Dragan Vučelić je godinama zaštitno lice „Kulturnog dnevnika“ RTS-a, i jedan od najkvalitetnijih spikera i voditelja Javnog servisa, što dokazuje dugotrajna karijera koju nikada medijski nije previše eksponirao, a koju su obeležila zanimljiva iskustva u različitim sferama njegove profesije, kao i značajne nagrade.

Intervju za Novosti Online u velikoj meri oslikava i njegov pristup poslu - ozbiljan, odmeren, konkretan, argumentovan i, pre svega, profesionalan. Teme kojih smo se dotakli su neke od onih na koje se, posebno danas, kada su mediji u pitanju, ne može ostati imun, ali da lepa reč, koja jeste Draganov stil i izraz, otvara neka vrata i na pravi način skreće pažnju na određene stvari, može biti poruka ovog razgovora.

* Kao čovek sa mnogo iskustva u medijima, svedok vremena, ali i “običan” gledalac, kako opisujete medijsku mapu Srbije i sve promene koje su se na njoj, tokom poslednjih godina, dogodile?

Ne treba čovek da ima mnogo iskustva u medijima da bi uočio da su mediji u Srbiji ispolitizovani. Čini se da se stvara atmosfera u kojoj se potencira napetost i netrpeljivost, afirmiše osećaj nesigurnosti; anatemišu se ljudi, neguje konflikt. Stvari su postale toliko jednosmerne i predvidive, da su postale dosadne. I to je potpuno nedopustivo, ali je tako.

* Kulturni sadržaji su skrajnuti godinama unazad, na većini televizija i ne postoje. Ko je kriv? Gledaoci koje to, kako se misli, ne interesuje, ili medijske kuće koje kroje ukuse i nameću neke druge sadržaje?

Gledaoci nikako ne mogu biti krivi. Postoji jedna divna priča da je neki čovek pitao Engleza kako oni imaju tako lepu travu, a ovaj mu je odgovorio: „Kupujemo kvalitetno seme, sejemo je u tačno određeno vreme u dobro pripremljenu zemlju, đubrimo je, polivamo, kosimo…“ Onda je zastao i rekao najvažnije: „I tako petsto godina.“ Mi nikako da uhvatimo kontinuitet ni od nekoliko decenija. A kada se trava ne održava kako treba, korov lako izdominira. Kulturna potreba gledalaca mora, kao i trava, da se zaseje i neguje; ona se stvara dugo i temeljno. I kada bi se jednom uspostavila i trajala neko vreme, nepristojni i neprimereni sadržaji ne bi imali svoju stalnu ciljnu grupu, koja ih i održava u životu.

* Najveći rejting, najviše klikova i najveću čitanost donose skandali, rijaliti programi, tabloidnost, estrada, crna hronika. Vredi li se uopšte boriti protiv toga i na koji način, i šta to govori o medijima, a šta o jednom društvu?

Sa privatnim medijima je stvar jasna. Te televizije najčešće žive od prodaje reklamnih minuta i sponzora. I zato se svi oni bore za što veći rejting, jer to za njih bukvalno znači više novca. To nije nova pojava i to nije nešto što je vezano samo za našu državu. Vlasnik bilo kod medija ima pravo da misli da može da emituje šta mu padne na pamet, ali zato mora da postoji državno telo, koje ima svoju strategiju, plan, cilj i onda kontroliše programske tendencije. Problem je kad te institucije zakažu. Onda se, logično, pojave neprimereni programski sadržaji.

Da li vredi boriti se protiv toga? Ne samo da vredi, ta borba je nužnost svih nas koji smo na bilo koji način vezani za kulturu. Televizija na kojoj sam zaposlen ima zakonsku prosvetiteljsku obavezu i ona to u velikoj meri i ostvaruje. RTS emituje veliki broj kulturnih, obrazovnih, naučnih, dokumentarnih i zabavnih sadržaja. Neretko mi se događa da razgovaram sa ljudima koji kritikuju program RTS-a i kada uđem u diskusiju sa argumentacijom i nabrajanjem emisija, odgovor bude: „Ne znam, ja ni ne gledam televiziju.“ Mnogo stavova proizilazi iz neinformisanosti. A valjda čovek sam sebi izgleda pametnije kad nešto kritikuje, nego kad nešto pohvali.


