FUDBALERA STRELJALI PO NAREDBI PAVELIĆA! Nikola Pajević, najstariji od fudbalske braće, stradao 1943. od ustaša

Zoran Milović

14. 02. 2021. u 16:49

STARIJIM poklonicima fudbala ostala su u lepom sećanju braća Pajević, sa Cetinja, Milutin Mišo (1920-1992) i Božidar Puša (1927-2013), koji su imali uspešne igračke karijere u dresu Partizana i jugoslovenske reprezentacije.

ФУДБАЛЕРА СТРЕЉАЛИ ПО НАРЕДБИ ПАВЕЛИЋА!  Никола Пајевић, најстарији од фудбалске браће, страдао 1943. од усташа

Nikola i Milutin Mišo Pajević / Arhiva

Malo je poznato da je njihov najstariji brat Nikola Nikica Pajević (1912-1943) studirao pravo u Zagrebu i igrao uspešno u HAŠK-u od 1936. sve do okupacije i uspostavljanja ustaške tvorevine NDH, da bi zbog "revolucionarnog rada u studentskoj organizaciji i članstva u Komunističkoj partiji" januara 1943. bio uhapšen, osuđen na smrt i 14. aprila 1943. streljan, po presudi koju mu je "potpisao" Ante Pavelić, zloglasni vođa ustaškog pokreta!

UMALO da istu sudbinu doživi i njegov mlađi brat Milutin Mišo. Posle prve fudbalske "azbuke" u ekipi Crnogorca na Cetinju u kome je već sa 15 godina postao prvotimac, i kratkog igranja u beogradskom Jedinstvu (1937-38), pridružio se bratu Nikici u zagrebačkom HAŠK-u (1939-41), a početkom rata prešao je u SK Bata iz Borova. Takođe zbog naprednih ideja, uhapšen je 6. februara 1943. na železničkoj stanici u Vinkovcima i interniran u nacističke logore Dahau i Mauthauzen. To mu je verovatno spaslo život.

Posle rata Mišo Pajević je nastavio da igra fudbal, prvo u cetinjskom Lovćenu (1946), pa sarajevskom Željezničaru (1946) i titogradskoj Budućnosti (1947), a potom proveo tri sezone u Partizanu (od 1948. do 1951) i odigrao ukupno 59 utakmica i postigao 27 golova. Upisao je 1949. i tri utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i u debiju postigao het-trik na utakmici protiv Izraela (6:0).

OTAC Pero (pekar) i majka Joše (domaćica) imali su devetoro dece. Nikola je bio najstariji, rođen 3. novembra 1912. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Studirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu.

Fudbal je počeo da igra u podmlatku cetinjskog Crnogorca (1925), prvotimac je postao sa 16 godina. Cenjen je kao jedan od najboljih crnogorskih fudbalera tog vremena, dobar tehničar, majstor proigravanja, preciznog udarca. Igrao je u zagrebačkom HAŠK-u od 1935. godine i bio jedan od zaslužnijih što je zagrebački klub postao prvak Jugoslavije 1938.

Kao pravnik, zaposlio se u pravobranilaštvu. Posle okupacije otpušten je sa posla, pa ga uprava HAŠK-a zapošljava kao tehničkog sekretara kluba. Naprednom pokretu pristupio je 1936. Kada je postao član KPJ, nije utvrđeno.

- Nikica Pajević bio je sjajan čovek: veliki fudbaler, nesebičan i požrtvovan drug, izuzetno korektan u svakodnevnom životu, veliki idealist i entuzijast... Kao tadašnji član Partije, pratio sam njegov rad. Od prvog dana dolaska u naš klub bio je jasno politički opredeljen, eksponiran, levo orijentisan mlad čovek - pričao je posle rata Ivica Medarić koji je igrao u HAŠK-u i drugovao sa Pajevićem.

UHAPŠEN je 13. januara 1943. u Zagrebu. Polovinom aprila organizovano je suđenje sa lažnim svedocima. Presudom ustaškog prekog suda istaknuti fudbaler osuđen je na smrt! I streljan je odmah, 14. aprila 1943. u Dotršćini, blizu parka Maksimir, gde su ustaše tokom rata pobile oko 7.000 antifašista i protivnika zloglasnog režima NDH.

- Ico Hitrec mi je pričao da su i neki Crnogorci, bliski Pajeviću i HAŠK-u, pokušali da zainteresuju Savića Markovića Štedimliju, crnogorskog federalistu, u to vreme uticajnu ličnost u ustaškim redovima, da se umeša i pomogne. Nije ni prstom mrdnuo... - rekao je igrač Haška Medarić.

