MILION STRANICA O PRISLUŠKIVANJU LEKE RANKOVIĆA: Tri Državne službe pratile su nekadašnjeg drugog čoveka jugoslavije

LETO 1958. godine. Omladina iz cele Jugoslavije daje svoj pun udarnički doprinos u stvaranju uslova za ulazak u komunizam.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacije "Novosti", "Borbe", Arhiv Jugoslavije

Gradi auto-put "Bratstvo i jedinstvo" od Zagreba do Ljubljane. Među brigadirima, na deonici pored sela Otočec na Krki, vlada veliko uzbuđenje. Saznali su da dolazi drug Tito da ih poseti. Odlažu krampove i motike i hrle ka velikom "mercedesu" koji je nailazio. Jedan od razdraganih mladih ljudi je i Ivan Ivanji, budući prevodilac predsednika republike, diplomata, književnik, koji će ovekovečiti susret neimara prvog magistralnog puta sa voljenim maršalom.

Ja kisnem tik uz njega kao novinar koji piše reportažu i čujem kako prenose pitanje duž kolone:

'Gde je drug Marko?'

U to se iz velikog 'mercedesa' oglasi Ranković i dovikuje:

'Ne treba mi kabanica, sedim u kolima, ako predsednik mora da kisne, potpredsednik ne mora!'"

OSAM godina kasnije, posle Brionskog plenuma, preko noći Ranković je "od drugog građanina postao državni neprijatelj broj jedan". Brigu o kabanici i da ne pokisne njegov najbliži, najverniji saradnik i kum Broz je zamenio brigom da bude informisan o svakom njegovom koraku. Od trenutka smenjivanja, odnosno kada je podneo ostavku na sve položaje, 1. jula 1966, pa do smrti 1983. godine, Aleksandar Ranković, njegova porodica, rođaci i prijatelji bili su praćeni svakodnevno. Takav sistematski policijski i politički nadzor nije zabeležen ne samo u Jugoslaviji nego ni u Sovjetskom Savezu i ostalim zemljama istočnog lagera.

Njegov dosije, samo u Vojnoj službi bezbednosti, ima preko 12.000 stranica. Dragan Bisenić, istraživač, diplomata i novinar, podseća da na ovaj podatak treba dodati dokumenta koja se nalaze u ministarstvima unutrašnjih poslova bivših republika, ministarstvima spoljnih poslova, pravosudnim organima i političkim organizacijama.

"Sve ovo se višestruko mutiplikuje kada im se dodaju materijali o 'grupi X', što je bilo kodno ime za ljude koji su se viđali sa Aleksandrom Rankovićem i za koje se verovalo da su njegovi sledbenici koji predstavljaju pretnju za tadašnju vlast i samog Tita. Možemo da procenimo da se obim materijala koji se odnosi na Aleksandra Rankovića i ljude koji su mu gravitirali penje do milion stranica."

Na praćenju Rankovića, ali i njegovih najbližih saradnika dok su bili na vlasti, Svetislava Stefanovića i Vojkana Lukića, bile su angažovane savezna, republička i vojna služba bezbednosti. Po svedočenju Rajka Đakovića, načelnika SDB Srbije posle Četvrtog plenuma, koje je zabeležio Zdravko Vuković, direktor Radio-televizije Beograd, u knjizi "Moji stenografski zapisi 1966-1972. godine", u operativnoj obradi ove "trojke" stalno je dolazilo do sudara. Na istom zadatku bivali su operativci svih ovih službi. To je vrlo često dovodilo do različitih interpretacija i informacija o potpuno istom događaju.

Tako su savezni operativci, izveštavajući o Rankovićevom odlasku u hotelu "Metropol" naveli da je on sedeo i poverljivo razgovarao sa Boškom Baškotom, a njih dvojica su se zapravo samo pozdravila i sedela odvojeno.

NIKAKVA PRIZNANjA NE PRIMAM

U TITOVOM arhivu nalazi se jedan dokument koji potvrđuje da je on obaveštavan gotovo o svakom postupku svog nekadašnjeg najbližeg saradnika. Reč je o izveštaju Zorana Vacića, pisanog 2. decembra 1968, o tome kako je Aleksandar Ranković odbio da primi srebrnu plaketu većnika Drugog zasedanja AVNOJ-a.

"Po nalogu sekretara Skupštine SR Srbije dana 2. decembra 1968. u 11.10 odneo sam srebrnu plaketu Drugog zasedanja AVNOJ-a drugu Aleksandru Rankoviću. Posetu sam prethodno najavio telefonom i lično sa njim utvrdio vreme.

Primio me je na ulazu u stan. Pošto sam mu objasnio cilj mog dolaska, izjavio mi je sledeće: 'Ja to ne mogu da potpišem (dokument o prijemu plakete) i primim, jer smatram da nema dve vrste većnika AVNOJ - jedne koja je pozvana da prisustvuje proslavi (u Jajcu) i druge, koja nije pozvana. Vaše je bilo, druže, da mi donesete, a moje je pravo da ne potpišem i ne primim.'

ZABLUDE Kardelj, Ranković i Đilas, Foto Stevan Kragujević, Dokumentacije "Novosti", "Borbe", Arhiv Jugoslavije

Uz sve ovo rekao mi je i sledeće: 'Mene prati pet policijskih kola, pa čak i moje dete (sina Slobodana) kada ide u školu.'

Na kraju mi je rekao: 'Meni je žao što vam telefonom nisam sve ovo rekao, pa ne biste morali da dolazite. Razlog je u tome što se u onom momentu nisam odmah snašao.'

