Pavić: Premijerne turske serije ni upola gledane kao „Srećni ljudi“

U SERIJI „Vruć vetar“ sistem je bio čvrst, u „Boljem životu“ počeo je da se rastura, u „Srećnim ljudima“ već je bio u potpunom haosu, u „Porodičnom blagu“ opisano je nesrećno jurenje za novcem i sudar ruralnog, odnosno južnjaka i građanske klase koja se povlači pred njima. Tada, doduše, još nije bilo došlo do šojićizacije zemlje, ali jeste do uprostačenja ponašanja, ne zato što je neko došao iz provincije već zato što je to nametnuto kao neminovnost u raspadu jednog sistema, zemlje. U seriji „Stižu dolari“ jedina preokupacija bio je novac, ali novac kojeg nema ali svi veruju da ga ima... Ovako Siniša Pavić hronološki niže neke svoje serije i ono što je kao scenarista prethodnih decenija pokušavao da kaže o nama. On je i kreator Srećka Šojića, koji se iz filmova „Tesna koža“ preselio u seriju „Bela lađa“.

- Sad se unapred proglasi da nešto ima nacionalni značaj, pa se za to daju pare, iz budžeta, a na kraju bude fijasko. Da li nešto ima nacionalni značaj nije stvar teme, već rezultata. Uvek sam radio produkciono jeftine serije. Kod mene ne tonu lađe, ne lete avioni, ne lupaju se automobili. Budžet je uvek bio skroman. Najviše su bili plaćani autori i glumci, kako i treba da bude. A rekviziti su takođe bili skromni - ističe Pavić, koji se pre neki dan vratio sa Rodosa. Kada je krenuo na letovanje, na programu RTS bile su prve epizode reprize „Srećnih ljudi“. Priča se u međuvremenu zahuktala.

* Zašto taj naziv, kad se u seriji niko nije usrećio?

- Svaki moj naslov bio je ironičan. „Bolji život“ su jurili kao neku fatamorganu glavni junaci, „Bela lađa“ je pojam nove elite na koju se ukrcavaju oni koji će u ovom potopu biti spaseni, a „Srećni ljudi“ govore o vremenu kada nije bilo uslova za sreću. Stavili smo taj naslov jer je sreća preživeti, ostati čovek u vremenu kada oko nas počinju ratovi, sankcije, rađaju se tajkuni, nastaje kvazielita, a pošteni ljudi gube posao. Miša Janketić je pred početak serije na televiziji rekao: „Naziv je izvanredan. Danas je sreća da doživiš sutrašnji dan, da ostaneš čovek i pored toga što te jure mangupi, što te iza svakog ćoška vreba neki hohštapler“. U „Srećnim ljudima“ malo je ljudi koji rade pošten posao i sve je lažno, počevši od onog sa estrade koji vodi privatnu detektivsku agenciju, preko Ozrena koji je preteča tajkunizacije, Italijana Tintoreta, do Šćepana Šćekića koji mlatara nekom čašću. Na kraju se svi lopovi i lažovi pokazuju kao slika novog društva, a porodica je srećna što se u takvom okruženju nije raspala.

* Da li taj rad pamtite kao najstresniji, zbog iznenadnog odlaska, usred snimanja serije, Tanje Bošković i Dubravke Mijatović?

- Za razliku od „Boljeg života“, gde su se svi ponašali profesionalno i odgovorno, u „Srećnim ljudima“ su već posle 12 epizoda počele trzavice. Oni koji su izašli rekli su da je to zbog novca. Radili smo u takvim uslovima da je neverovatno da je serija uopšte snimljena. Snimali smo je 1993, u vreme kada je inflacija išla do rekordnih, svetskih razmera, a plata iznosila pet-deset maraka. Glumci su tada primali 400 maraka.

* Po epizodi?

- Da, po epizodi! Bio je to veliki novac. Ali, dešavalo se da ga dobiju kada on izgubi 50-60 odsto svoje vrednosti. Zato smo angažovali motociklistu koji je pre podne glumcima nosio takozvani peti primerak, sa kojim se odmah odlazilo u banku i podizao novac. Zatim su svi išli u Francusku ulicu gde su se prodavale devize. Međutim, dinar je već za jedan dan gubio vrednost, pa i uz takvu brzinu nikada nisam primio više od pola honorara! A onda vam dođe glumica i zatraži 400 maraka u kešu jer, u suprotnom, tog dana neće da snima. Došlo je do haosa koji je pretio da prekine seriju. Ljudi su teško živeli, ginuli su, i postavljanje takvih zahteva pokazalo je koliko smo već tada počeli da gubimo kriterijume. Poražavajuće je što niko nije postavio pitanje moralnosti takvog postupka. Od serije živi 150-200 ljudi, a vi se ponašate nonšalantno, svima dovodite u pitanje posao.

* Kasnije ste sretali te glumice. Jesu li zažalile zbog postupka?

- S glumcima imam čestit odnos. Trudim se da im napišem dobru ulogu, a ako već uđu u posao mislim da treba da ga rade do kraja. Jeste, jedna mi se zahvalila, rekla da se izvinjava što je tako ispalo. Ova druga je nešto izvodila, pa je posle kod mene, ipak, igrala. Nisam zlopamtilo da bih nekoj mladoj osobi uzimao za zlo. Serija je opstala, iako je mnogima smetala zamena. Zemeniti glumca u toku serije je đavolji posao.

