, uslovno rečeno, zadatih pravila, dozvolivši vam da pokažete emocije. Koliko vas je to oplemenilo?


- Bravo! To je suština ovog projekta. Meni, odnosno nama kao zrelim ljudima, nije problem da pokažemo emociju, ali je bio potreban ovakav projekat da možemo da je iskažemo i podelimo sa svima koji nas gledaju. Ponosna sam na ljude koji me sreću i koji pričaju o Žiki, Maretu, Sofri i meni kao o ljudima koji su im bliski i koji su uspeli da im nedeljno veče pretvore u pravi doživljaj. Do sada sam nekoliko puta bila istinski dirnuta i pokazala svoje emocije bez ikakve zadrške.


* Koliko je takmičarima prilika da u zrelim godinama pokažu ono što su želeli, a nisu imali mogućnost da iskažu, kockica koja je nedostajala u mozaiku njihove sreće, dovoljna za ostvarenje sna i pobedu nad samim sobom?


- Žao mi je što svi mi koji radimo sa njima i pripremamo njihov nastup, možda nismo u mogućnosti da vam pokažemo koliko i kako se oni spremaju i kako se raduju svom uspehu. Divna je stvar kada u zrelim i iskusnim godinama možete da ostvarite dečiju radost, želju za početkom. Kada osetite njihovo drhtanje, tremu i kada vidite njihov sjaj u očima kada se upale reflektori, to je osećaj koji svi mi delimo sa njima i zaista se trudimo da to ljudski, a ne profesionalno, prenesemo na publiku. I baš to što ste rekli, to je ta kockica koja, ne samo njima, nego i nama koji radimo, a i svima koji gledaju, možda nedostaje u mozaiku naše sreće.



* Šta nikada nećete zaboraviti iz dosadašnjeg rada na ovoj emisiji i zbog čega je ona posebno značajna u vašoj dosadašnjoj karijeri?


- Posebno je značajna zato što sam i ja dobila osećaj, kao i takmičari, da počinjem neko svoje novo doba u karijeri. Nikada, za više od tri decenije profesionalnog rada, nisam dobila priliku da radim emisiju u kojoj sam ja ja, u kojoj nisam samo surovi profesionalac, već mi je omogućeno da zajedno sa takmičarima proživljavam njihovu sreću, strah, tremu, suze. Bilo je mnogo sudbina kandidata koje ne mogu da zaboravim, kao i njihovo “hvala” nakon završetka snimanja.


* Jeste li u svojoj karijeri uvek na vreme stizali do pravih šansi?



- Imam dovoljno radnog staža da mogu da kažem da jesam. Nisam imala propuštenih prilika, već sreću da su prilike pronašle mene. Imala sam sreću i da sam u prelomnim trenucima svoje karijere donosila prave odluke, iako su se one u tom trenutku, što mojim bližnjim, što publici, činile nelogičnim. Vreme je pokazalo da sam uspela da osetim kada i koju priliku treba da prihvatim. Ono što je najvažnije, sa gotovo svim svojim kolegama sa kojima sam sarađivala sam ostala u prijateljskim ili pravim kolegijalnim odnosima. Nisam nijedna vrata nogom zatvorila. Presrećna sam kada me moje kolege sa RTS-a pozovu u bilo koju emisiju i kada me dočekaju oni ljudi sa kojima sam počinjala, učila, sa osmehom na licu i zagrljajem. To je moja najveća nagrada.


* Koju šansu, možda, niste iskoristili i drago vam je zbog toga?


- Ne razmišljam o neiskorišćenim šansama. Imam dovoljnu vremensku instancu da mogu da kažem da sam izabrala baš ono što me je u tom trenutku činilo zadovoljnom. Tako da, o propuštenim šansama, niti umem, niti mogu da govorim. Pričam samo o onome šta sam uradila.



* Kada ste u životu sebi namerno dopustili da zakasnite, gde i zbog čega?


Nikad, nikad, nikad! Nikad nisam zakasnila ni u bukvalnom, ni u prelaznom značenju. Imam utisak da sam rođena spremna. Nikada nisam ni na jedno jedino snimanje,”živu” emisiju ili radnu obavezu, privatni ili poslovni sastanak zakasnila. I u svojim privatnim odlukama ne mislim da sam bilo kada zakazala. Imam adrenalin kad god treba nešto da uradim i donesem neku životnu ili profesionalnu odluku. Oslanjam se na svoj instinkt, a otac me je naučio da svaku svoju obavezu ili zadatak, bilo da je vezan za posao ili za emocije ispunjavam u potpunosti. Mnogi mi zbog toga daju titulu “kontrol frika”, ali ja prosto moram i želim da tako funkcionišem. Ne umem da se suočavam sa zakašnjenjima.


* Kada vam je sat stvarno kasnio, šta ste propustili?


