Vesna Radosavljević: Prevagnula je “selfi” kultura

NOVINARSKA maksima koja je prati kroz celu karijeru je - izdržati. U prethodne dve decenije promenilo se mnogo političkih garnitura, a Vesna Radosavljević, voditeljka Dnevnika na RTS, radeći u informativnom programu bila je svedok svih tih prevrata. I najvažnije joj je bilo, ističe, da opstane, ali i ostane svoja, realna i da ne pripada nijednoj političkoj strukturi.

Novinarstvo je u njen život ušlo sasvim slučajno. Dok je bila student na Pravnom, zvali su je u “Dom pionira” da vodi programe. Tu je primetio Vojkan Milenković, koji je pozvao da se prijavi na veliki konkurs za rad na televiziji. Kada je prošla, prvo je izveštavala kao novinar reporter u zabavnom sektoru, a ubrzo su je pozvali da radi informativni program koji je tada, kaže, bio neprobojni bastion.

- U glavnoj postavi Dnevnika tada su bile Duška Kalanj, Ljilja Marković, Staka Novković, Danka Novović, Vesna Nestorović... I one su smatrale da je već vreme da im se pridruže mlade snage - pozvali su mog kolegu i mene. Odmah su nam dali velike zadatke, a mi smo krali zanat, bili smo svesni da učimo od najboljih. Tada nisu postojale zvezde, TV kuća je bila najvažnija - mislim da kod nas i danas važe ista pravila. Jer, kao nacionalna televizija imamo pre svega obavezu da vaspitavamo gledaoce, da ne pojeftinjujemo ovaj život i realnost koji su sami po sebi negde kroz istorijsku evoluciju došli do tog stepena. Odjednom je prevagnula ta instant i “selfi” kultura, da neko postane poznat ni po čemu, zato što je negde sam sebe promovisao. Mislim da to nije u redu.

* Šta vam je bio motiv da ostanete u medijima?

- Osećala sam se ispunjeno u tom poslu koji me je obuhvatio kao paukova mreža. Mogla sam čitav svoj dan da organizujem na televiziji. To mi je sa tada mojih dvadesetak godina bilo veoma inspirativno, dobila sam šansu da kreiram. Ali svi mi, koliko god smo bili dobri, vredni ili smo radili neke bitne stvari, nismo smeli da se ijednog trenutka zbog toga uzdignemo. I sad se sećam kako nam je govorio glavni urednik: “Šta vi mislite, da ste zvezde? Dok porasteš do toga da kažeš ‘ja’ u programu, mora da prođe dosta vremena!” E, to u ovom poslu više ne postoji.

* Čega više nema, da li je to možda vrednovanje autoriteta?

- Ja ne mislim da je to danas negativno. Autoriteti su važni u odrastanju i formiranju ličnosti. Ali pokazalo se da samim tim što je neko na položaju uopšte ne mora da bude autoritet, jer ima hiljadu mana. U tom smislu mi se dopadaju ove nove generacije što ne uzimaju stvari a priori, sve je kod njih donekle proverljivo.

* Rekli ste da nekada nije bilo lako pojaviti se kao TV lice na malom ekranu, a kako to danas mnogima uspeva?

- Nemam objašnjenje za to, meni je to frapantno. I kad god pomislim da imam toliko iskustva da ništa ne može da me iznenadi, prevarim se. Često se pitam ko to danas određuje da neko bude masmedijator, lik koji može da privuče gledanost, kupi publiku svojom harizmom i da vam “proda dobro proizvod”. Danas se, eto, izbor sveo na misice. Ne želim nikoga da uvredim, ima tu talentovane dece koja su pronašla drugi način da dođu do nekog posla. Ali zaista se iznenadim, jer mi smo mnogo radili da bismo se pojavili na TV ekranu. Ne mogu da se setim koliko je vremena prošlo do mog prvog javnog nastupa.

* Prepoznatljivi ste po harizmi i odličnoj dikciji, koja je danas stvarno retkost. Šta je još potrebno da ima prezenter vesti?

- Nedvosmisleno i apsolutno jezičku kulturu, to je nešto što se podrazumeva. Danas se u toj ulozi pojavljuju oni koji ne znaju da govore, osnovne glasove ne izgovaraju kako treba, a to su sve tehnike koje se vežbaju. Jedino što ne može da se nauči je harizma, s njom se rodite.

* Važite i za nekoga ko ima pozitivan stav, bez obzira na vesti koje nam donosite. Kako vam to uspeva?

- To je veoma teško u informativnom programu. Moja uloga je, pre svega, da budem autoritet za ono što pričam. S druge strane, mislim da pozitivnim stavom možemo da menjamo svet i da sami kreiramo svoju stvarnost, u to sam se i uverila. I ako uspem da naučim svoju decu da na taj način posmatraju život i učestvuju u njemu kreirajući ga, uradila sam veliku stvar. A to pokušavam da prenesem i na kolege, prijatelje, ljude koje srećem na ulici... Zapravo želim da im pokažem da je mera uspeha - radost. Znam da takvo rezonovanje u ovom materijalnom svetu zvuči možda neozbiljno, ali je tako. Jer, novcem se ništa ne može priuštiti osim udobnosti. E sad, možda je nekom zgodnije da bude nesrećan u udobnom životu, ali je, generalno, sreća negde drugde.

PROGNOZA SA GREŠKOM

* I KAD se završi Dnevnik i ugase kamere, na šta prvo pomislite?

- Prvo što mi pada na pamet je da izujem cipele. Ništa gore nego kada imate neudobne stvari na sebi - to vam smeta da budete svoji. Kad sve prođe, onda se negde izduvam. Znate, mala doza treme prisutna je i danas pred kamerama, a taj osećaj je čaroban. Ali ako vas trema ruši i unižava, onda možete da imate i zdravstvene probleme. Neke kolege su zbog toga napuštale ovaj posao. Svesni toga da je odgovornost pred kamerama u informativnom programu ogromna, nisu mogli da izdrže pritisak. Dešava se i meni da pogrešim, ali onda brzo to “peglam”. Sećam se, kada sam jednom prilikom vodila “Srbiju danas” i na kraju najavila prognozu. Režija u tom trenutku uključuje koleginicu koja igra u studiju i peva “Ajmo Jano, kolo da igramo...”. Bila sam u šoku, ali šta sad. Kada su vratili kameru na mene, morala sam da kažem nešto, a to je otprilike zvučalo ovako: “Nismo dobili baš preciznu vremensku prognozu, ali vreme će svakako biti lepo”.