Miodrag Radonjić: Uvek odigram onako kako mi srce kaže

Velika gledanost filmova „Balkanska međa“ i „Južni vetar“ kao i istoimene, trenutno aktuelne serije, u kojima je Miodrag Radonjić ostvario neke od svojih najupečatljivijih uloga, nisu bacile senku na ostale projekte u kojima smo ga gledali tokom poslednjih godina kao što su „Čizmaši“, „Prvaci sveta“, „Ubice mog oca“ i mnogi drugi. Naprotiv. Ovaj mladi glumac svojom autentičnom igrom i izrazom, korak po korak, svrstava svoje ime i talenat u red najboljih kada govorimo o glumačkim generacijama novog vremena, o čemu svedoči njegov dosadašnji glumački put, ali i lično sazrevanje i iskustva, o kojima govori za Novosti Online.

* Stabilnost, autoritativnost i sigurnost u sebe i svoj talenat su neke od osobina koje vas, na prvi pogled, karakterišu. Šta ih je u najvećoj meri oblikovalo i izgradilo vas i kao umetnika i kao ličnost?

Mislim da nisam zreo da odgovorim na pitanje šta me je izgradilo kao umetnika. Pre svega, nisam siguran šta tačno znači biti umetnik. U sebi to osećam kao potrebu da se izrazim, a kao ličnost mislim da je nemoguće sebe objektivno sagledati. Verovatno čovek instinktivno upotrebljava deo ličnosti za koji nalazi za shodno da mu je potreban u datom trenutku. Definitivno su porodica i okruženje u kome sam živeo i odrastao uticali na moj razvoj. Rekao bih da je za taj “prvi pogled” najzaslužniji otac i devedesete godine, kada sam kao dečak dosta vremena provodio van kuće upoznavajući svet i život u kome sam se našao, dok mi je emotivnu stranu, koju svesno čuvam, a nesvesno često krijem, usadila majka.

* Tokom poslednje decenije ostvarili ste značajne uloge u najgledanijim televizijskim i filmskim ostvarenjima. Koje su bile najinspirativnije u pogledu pomeranja granica vaše glume i još oštrijeg brušenja talenta? Šta ste naučili?

Gluma je za mene potreba. U tom smislu niko mi ne može oduzeti mogućnost da glumim, to je moguće raditi sam, zatvoren u jednoj sobi, a pritom ne biti ludak. Dakle, svaka uloga koju igram za mene je inspirativna i gledam je kao nagradu. Nagradu zato što svoje stvaralaštvo mogu da podelim sa nekim. Neka je to i jedan čovek, dovoljno je za isti intenzitet inspiracije i naboja kao kada snimaš film za koji pretpostavljaš da će gledati milion ljudi. Verujem da je važno igrati se. Deca kada se zaigraju nisu svesna da ih neko posmatra u toj igri, već se jednostavno igraju i to im je dovoljno. Sto se tiče učenja, učim od partnera sa kojima radim, od reditelja, pisaca, kao i iz literature koju koristim pripremajući ulogu.

* Od samog starta ste u snažnim glumačkim ekipama, uz vrhunske reditelje i u vrlo autentičnim ulogama. Istinitost i uverljivost boje vaše likove. Čime ih održavate i svoj prostor u jakim podelama činite upečatljivim?

Jednostavno samo glumim, bavim se svojom ulogom i igram se u okvirima pravila koje ta igra nalaže. Svaka igra ima svoja pravila, pa tako i svaka uloga ima svoje granice i mogućnosti. Da li te mogućnosti iskoristim u svom punom kapacitetu ili ne, to je već sud drugih, ne moj.

* Filmovi „Južni vetar" i „Balkanska međa" su postigli ogroman uspeh. „Južni vetar” je upravo počeo da se emituje i kao serija. Ima li straha da epizode mogu da osiromaše celinu i emociju filma ili će gledaoci videti nešto novo?

Moja lična bojazan je postojala, međutim kada sam pogledao materijal apsolutno sam siguran da je serija bogatija i dinamičnija od filma. Ali, to je ipak samo moj lični utisak, važno je što sam intuitivno osećao, dok smo snimali film, da je čitav autorski tim tog projekta imao unutrašnju potrebu da se još više i opširnije izrazi. Publika će sigurno videti nešto novo, a utiske svi sa nestrpljenjem očekujemo.

* U oba projekta ste odigrali vrlo kompleksne uloge. Na momente sirove, opasne, tragične, nasilne. Kako pronalazite meru i da li ponekad posumnjate da li ćete naći u sebi sve što određeni lik, posebno ovog tipa, zahteva?

To je pitanje mašte i opet iskustva. Čini mi se da mašte imam dosta a iskustvo stičem životom, tako da kad pažljivo te dve stvari spojim pronalazim neku meru. U tome mi često pomažu kolege i reditelji, trudim se da čujem svakog sa kim sarađujem i na kraju uvek pokušam da odigram organski, onako kako mi srce kaže.

* Na koji način izbegavate stereotipe? Uloge i fizički izgled ponekad odrede glumca i zasene druge slojeve njegovog talenta. Kako se štitite od toga?

Radom na sebi. Ne može utisak publike da zaseni slojeve vašeg talenta, vaša nebriga o talentu će to uraditi. To je upravo rad na sebi. Ako ste u nekom periodu za publiku u glumačkom maniru, to ne znači da morate biti u tom maniru sam za sebe. Pomenuo sam da može da se glumi i u zatvorenoj sobi.

foto Aleksandar Letić

* U čemu se, možda, tokom rada na nekim projektima niste snašli i ko vam je, ili šta, pomoglo da prevaziđete blokadu i oslobodite ono što je bilo potrebno?

Postoji uloga koju sam odigrao u predstavi “Male Tajne”, koju je režirao Goran Marković. Igrao sam jednog od glavnih junaka, Dušana. Taj komad je zapravo inspirisan životnom pričom njegovih roditelja Olivere i Radeta Markovića - velikana jugoslovenskog glumišta. Priča prati njih od mladosti do kasnih srednjih godina života. Moj lik je bio inspirisan Radetom Markovićem. Mislim da se nisam snašao u drugom delu komada, kada Dušan postane velika filmska zvezda i kada prevali četrdesetu. Jednostavno nisam osećao da razumem svo to iskustvo koje takav čovek može imati. Verujem da glumac, sa koje god strane da gradi ulogu, mora da implementira neko svoje iskustvo. Posredno ili neposredno nije važno, ali mora ga imati. Sećam se da mi je Goran mnogo pomogao tako što je insistirao da samo izgovaram tekst koji je napisao, bez glume. Vrlo dobro je znao da ja, sa dvadeset i nešto godina, ne mogu da razumem život jugoslovenske filmske zvezde koja je u srednjem životnom dobu. Na taj način sam, iz probe u probu i kasnije iz predstave u predstavu, sve više i više lično i privatno sazrevao. Hvala dragom Goranu Markoviću na tome.

* Pripadate generaciji mladih glumaca koji su dobili svoje šanse u najgledanijim televizijskim serijama. Koliko to, pored svih prednosti, može da bude opasno jer mnogi “planu” u nekoliko popularnih uloga i nestanu?

To je jako opasan teren i svedoci smo da se mnogi na njemu provedu kao bos po trnju. Tu je najopasnija zabluda o sebi, svojim vrednostima i mogućnostima. Čak i ako ih gordo prepoznate i previše se zagledate u njih one će izbledeti u vašoj opčinjenosti sobom i zanemarićete rad na sebi. Razdvajanje dobrog od lošeg se upravo vrši u sistemu vrednosti na kome svaki čovek treba neprestano da radi.

foto Aleksandar Letić

* Opravdali ste poverenje i stekli ime. Šta, ipak, još morate da učite, u čemu još uvek niste ono što biste želeli da budete kao umetnik?

