Boris Milivojević: LJubav, iskrenost i veru mogu da prizovu ljudi koji to žive

- Da, te dve serije su potpuno različite, i u njima igram dve potpuno različite uloge, a radnja se dešava na vrhu kriminalnog đubrišta, i to jeste neki dominantni mizanscen, kojim je trenutno zasićena televizija. U njemu se odigravaju priče naših života, to jeste naša stvarnost koju donosi monetarni sistem, i u njegovom jezgru kamen temeljac jeste korupcija. I kada se pojavi kriminal, mi se kao čudimo kako je to moguće. Kako, kako je moguće? Pa živimo u sistemu koji je potpuno nerealan, koji, da bi se održao, uništava ljudsku dušu. Okej, neko ima talenta da pravi pare, ali ne možemo sada svi da naučimo kako ćemo da pravimo pare u životu. Ima ljudi koji vole da se bave umetnošću, vole da delju drvo. Međutim, najvažniji posao postalo je pravljenje novca, i to je i dovelo do ovakvih serija, do svega što jeste naša stvarnost. Sada živimo u svetu koji u temelju ima potrošački mentalitet i gde svaka stvar traje koliko i garancija za nju, i moramo nekako da ga prevaziđemo. Ako ne budemo uspeli da kao društvo, kao civilizacija, prevaziđemo te stvari, bojim se da ćemo sami sebe uništiti. Ne bismo smeli da ukinemo porodicu, ako se to desi, onda smo definitivno "pukli".

U filmu "Četiri ruže" Foto Promo

* "Besa", pored mnogih tema koje pokreće, dotiče i pojam savesti. Kako vi danas doživljavate taj pojam?

- Mene su roditelji naučili šta je to biti dobar, dobar prema drugome, i šta je to biti savestan. Ja nekako dobro stojim sa savešću, znam ponešto, ali bojim se da ako se krene još dublje u tu trku za lovom, neće biti ništa dobro. Čak mislim da mlađe generacije imaju manje svesti o tome šta je savest, dok se mi još nekako držimo. Možda će jednog trenutka nestati i savest kao pojava, mada, nadam se da neće.

Pročitajte još -Boris Milivojević: Bez rada može da se poludi!

* Mnogi gledaoci su komentarisali da ne mogu do kraja da odgledaju pojedine epizode serije "Besa", kažu da im je preteška. Da li kao umetnik, kada čujete takav komentar, pomislite da ste uspeli u tome da gledaocu ispred lica stavite ogledalo?

- Nisam gledao "Besu". Ima teških scena. Ako neko kaže da mu je nešto teško da gleda, imam prema tome poštovanje. I sam sam jedan od tih kojima je teško da gledaju scene sa mnogo nasilja. Znamo svi da je čovek čoveku vuk u mnogim situacijama. Čovek prema drugom biću ume i može da bude gori od najgore zveri. U stvarnosti zna da bude mnogo gore, a u umetničkim delima takve stvari budu samo zagrebane. Naš posao, naročito glumački, jeste da ljudima pokažemo njihovo lice, ali i "tamnu stranu", da na taj način mogu brže da izađu na kraj s problemima. I u psihologiji, raznim psihološkim metodama, koristi se gluma da bi pacijent lakše prevazišao lične probleme. Naš posao je da postavimo ogledalo pred ljude.

* Kada ste prihvatili ulogu Razvigora? Rekli ste da vas je privukao duhovit scenario, mada je to netipična komedija, sa mnogo gorke atmosfere. Šta u današnje vreme može da vas razveseli?

- Lik Razvigora i serija "Psi laju, vetar nosi" privukli su me samom pričom. Jedna porodica koja je pobegla sa Kosova došla je ovde, na obod Beograda, snalazi se i preživljava na razne načine, od toga da krade sveće i otpad pa ih preprodaje. To je ono što me je najviše privuklo. Sam lik, Razvigor, drugačiji je od ostalih, malo je odsutan, i u tom smislu nije sposoban da izvede sve što može njegova familija. Nekako mu bolje rade "klikeri", piše pesme, radi matematiku, veoma je zanimljiv lik. I mene razveseli činjenica da čovek, pored svega, može da nađe neku radost u onome što radi. Kada vidim da se ljudi raduju nekim normalnim, lepim stvarima, to i mene raduje, a raduje me i što pravim muziku kod kuće, jer me to ispunjava. Ispunjava me ta igra tonovima.

Serija "Besa" Foto Promo

* Poznajete li takve, tzv. ljude sa margine, Razvigora i ekipu, da li su vam bliski?

- Ne znam mnogo tih "marginalaca". Poznajem ljude koji preživljavaju radeći razne poslove. Na samom snimanju je bilo zanimljivo, primetio sam da su svima likovi koje igraju nekako "legli", kao da se deo tih likova nalazi pomalo u prirodi svakog od nas. Tika Stanić, Anita Mančić i svi ostali, nikome nije teško pala uloga, kao da smo se maltene rodili da budemo likovi koje igramo, "marginalci". Možda nismo imali priliku da često tumačimo takve likove, pa smo zato i voleli da se igramo sa tim likovima, svi zajedno, cela ekipa.

* Otišli ste iz Beograda na selo.Šta tamo radite, kako živite?Da li ste vi napustili svoj Beograd, ili vas je vaš Beograd napustio?

- Iz Beograda sam otišao, ali to selo se nalazi kod Sremčice. Bio sam tamo tri godine sve vreme, onda sam sledećih deset godina, a evo i sada sam, u Beogradu. Ali planiram da ponovo odem u Guncate, tamo imam 20 ari placa, kuća je veća nego stan, i nekako ima više prostora a manje buke, priroda je svuda oko vas, prijatnije je... Nisam ja napustio Beograd niti je Beograd napustio mene, to ne može da se desi, hteo ne hteo. Ovde sam odrastao, stekao drugove, ljubavi, ne možeš to da izbrišeš gumicom.

* Film "Četiri ruže", u kojem igrate, za kratko vreme prikazivanja imao je visoku gledanost. Tu su gradski likovi i želja za lakom lovom, dobrim provodom i bezbrižnim jutrom. Čini li vam se da je, kao i junacima filma, moguće da bude bolje ako se u pomoć pozove sve ono što je u međuvremenu izgubljeno: ljubav, iskrenost i vera?

- Junaci ne kapiraju da im može biti bolje, kao, verovatno, ni mnogi. Ljubav, iskrenost i veru mogu da prizovu ljudi koji znaju šta je to, i onda da, eventualno, koristeći prave vrednosti, utiču na okolinu. Ali prvo oni koji znaju šta je ljubav, iskrenost i vera moraju to da žive. Onda će i ovi drugi, koji ne znaju šta je to, osetiti na svojoj koži, i možda će se onda to preneti kao nekakva zarazna bolest. Mi smo stvoreni da budemo i iskreni, i da volimo, i da se nadamo.

U seriji "Psi laju, vetar nosi" Foto Promo

* Nedostaju li vam Nikole, Đuričko i Kojo, u privatnoj i umetničkoj svakodnevici?

- Koliko sam shvatio, nisam siguran da je Nikola Kojo otišao baš zauvek. Bilo bi mi mnogo žao da je tako. Nismo se mi družili baš svakog dana, ali svakako će mi nedostajati i nadam se da će doći ako nešto budemo radili. Đuričko je otišao, ali koliko znam, nije, isto tako, isekao sve veze sa svojim korenima, mislim da to i ne treba da radi. Svakom čoveku koji zna šta je za njega bolje i gde mu je bolje, šta treba da čini za sebe i svoje bližnje, savetujem da to i radi. Ako je Nikolama bolje negde drugde nego ovde sa nama, svakako treba da idu. Možda će i nama biti bolje ako i njima bude bolje.

VISOKA CENA GLUME

* DA li biste ponovo, sada, u svojim najboljim godinama, izabrali glumu kao životni poziv?

- Gluma je ogromno davanje sebe, psihološki je veoma zahtevan posao, mislim da ga ne treba raditi previše. Nije to kao - idem nešto radim, pa pustim mozak na otavu. U glumi je mozak uključen non-stop, bukvalno, kao i celo telo, i taj mozak utiče na telo. Ozbiljan je posao, ozbiljno utiče na psihofizičko stanje, mnogo troši čoveka, i mora više da se pazi, da se ne radi toliko, da se napravi otklon od uloge, da se čovek čuva, jer dešava se da ljudi malo i polude od mnogo glume. Da, glumio bih svakako, ali možda manje, pošto se trudim da dam celog sebe kada radim. Oduzima mi energiju, tako da bih možda glumio ozbiljnije stvari, ali manje. Radio bih još nešto pored glume, kao što, evo sada, radim muziku, komponovanje pre svega.