- Iskreno, zbog tog svog vrlo preciznog i određenog stava, kako prema poslu, tako i prema ljudima, sigurno je da sam propustila neke trenutke u kojima sam mogla da budem opuštenija, ali se i dan-danas vrlo teško borim sa sobom kada treba baš potpuno da se opustim. Teško mi ide. Možda je zato moj sat uvek uključen.


* Gde ste se potrudili da budete i pre vremena i danas ste srećni zbog toga?


- Možda su to odluke koje sam donela, a koje se baš nisu uklapale u to vreme i u način života. Još kao tinejdžerka sam razmišljala o tome kako da budem samostalna i nezavisna žena, da ostvarujem svoje želje i snove i da se ne obazirem na ustaljena društvena pravila koja su vladala oko mene. Oduvek sam težila da ispunim svoje ciljeve, očekivanja i želje. Kada sam odlučila da rodim decu, koja nisu bila u okviru bračne zajednice, ne mogu reći da je to bilo ispred vremena, ali, u svakom slučaju, nije bilo očekivano u mojoj sredini. Jednostavno, okolnosti su bile takve. Ja sam procenila da mogu dalje.



* Za kakve uspehe, emocije i reči u životu nikad nije kasno?


- U ovim godinama, sa profesionalnim i životnim iskustvom, mogu da kažem da zaista nikad nije kasno za oproštaj, ali istinski oproštaj i da nikad nije kasno da čovek prepozna šta u životu zaista ima i na čemu uvek treba da bude zahvalan. Zahvalnost i oproštaj su stvari za koje zaista nikad nije kasno.


* Šta biste želeli da uradite, što do sada niste, a znate da za to nikad nije kasno?


- Želela bih da ponovo počnem da učim istoriju, da više treniram, da više mantram, da imam više vremena da čitam i nadam se da će mi naredna godina doneti mir, kada ću moći da zadovoljim sve svoje želje za znanjem koje nisam uspela do sada.


* Televizija ne dozvoljava kašnjenje. Šta dozvoljava, što ni u jednoj drugoj profesiji ne postoji, a jeste osnov vaše ljubavi prema poslu kojim se bavite?


- Kreativnost, maštu, slobodu ličnog izražaja u godinama koje ja imam. Malo mojih vršnjakinja može da se pohvali adrenalinom koji osećam nakon svake emisije. Koliko god zvučalo nestvarno, ali ja svaki put pogledam u reflektore i zahvalim što sam u mogućnosti da radim izazovan, kreativan i odgovoran posao. Televizija je magija i stvarno sam zahvalna što je tako doživljavam.


* Televizijsko vreme je skupo. Jeste li ga nekada prokockali i to zamerate sebi?


- Možda sam neke emisije mogla, sa ove vremenske distance, bolje i kvalitetnije da uradim, ali je važno da nijednu nikada nisam otaljala bez strasti ili odradila bez entuzijazma. Mislim da sam se u toj “skupoći” dobro snašla.


* Šta čini samo vaše vreme, kada ne gledate na sat?


- Moje vreme je kada mogu potpuno da budem sigurna da su sve moje profesionalne obaveze završene. Tada volim da budem u svom dnevnom boravku, bez uključenog televizora, sa telefonom na “sajlentu” i knjigom u ruci, a još ako može da bude i sunčan dan, e onda je to baš moje vreme!


* Gde, ka čemu ili kome uvek žurite i to vas čini srećnom?


- Deci i prijateljima koji čine moju izabranu porodicu.


* Kako u ovim danima, suočeni sa korona virusom, da sačuvamo prisebnost, ljubav, empatiju, solidarnost, ali i sebe na kraju krajeva?


- Sasvim je razumljivo da su ljudi u strahu potisnuli svaki osećaj empatije, ali kako vreme prolazi doći će i do privikavanja. Pripadam generaciji koja je svašta prošla, pa imam blagu prednost, recimo, u odnosu na svoju decu, koja sada razumeju sve ono o čemu sam im pričala. Ovakve situacije vremenom stvaraju veći osećaj za zajednicu i iz ovog zla ćemo mnogo toga naučiti, kao što smo i iz svih predhodnih.



* Kako ste se vi postavili u celoj situaciji, čemu se posvetili, kako organizovali život i vreme, a da može da bude poruka koju naši čitaoci mogu primeniti u svojoj svakodnevnici?


- Ovaj prinudni odmor mi je prvih dana stvarao zbunjujući osećaj nakon baš intenzivnog radnog perioda, ali privikavam se. Šetam, sređujem tavan, garažu. Dogovorila sam se sa decom da odvojimo nekoliko dana i sredimo sve fotografije. Kao i većina, odgledaćemo sve što nismo stigli do sada. Oni spremaju ispite, a ja čitam. Kriza će sigurno doći posle nekoliko nedelja, ali bodrićemo se i smišljaćemo nove aktivnosti. Važno je da ostanemo disciplinovani i odgovorni u svom mikrosvetu, i to će pomoći da makrosvet bolje funkcioniše.


Dejan Ćirić