TV KRITIKA: Uvezli bofl

Izgleda da je negde zapisano da kakvu god glupost smisli i za male pare napravi tandem Jukić-Isović u Sarajevu, to sigurno kupuje neki od kanala Srbije i emituje u najboljem mogućem terminu pred novogodišnje praznike. Zašto je tako - ne znam, ali se ista situacija ponavlja od "klasika" firme FIST "Lud, zbunjen, normalan" (2007-2016) i "Konak kod Hilmije" (2017-2018) - verovali ili ne oko 300 epizoda u saradnji sa beogradskom "Nirom"! - s kojima su nas gnjavili punih 10 godina, a sada stvar gordo preuzima Javni servis Srbije, kao najveći nacionalni emiter. Suvišno je reći da je o reč o lakrdijama i diletantskim igrokazima poslednje vrste, pritom i neveštim plagijatima nekih stranih i domaćih matrica.

O "sitkomu" se u principu i ne piše, jer se nema šta reći. Kad je opšti princip "što bedastije, to bolje", tada je svako ozbiljnije suđenje suvišno.

Pročitajte još -TV KRITIKA: Početak nacionalne sage

U žanrovsku matricu "sitkoma" ovaj princip je ugrađen još pedesetih godina prošlog veka na angloameričkim mrežama, koje su tu, doduše, uspele da dostignu izvesne standarde, ali su zatim isti ponavljani do iznemoglosti i danas se ponavljaju ad nausseam. Ovo, međutim, što nam sada servira Javni servis van svake je diskusije. Serija "Ne diraj mi mamu" je petarda klasičnog šunda, najnižeg ukusa, nadrljana na brzinu, bofl TV roba koja možda zabavlja komšiluk, što svedoči o tamošnjem stanju duha, ali ni u kom slučaju ne odgovara ovdašnjim potrebama, čak ni kad se uzmu u obzir domaći "parovi" i "zadruge". Kao da nemamo dosta našeg diletantizma, nego nam treba još i ovaj. Da ne govorimo o leksičkom bućkurišu na koji nas prisiljava srpska državna televizija, u jeku rasprava o jeziku i govoru na Javnom servisu. Ali to je već sasvim druga stvar, o neozbiljnom nećemo ozbiljno.