- Jeste kada je reč o filmu, ali dosta smo odmakli, on je u seriji postao društveni faktor od koga se ne može pobeći, ušao je u politiku i postao onaj „jezičak na vagi“. Politika je prevladala u najvulgarnijem smislu. Postala je unosan posao u kome svaki čovek, bez znanja i elementarne pristojnosti, može da se nemetne društvu. U filmovima „Tesna koža“ Šojić je bio sitan hohštapler.

* Da li je „Bela lađa“ za vas zatvorena knjiga?

- Ne verujem da ima uslova da se nastavi, jer ona zavisi od svega što se tokom serije izgradilo. Jedan lik je apsolutno srastao sa jednim glumcem, koji je postao dominantan, zaštitni znak serije. Ne možete sad tu nasilno nešto da menjate.

* Radite li na novoj seriji?

- Mogu da kažem, recimo, da radim nešto, ali veliko je pitanje šta danas treba da radim, ko će to da snima, da li za to ima para, imamo li korpus glumaca koji može da zadovolji jednu raznovrsnu i bogatu seriju... Mlade glumce ne poznajem dovoljno. Među njima sigurno ima talentovanih, ali serija traži disciplinu i ljude posvećene poslu. Uvek sam imao takvu ekipu.

* U startu ste uskraćeni, jer više nema Zablaćanskog,Lazovića, Kralja, Rade Savićević, Počeka, Žike Milenkovića...

- Otišli su ljudi sa kojima sam mnogo radio i na koje sam mogao uvek da se oslonim. Od velike galerije sjajnih glumaca koji su igrali u mojim serijama, ostao je mali broj. Neke glumce sam baš voleo. Kao ljude sam ih voleo. Radu, Danila... I baš oni odoše! Sad, kada bih pisao neku novu seriju, trebalo bi prvo pronaći društveno relevantnu temu. Šta je danas tema? Kako ostati pošten, šta poštenje znači ovom društvu, da li uopšte predstavlja vrednost... Ta tema zaslužuje da bude obrađena komediografski, jer mislim da ljude treba u ozbiljne teme uvoditi kroz humor. Sa pravim humorom više se razume. Zato volim da pišem komedije.

* Šta vas ispunjava ovih dana?

- Sve. Pisao sam i živeo istovremeno. Oko mene je uvek bila galama. Nisam želeo da se osamim kad radim, jer bih se osećao kao u kancelariji. Tu je supruga da mi pomogne kad god mi zatreba, možemo i da se raspravljamo pre toga (smeh), a može tu da bude i unuk ili bilo ko drugi. Pisao sam u svim situacijama, i u čekaonici pribeležim nešto. A da imam kompjuter bih bio vezan za jedno mesto.

* Smatrate li da mnogo repriza može da devalvira neko delo?

- Šta je repriza? To je ponovno suočavanje sa nekim delom. Opravdano je ako imate publiku, kao što ima opravdanja da štampate i 16. izdanje romana ako to ima ko da kupi. Nekoliko puta sam protestovao što mi repriziraju serije. Tijanić mi je govorio: „Pusti nas da radimo, jer znamo bolje.“ Pokazalo se da je repriziranjem tih serija podigao RTS iz učmalosti na nivo najgledanije televizije. Pre neki dan došao sam s mora i čujem u Dnevniku da je RTS već dva meseca najgledaniji. A šta on danas ima na programu? Ima „Slagalicu“, reprizira „Srećne ljude“ i „Kamiondžije“... I tako je gledaniji u odnosu na druge televizije koje imaju nove, uvozne serije. Premijerne turske serije nisu ni upola gledane kao „Srećni ljudi“. E, sad, zašto je povika na reprize? Od običnih ljudi koje srećem niko mi se nije žalio, naprotiv. Vidim da vole to ponovo da vide. Mihalkov je rekao: „Znam da sam napravio dobru stvar ako neko hoće moj film da gleda drugi put.“

* Dakle, kada je repriza dobra?

- Nedavno sam gledao „Složnu braću“. I prvi put mi se serija dopala, ali sada mi se svidela dvaput više. Dobra serija anticipira događaje i dobar autor vidi ono što ne vidi običan gledalac. On gleda da „dobaci“ daleko. Kada su emitovana „Složna braća“ i „Srećni ljudi“, ljudi nisu znali šta je to. Gledali su ih iz dana u dan da vide šta će biti, a ne kako je to urađeno, da li trajnim sredstvima. Primarno gledanje podrazumeva da vas interesuje ko je koga poljubio ili ubio pa, kada jednom nešto odgledate, više nemate interesa da to ponovo vidite. „Dinastija“ je bila izvikana u medijima, ali kada je BK posle četiri godine reprizirao, skinuta je sa programa posle nekoliko epizoda. Zašto? Bio je to kliše i u glumi i u scenariju.

* Šta ili ko može da vas „natera“ da napišete nešto novo?

- Samo žena ili neki prijatelj producent, a nikako povici: „Dosta mi je repriza, hoću premijeru!“ Nikada nikakvu privilegiju nisam imao. Došao sam na televiziju sa tekstom „Diplomaca“. Napisao sam četiri-pet epizoda i oni su rekli: „Piši koliko hoćeš„. Tako sam ušao na televiziju. Uopšte ne verujem u veze, klanove. Jeste da sad ima malo para, ali potpisujem vam, neka se pojavi neki talentovan čovek sa dobrim tekstom, to će biti snimljeno.