RATNIK U UNIFORMI I POZORIŠNOM KOSTIMU: Marko Vuković (96), jedini živi oslobodilac Kikinde u Drugom svetskom ratu

Rada ŠEGRT

29. 03. 2021. u 13:21

RATNIK iz Drugog svetskog rata, kurir i telefonista, ranjenik sa Sremskog fronta, stolarski šegrt, glumac amater, nosilac Ordena za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, ali i prve nagrade za glavnu mušku ulogu u pozorištu, zastavnik i jedini živi oslobodilac Kikinde u Drugom svetskom ratu.

РАТНИК У УНИФОРМИ И ПОЗОРИШНОМ КОСТИМУ: Марко Вуковић (96), једини живи ослободилац Кикинде у Другом светском рату

Marko Vuković / Foto R. Šegrt

To je Marko Vuković (96), Kikinđanin dalmatinskog porekla. Korača ka stotoj i nepogrešivo recituje čuvene poeme.

- Bio sam član čuvene devete čete, zajedno sa šest Vojvodića iz Ruskog Sela, među kojima je bio i Nikola Vojvodić, kasnije narodni heroj. U Kikindu smo ušli sa ruskim pukom. Dan pre oslobođenja, čitav dan i noć su se vodile borbe oko grada, a 6. oktobra 1944. došli smo pred zgradu opštine. Na zemlji je bila nemačka zastava. Dočekali smo slobodu. Ruski komandant nam se zahvalio i rekao: "Drugovi, nama više niste potrebni, pridružite se svojim partizanima. NJima ste mnogo potrebniji" - živo se seća Marko Vuković.

Tek je bio zakoračio u 18. godinu. Ali za potomka slavnih ratnika odbrana zemlje bila je prioritet. I čast. Zato se dobrovoljno prijavio i otišao na Sremski front, gde je ranjen u nogu. Slobodu je osvojio ne samo puškom već i bežeći iz logora u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Kada su čuli da su Rusi stigli u Banat, logoraši su probili zatvorske ograde, a on je došao u svoje Rusko Selo. Brat Petar bio je sekretar partije i član Pokrajinskog komiteta. Streljan u Debeljači, a imao je samo 22 godine. Petrovu sliku s ljubavlju čuva i na zidu još drži njegovu spomenicu.

 

Marko Vuković / Foto R. Šegrt

- U Banat smo se doselili iz Cetine u Dalmaciji, kada sam bio beba od šest meseci. Kao dobrovoljac iz Prvog svetskog rata, otac je dobio zemlju u Ruskom Selu, kod Kikinde. U kući nas je bilo desetoro. Kada sam završio osnovnu školu, postao sam stolarski šegrt u poznatoj radionici seoskog majstora Janoša Kovača, koji je došao iz Subotice. Učio sam zanat, a onda je došao prokleti rat. Naša porodica bila je ugledna. Kad se digao ustanak, na Simićevom salašu se formirao Kikindski partizanski odred, mi u Ruskom Selu smo bili rezervni položaj. Postao sam kurir i prenosio pisane poruke, sa savetom da progutam papir ako me neko uhvati - priča Makica, kako su ga tada zvali.

Posle rata odlazi na školovanje u Beograd, a onda 14 godina službuje u Bijeljini, u gardi u Sarajevu nekoliko meseci, a potom desetak godina u Tuzli. Fizički spreman i okretan, svaki zadatak je lako i odgovorno ispunjavao, čak i onda kada je snabdevao devet divizija. Vesela priroda, rečitost i druželjubivost, odveli su ga na pozorišnu scenu. Pre toga stasiti crnomanjasti mladić u uniformi lako je zaveo Čačanku Leposavu, udarnicu sa pruge Šamac-Sarajevo.

Vojnička prijateljstva su večna: Marko Vuković (treći sleva) / Foto Privatna arhiva

- U Bijeljini sam bio član Amaterskog pozorišta "Scena". Pozorište je osnovao Rodoljub Čolaković. Prva moja predstava bila je "Ribarske svađe" Karla Goldonija - nepogrešivo se seća čika Marko.

U Nušićevoj "Autobiografiji" igrao je čak četiri uloge. U izveštaju sarajevskog "Oslobođenja" iz 1961. godine sa trećeg Festivala amaterskih pozorišta BiH, piše da se među amaterima iz Bijeljine posebno istakao Marko Vuković.

Marko Vuković na čelu besmrtnog puka, sa fotografijom brata Petra / Foto R.

- Još u bolnici, kada sam se lečio od ratnog ranjavanja, počeo sam da recitujem poeziju. Voleo sam da čitam i negujem lep govor. To me odvelo u glumu - priča čika Marko, koji je i u vojsci i u pozorštu dobijao priznanja. Najviše je Orden za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, a kao glumac nagrađen je za najbolju mušku ulogu na četvrtom Festivalu amaterskih pozorišta BiH. Nakon penzionisanja vratio se u Kikindu. Ali nije mirovao, bio je aktivan u Civilnoj zaštiti i udruženju vojnih penzionera.

PRIJATELJI

- UVEK sam voleo društvo, muziku, pesmu i zabavu. Gde je veselo - tu sam i ja. I uvek sam imao dobre prijatelje. Sada mi mnogo znače moji vojni penzioneri Islam Duranović, Vojo Gatarić i njegova braća. Bata Duranović je poseban i pažljiv - odaje Marko Vuković, aktivna starina uprkos godinama i sedam operacija.

Marko kao član Amaterskog pozorišta "Scena" u Bijeljini

RECITUJE ĆOPIĆA

BISTRINA i vitalnost nisu napustile čika Marka Vukovića, iako je "debelo" zašao u desetu deceniju života. I sada nepogrešivo, sugestivno i ubedljivo recituje Ćopićevu pesmu "Na petrovačkoj cesti". Vozi električni bicikl, ne boji se strmih stepenica do drugog sprata porodične kuće i skoro svakog popodneva ide u šetnju.

- Važna je umerenost. I podrška. Mene je moja Leposava podržavala i poštovala - priznaje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)