* Koliko sve to dokazuje da smo, kao sistem vrednosti, nisko pali, ili stvari ne treba generalizovati, jer svaki medij svoje rejtinge ističe kao najveće, a gledalac nema mogućnost da to proveri?

Ne mislim da je situacija blistava, ali isto tako ne mislim da je bez izgleda da se promeni. Za tu promenu je neophodno dosta napora, poštovanja zakona i pravila, profilisanja celog društva u malo dostojanstvenijem pravcu. Od standarda života, preko kulture življenja, pa do medijskih sadržaja, koji su istovremeno i uzrok i posledica degradiranja društva i sistema vrednosti. Mediji su kao neki saučesnici u tom procesu. Mnoge medijske kuće od toga imaju direktnu korist, pa visoke rejtinge koriste kao svojevrsnu reklamu da bi im auditorijum bio još veći, a samim tim i profit. Siguran sam da gledaoci ne gledaju određeni kanal po kriterijumu glednosti i rejtinga, već po kriterijumu sopstvenih interesovanja. A to što veliki deo stanovništva više voli rijaliti nego kvalitetan film, suština je problema.

* “Kulturni dnevnik”, uprkos svemu, opstaje godinama. Jeste li očekivali toliko trajanje, šta je njegov osnov i da li to daje nadu?

Kulturni dnevnik“ nije usamljena emisija iz kulture u okviru programa RTS-a. On je najvidljiviji, jer prati aktuelna dešavanja i emituje se svakog radnog dana na Prvom programu. Kada smo počeli sa radom, nisam projektovao budućnost emisije, naprosto nisam razmišljao na taj način, premda sam se nadao da će postati institucija unutar naše televizije, što se, na zadovoljstvo mnogih, i dogodilo. Ne bih da kažem da je opstanak „Kulturnog dnevnika“ nešto što daje nadu, želim da verujem da „Kulturni dnevnik“ nije nikakav programski incident, već da je to nešto što prirodno pripada mojoj medijskoj kući i njenoj programskoj politici.

* Dugo ste u ovom poslu, posebno kada se radi o poslu spikera. Oduvek postoji ta zabluda da je to samo puko čitanje informacija, a u stvari je mnogo više od toga. U čemu je najveći izazov i lepota vaše profesije?

Moj posao je, kao i svaki drugi, zanat! A za zanat je neophodan talenat, rad na fakultetu i kontinuitet u poslu. S obzirom na to da je svaki tekst priča za sebe, svaki od njih od mene zahteva traženje adekvatnog načina da sadržaj sigurno dođe do gledalaca ili slušalaca. Kada je posao dobro urađen, taj naratorsko-voditeljski deo izgleda lako, kao da bi ga svako baš tako uradio. E, to je najveći izazov: dostići prirodnost, iza koje zapravo stoji i veština, mnogo promišljanja i rada.

* Koliko ličnog stava ima u svakoj emisiji? Ili ne sme da ga bude?

Kao voditelj „Kulturnog dnevnika“ naravno da nemam pravo na lični stav u plasiranju vesti i informacija. Ako ima ičeg ličnog u ovom poslu, ono se svodi na to da na osnovu znanja i iskustva neke vesti plasiram manje ili više ležerno. Svakako se istim tonom i izrazom lica ne saopštava vest o, na primer, smrti umetnika i vest o festivalu i nagradi. Trudim se uvek da oprirodim način na koji ću to uraditi. Taj princip naročito koristim u razgovoru sa gostom, premda je i on diktiran sadržajem razgovora.

* Šta nikada nećete zaboraviti iz dosadašnje karijere?

Nikada neću zaboraviti nagradu „Radmila Vidak“, koja se dodeljuje za lepotu govora. Dobio sam je posle dva doajena u ovom poslu, Žarka Obračevića i Dejana Đurovića. To je za mene velika čast, ali i velika odgovornost.

* Iako ste gotovo svakodnevno na ekranu, ne pripadate svetu poznatih. Vaši intervjui su retkost, o vama se malo zna. Zbog čega?

Moj posao je javni, ali ne i estradni. Moj privatni život nije javna stvar. Kada se uzmu u obzir te činjenice, eto odgovora na pitanje.

* Da li postoje novi profesionalni izazovi u budućnosti ili “Kulturni dnevnik” ostaje, za sada, vaša sfera rada i interesovanja?

Po „Kulturnom dnevniku“ sam najprepoznatljiviji, ali paralalno radim i mnoge druge projekte. I planiram da tako i ostane.