Nema mnogo sačuvanih dokumenata o životnom putu Nikole Pajevića, posebno o njegovim poslednjim danima. Glavna su sećanja. Dragocena su bila svedočenja Pajevićevih sportskih drugova, igrača HAŠK-a, koji su pokušavali da mu spasu život. Pre svih Ratko Kacijan i Ico Hitrec. Ulagali su velike napore da ga oslobode iz ustaškog zatvora. To potvrđuje i Greta Popović, Pajevićeva verenica, kojoj je bilo dozvoljeno da ga posećuje u zatvoru:

- Suđenje je bilo zakazano za poslednje dane prve polovine aprila 1943. Tada je počela grčevita borba za Nikičin život. U tim danima ljudi su pokazali svoje lice. Jedini koji su mu ostali privrženi do kraja, bez obzira na to što su se i sami izlagali opasnosti, bili su Ico Hitrec i Ratko Kacijan, zatim inž. Bogdanović i dr Pleše...

NAJDRAMATIČNIJI su bili sati između presude i egzekucije. Ratko Kacijan i Ico Hitrec otišli su kod ustaškog funkcionera, rukovodioca sporta u NDH, dugogodišnjeg člana uprave HAŠK-a Miška Zebića da interveniše. Posle direktnog telefonskog razgovora sa ministrom policije Artukovićem, on im je rekao da ne brinu i da imaju njegovu "reč" da egzekucija neće biti izvršena. Na njihov užas, ubrzo je stigao zvanični dokumenat koji je izričito naređivao da se presuda odmah izvrši!

- Opet su Ratko i Hitrec odjurili kod Zebića, koji je sada, kako mi je rečeno, direktno, telefonom razgovarao sa Antom Pavelićem. Zebić je preneo Pavelićeve reči: "O tom ovejanom komunisti, proskribovanom još u bivšoj Jugoslaviji, neću ni da čujem... Tolerišemo ga već dugo. Krajnje je vrijeme da ga likvidiramo..." - svedočila je Greta.

Neopozivo, morao je fudbalski as Nikola Pajević da nestane, da ga nema među živima!

 

Božidar Puša Pajević / Arhiva

NAJMLAĐI - NAJUSPEŠNIJI

TRI brata, tri fudbalska junaka. Najveću afirmaciju je doživeo najmlađi, Božidar Puša Pajević (na slici). U Partizan je došao 1953. i igrao je u veznom redu i odbrani, u generaciji sa Bobekom, Milošem Milutinovićem, Čajkovskim, Valokom, Zebecom... Ostao je među "crno-belima" sve do 1961. godine. Odigrao je ukupno 323 utakmice uz 13 postignutih golova. Bio je u startnoj postavi tima Partizana koji je 4. septembra 1955. otvorio Kup evropskih šampiona u Lisabonu protiv Sportinga, a igrao je i u čuvenim mečevima sa Realom iste godine.

Za reprezentaciju Jugoslavije upisao je samo jednu utakmicu, i to 9. maja 1954. u Zagrebu, u prijateljskom odmeravanju snaga sa Belgijom (0:2).

PRESUĐENO I DŽANIĆU

ISTO kao Pajević, u Zagrebu je dve godine ranije likvidiran Svetozar DŽanić, igrač Građanskog (na slici). Rođen 1917. u Manđelosu , kod Sremske Mitrovice, sa 17 godina je postao prvotimac novosadske Vojvodine za koju je igrao od 1934. do 1936. Došao je u Zagreb da bi studirao zajedno sa bratom Miranom.

 

Svetozar DŽanić / Arhiva

Pristupio je Građanskom i postao standardni igrač u pohodu na prvenstvo 1937. Zbog školovanja dve godine je boravio u Čehoslovačkoj i igrao za nekoliko klubova. Vratio se 1939. u Zagreb i nastavio da igra za Građanski, sa kojim 1940. osvaja novo prvenstvo države. Za reprezentaciju je odigrao tri puta, poslednji put 23. marta 1941. protiv Mađarske (1:1) u Beogradu. Čak je 15. juna 1941. bio akter prvog meča reprezentacije NDH, u prijateljskom meču sa Nemačkom (1:5) na bečkom Prateru. Ni to mu nije pomoglo, stradao je samo tri dana posle te "istorijske" utakmice. Saznavši da je pre rata postao član KPJ, ustaške vlasti streljale su ga 18. juna 1941. sa grupom rodoljuba u Maksimirskoj šumi. DŽanić je imao svega 24 godine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)