Mnogo je toga u čemu nisam ono što bih želeo da budem kao umetnik. Zato se i radujem, jer želim da idem ka tome. Bilo bi mi baš tužno da sam sve što želim da budem kao glumac već postao sa trideset godina.

* Stasavate glumački i životno u vremenu drugačijeg sistema vrednosti, trendova ponašanja i izgleda, arogancije i težnje za bilo kakvom eksponiranošću. Koliko ste daleko od svega toga, a šta je neminovnost?

Sistem vrednosti u kome živi gotovo ceo svet je samopromocija. Nije važno kojim se poslom bavite, da li ste dete ili odrastao čovek. Danas i deca imaju društvene mreže i odrastaju u svetu gde je iluzija najjače oružje. Mislim da je to vrlo opasno za razvoj ljudi. Konstantno blago samoobmanjivanje. Pokušavam da nađem balans. Da ne ugrozim previše svoju duhovnu prisutnost, a ipak budem deo društva i sveta.

* Odsustvo emocija ili pokazivanja istih je danas postalo gotovo pravilo. Na koji način se branite od toga, da ne ogrubite u bilo kom smislu?

Trudim se da svoja osećanja često iskazujem, a pokazujem ih samo pred bliskim ljudima. Mislim da nije dobro čuvati u sebi ništa što vas boli i žulja. Iako je to nekada teško sprovesti, moramo da nađemo način. Čovek je emotivno biće u velikoj meri i mislim da je važno negovati emotivnu stranu ličnosti.

* Vaša fizionomija odaje utisak strogog i naizgled arogantnog čoveka. Kako se nosite sa takvim percepcijama, prilično uslovljenim karakterima koje igrate?

Ljudi koji me dovoljno dobro poznaju verujem da nemaju pogrešnu percepciju, tako da se u tom smislu vrlo brzo predstavim ko sam. Ako se nešto i krije onda se krije s razlogom, a karakteri uloga koje igram su prilično daleko od mene privatno.

foto Aleksandar Letić

* Šta čini vaš život kada niste pred kamerama ili na sceni, i na koji način ga oplemenjujete?

Nije lako da odvojim svoj život i pronađem sebe van glume. Nekada osetim da mi je potrebno vreme da se vratim sebi u potpunosti. Kontakt sa prirodom mi u tom smislu jako ubrzava proces. A kada hoću “instant” da oplemenim svoj život zamolim mamu da svira klavir a ja da pevam. Još ako su tu moje bratanice, pa krenemo horski, to je oplemenjenih deset dana.

* Šta je za vas merilo uspeha?

Lični doživljaj.

* Jeste li srećan, ostvaren i zadovoljan čovek?

Moram priznati da me zbunjuju pitanja o sreći pošto ne umem da je definišem generalno. U mom poslu su sva osećanja važna. Čini mi se da je Andrić rekao da svako stvaralaštvo proizilazi iz bola, odnosno iz problema. Razmislite, ne postoji književno delo, pesma ili film koji ne tretira neki problem. A kako biste se izrazili stvaralački, morate makar mrvicu poznavati taj bol odnosno problem. I ta spoznaja je za mene sreća, tako da sam srećan što ne živim u iluziji o sreći. Ostvaren i zadovoljan si u jednom trenutku, pa onda neko vreme misliš da nisi, pa opet veruješ da jesi. Tako je to valjda u životu.

* Šta je izvesno na profesionalnom planu u budućnosti?

10. - og marta me čeka premijera novog filma “Hotel Beograd”, u produkciji “Arhangel Studija”. To je romantična komedija koja će biti pravo osveženje i talas smeha i pozitivne energije našoj publici. Pogledao sam pre neki dan final montaže i veoma sam zadovoljan. Sa nestrpljenjem iščekujem reakciju publike.