U telefonskom razgovoru rekao sam mu da ispred Protokola Skupštine SR Srbije, a u ime Odbora za proslavu 25-godišnjice Drutog zasedanja AVNOJ-a treba da mu predam srebrnu plaketu većnika II zasedanja AVNOJ-a."

Titu je ova beleška stavljena na uvid 25. decembra 1968. i on je u njenom gornjem središnjem delu crnim flomasterom upisao svoj znak "UT" - Video Tito.

RAJKO Đaković je posebno isticao da su informacije koje je njegova služba slala saveznom analitičkom odeljenju u njihovoj intrepretaciji dobijale sasvim drugačije značenje. Po njegovim tvrdnjama to je rađeno tendenciozno, po naređenju Ivana Miškovića, da bi se optužio Ranković za "kontrarevolucionarnu delatnost". Na osnovu obrađenih informacija pravljen je bilten koji je dostavljan Titu, Edvardu Kardelju i Mijalku Todoroviću. Upoređujući bilten sa izvornim informacijama, Đaković je otkrio faktičko krivotvorenje stvarnih događaja. Cilj tog postupka nije bio usmeren samo prema Rankoviću, Stefanoviću i Lukiću, već i prema srpskoj službi.

 SARADNjA Ranković, Tito i Hruščov 1956. na Krimu, Foto Stevan Kragujević, Dokumentacije "Novosti", "Borbe", Arhiv Jugoslavije

Svakodnevno praćenje, redovno analiziranje i opserviranje Leke Rankovića, članova njegove porodice i ljudi sa kojima su dolazili u kontakt govori o strahu u političkom vrhu i kod glavara službi koje je on stvorio. Sa ove vremenske distance vidi se koliko je precenjena i prenaglašena opasnost od Rankovića. To potvrđuju i podaci o vanrednom obezbeđenju brionskih ostrva u vreme održavanja Četvrtog plenuma. Mere bezbednosti su bile takve kao da je državni udar.

Da bi koliko-toliko opravdali te i tolike mere, Komisija CK SKJ koja je ispitivala, uoči i posle Plenuma, rad službe pokušavala je da prikupi bilo kakav dokaz da je tadašnji potpredsednik republike, drug Marko, planira i pripremao teren da bude Titov naslednik. Međutim, od mnogobrojnih saslušanih radnika iz partijskog i državnog aparata, ni od koga nisu dobili takve tvrdnje. Inspiraciju za ovu ideju, određeni krugovi službe bezbednosti su dobili na osnovu jedne trač informacije koja je stigla iz Moskve. Naime, u martu te 1966. godine Aleksandar Ranković je na Kongresu KP SSSR predvodio partijsku i državnu delegaciju.

NAJVIŠI svetski rukovodioci su se sa izrazitom pažnjom odnosili prema Rankoviću.

Tretirali su ga kao Titovog zamenika. Navodno su mu neki od ruskih partijskih čelnika i nazdravljali kao budućem prvom čoveku Jugoslavije. Naravno, Tito je o ovome odmah obavešten. Najpre je dobio specijalni izveštaj od Cvijetina Mijatovića, tadašnjeg ambasadora u Moskvi, a potom su mu to usmeno rekli Krste Crvenkovski i Savka Dabčević, koji su bili članovi delegacije.

PO Rankovićevom povratku iz Moskve Tito je bio vrlo rezervisan prema njemu. Na nekom prijemu, neočekivano ga je upitao: "A koliko ti, Marko, imaš godina?" Kada mu je odgovorio da ima pet, Tito se snuždio i zaćutao. Na tom prijemu omladina je pevala neku jugoslovensku pesmu, u kojoj se pored Tita opeva i Marko. Veselinov se obratio Titu:

"Druže Tito, zar sme ovakva pesma da se peva u Jugoslaviji?" Tito, uvređen pominjanjem Marka u pesmi, ustao je i otišao sa prijema. Za mnoge hroničare ovog perioda, moskovska epizoda vrlo je značajna u sklapanju mozaika povoda za brionsku likvidaciju Rankovića.

Inače, Moskva je nepovoljno ocenila smenu Aleksandra Rankovića. Nezadovoljstvo ishodom Brionskog plenuma sovjetska vrhuška nije krila ni pred jugoslovenskim sagovornicima.

Prema njihovim ocenama, Brionski plenum spadao je među "teške greške SKJ", zbog čega je "dalji unutrašnji razvitak Jugoslavije pun neizvesnosti i nejasnoća". Po njihovoj oceni, način decentralizacije Jugoslavije dovešće do "stalnih lokalističkih trvenja". Po mnogim indicijama, posle jednog upozorenja iz Kremlja, Tito je doneo odluku da potpiše ukaz o aboliciji Aleksandra Rankovića.

Preporučujemo

Društvo

6 37

SUSRET SA ISTORIJOM: Kako je italijanska vojska sprečila da ustaše otmu Tita

31. 01. 2021. u 18:20

Društvo

0 6

OBRENOVIĆI IMALI VANBRAČNESINOVE, A KARAĐORĐEVIĆI ĆERKE: Vladari iz obe srpske dinastije imali decu i mimo zvaničnih brakova

24. 01. 2021. u 20:30

Društvo

1 9

SRPSKI HEGEMONIZAM PUNIO HRVATSKE BANKE: U Kraljevini SHS gotovo sedamdeset odsto kapitala nalazilo se u Zagrebu

10. 01. 2021. u 17:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije