GLUMAC Ljubomir Bulajić (31) ovih dana, uskače iz jedne uloge u drugu, iz epohe u savremeni lik, a nedavno je imao i premijeru predstave "Plastelin" u matičnom Beogradskom dramskom pozorištu. U telenoveli "Crveni mesec" (TV Pink), gledamo ga kao oficira Petra Ružičića, a od marta iduće godine pratićemo i nastavak serije "Državni službenik" u kojoj Ljuba, kako voli da ga zovu, igra svog imenjaka, operativca BIA. Posrećilo mu se, kaže za "TV novosti", da uporedo tumači dva različita i vrlo zanimljiva lika.

- Ispunjenje mojih dečačkih snova su značka, pištolj za pasom i akcija! Kada sam bio klinac, sanjao sam da radim za službu. S druge strane, glumci u Srbiji nemaju mnogo prilike da snimaju akcione scene kakve smo imali u prvoj sezoni, a biće ih i u drugoj - oduševljen je Bulajić.

* Jeste li se posebno pripremali za ulogu vašeg imenjaka?

- Imali smo taktičko borbenu obuku - rukovanje pištoljima i puškama, kretanje, vožnja... Nisam bio u vojsci i velika je šteta što su mnoge generacije uskraćene za služenje vojnog roka. Ne dobije čovek svaki dan priliku da uđe u zgradu BIA.

* Uporedo sa ovom krimi-serijom, prvi put snimate "sapunicu", u kojoj tumačite lik oficira Petra...

- Petar i ja imamo sličan temperament, ali i ukus za žene. On je karakteran i obojen je sa dosta boja. Ali mi je najjači lik Staše iz serije "Nepobedivo srce".

Pročitajte još - Ljubomir Bulajić: Voda nosi sve brige

* A tu ulogu ste dobili čim ste diplomirali glumu i donela vam je veliku popularnost. Verujete li da se to desilo slučajno?

- Ne verujem u slučajnosti, već da se sve u životu dešava s razlogom. Mislim da postoji plan za svakoga od nas, a na nama je da li ćemo to što nam je suđeno prihvatiti i iskoristiti ili ćemo dozvoliti da protutnji pored nas. Mene je "Nepobedivo srce", mog filmskog oca Zdravka Šotre, izvuklo iz mora neafirmisanih glumaca. Večno sam mu zahvalan na svakoj prilici koju mi je pružio i u serijama "Šešir profesora Koste Vujića" i Santa Maria della Salute.

* Već sa 17 godina ste upisali Akademiju umetnosti u klasi profesorke Mirjane Karanović. Šta vas je toliko vuklo ka glumi?

- Otac mi je prvi "servirao" ideju da upišem faks posle trećeg razreda srednje. Mira me je primila i tu počinje moja odiseja. Već prve nedelje stiglo je obaveštenje za kasting, za film o Milošu Brankoviću, pa sam namolio Miru da me pusti. Tako sam dobio ulogu i priliku da steknem prvo iskustvo pred kamerama.

* Igrali ste i u ostvarenju britanskog reditelja Džonatana Ingliša.

- Bio sam sin glavnog negativca (Peđa Bjelac) u nastavku filma "Ajronkled", koji se bavio srednjovekovnim bitkama, gde sam vitlao nekim sekirama, u oklopima, bilo je mnogo akcije.

* Kako se u tu akciju uklapa pecanje, vaš omiljeni hobi?

- Da nije bilo pecanja, verovatno bih odavno "otišao sa živcima", jer je gluma vrlo stresan posao, koliko god nekima to smešno zvučalo. Ne moram ni da pecam, već samo da gledam u vodu i pijem kafu.

* Kao ljubitelj fudbala, priželjkujete li da se, u nekom filmu ili seriji, nađete i na terenu?

- Ne znam koliko bih se snašao u ulozi fudbalera, mada volim da igram fudbal. U poslednje vreme ređe, jer moram da se čuvam zbog snimanja. Oduvek sam želeo da igram Olivera Tvista, ali sam to malo prerastao.

* Šta biste bili spremni da uradite zbog uloge?

- Mogao bih da se ugojim od 30 do 50 kilograma.


* U BDP igrate Nika u predstavi "Tko se boji Virdžinije Vulf", (ulogu delite sa Milanom Marićem), a početkom sledeće godine gledaćemo vas i u "Velikom Getsbiju" u Madlenijanumu. Koliko se gluma na sceni razlikuje od one pred kamerama?

- Gluma pred kamerama je svedenija, mirnija, dok u pozorištu ima više prostora za pokret. Treba voditi računa i o reflektorima, partneru koga ne smeš da zakloniš, koliko je kadar krupan, da li igraš samo levim ramenom ili levom obrvom...

* Na početku karijere dobili ste veliki broj uloga na velikom platnu, a onda su usledile i role u teatru. Igrate i u predstavama za decu, "Lepotica i Zverko" u "Pužiću"...

- Nikada neću zaboraviti kada me je Milorad Mandić Manda, koji je tada bio upravnik pozorišta "Boško Buha", pitao "Ljupče, da li bi ti igrao za decu?". Tako sam otkrio divnu interakciju sa mališanima, a kada sam probio led, igrao sam u više predstava i u pozorištu "Pinokio".

* Da li vam obožavateljke bacaju poklone na binu?

- Retko tokom predstave, ali dobijao sam neke poklončiće posle predstave, mada sada moram da ih ignorišem...

* Zašto?

- Istrčao sam se (smeh)! Zbog devojke! Srećom, ona je iz sveta umetnosti, tako da može da razume prirodu mog posla. Zbog nje sam razbio i averziju prema životu u inostranstvu, pošto ona radi u drugoj zemlji.

KUMA JELISAVETA ORAŠANIN

* KAKO ste nagovorili roditelje da uzmete psa?

- CEOLOG života sam želeo psa, pa me je Jelisaveta Orašanin posavetovala da ga samo dovedem kući. Dala mu je i ime Kum. Otac je godinu dana lobirao po kući da ga damo nekome dok se još nije vezao, a sada su nerazdvojni, gledaju TV zagrljeni po ceo dan. Kada sam se selio, počeo sam da pakujem Kumove stvari, a otac mi je rekao "Šta to radiš? Kuma da odvedeš - nećeš": "Ko će da ga šeta?", pitao sam, a on će na to: "Šetaćemo ga mi, Kum ostaje ovde" - seća se Ljuba..

SKOČIĆU JEDNOM SIGURNO

* PORED FK Crvena zvezda, velika ljubav vam je i padobranstvo?

- Roditelji su bili protiv toga da se bavim tim sportom.
Ali, skočiću jednom, sigurno! Nekada je to bio vrlo skup sport, ali sada su skokovi sa instruktorom pristupačniji, pa ću sebi ispuniti tu želju - kaže Bulajić.