U TIŠINI ČUVAJU SRPSKU SVETINjU: Sa monahinjama u manastiru Devič u Srbici, sada Skenderaju

Dragana Zečević

25. 10. 2020. u 16:00

У ТИШИНИ ЧУВАЈУ СРПСКУ СВЕТИЊУ: Са монахињама у манастиру Девич у Србици, сада Скендерају

Foto D. Z.

OKRUŽEN zaštitnim zidom, šumom i okolnim poljanama ispod puta kojim se stiže do glavne kapije svetinje - manastir Devič ovih oktobarskih dana, u Srbici, danas Skenderaju, utonuo u tišinu.

Na vratima obnovljenog konaka dočekuje nas mlada monahinja, jedna od onih koje se u molitvama nadaju boljim danima, čuvajući srpsku svetinju!

Odmah poziva igumaniju, mati Anastasiju, sa kojom se godinama srećemo na ovom svetom mestu gde počivaju mošti Svetog Joanikija Devičkog, po kojem je manastir i dobio ime.

- Ne zamerite, u našoj svetinji obnova i dalje traje, uvek valja nešto popraviti, srediti - govori nam igumanija koja je u Devič došla davne 1968. godine, kada je imala svega dvanaest godina.

Foto D. Z.

Iz okoline Valjeva u centralnoj Srbiji došla je u manastir na Kosmet koji joj je postao dom. Iako je veći deo manastira, porušenog u martovskom pogromu 2004. godine obnovljen, počev od konaka, crkve, izgrađenog manastirskog zida, svetinji još dosta toga nedostaje. Pre svega, kažu nam monahinje, da se u potpunosti ogradi ekonomija nadomak manastirskog dvorišta, jer osim nekoliko košnica pčela, svetinja sada ne poseduje ništa od nekadašnjeg stočnog i poljoprivrednog fonda.

I ALBANCI TRAŽE ISCELjENjE

MONAHINjE kažu da su manastir, koji poseduje isceliteljske moći, ranije često posećivali i Albanci tražeći spas u lečenju, pre svega, psihičkih bolesti. Svetinja je sada većim delom obnovljena, ali monahinje žale što ne mogu da obrađuju imanje, već samo mali deo nadomak crkve. Inače, manastir je do Drugog svetskog rata posedovao polovinu imovine SPC na Kosmetu koja je većim delom ili oduzeta, ili uzurpirana.

- To bi zaista valjalo, ali zasad nemamo mogućnosti - kaže kratko igumanija, dodajući da je "sve ispričano, ali da se u njihovim i manastirskom životu ništa ne menja".

Nekoliko monahinja opstaje u izolaciji ove šume gde u prečniku od pedesetak kilometara nema Srba. Zato im uprkos svemu najviše nedostaju vernici koji svetinju pohode uglavnom o većim praznicima ili povodom hramovne slave. Iako shvatamo da im nedostaju i osnovne životne namirnice, jer ovde nemaju ni pijaće vode, a izvor podno crkve, ispod manastirske kapije je odavno presušio, monahinje se ne žale. Njihova uloga je, ponosno govore, da borave u svetinji, da se posvete molitvama i da čuvaju mošti svetitelja.

Foto D. Z.

- Oba puta, i tokom 1999. godine kada je manastir opkolila masa Albanaca i tokom 2004. kada su konaci srušeni, a unutrašnjost crkve zapaljena, oskrnavljena je i ploča ispod koje se nalaze mošti svetitelja. Ipak, one su srećom ostale neokrnjene - ispričala nam je svojevremeno mati Anastasija, podsetivši nas na 2013. godinu kada je Republička direkcija za imovinu obezbedila pet miliona dinara za izgradnju zaštitnog zida oko manastira. Izgradnjom zida, koji se ne može preskočiti, monahinje se osećaju zaštićenije. Jer, uprkos punktu kosovske policije, koji su od vojnika Kfora preuzeli nadležnost u obezbeđivanju svetinje, monahinje ističu da na njih ne obraćaju pažnju, niti se uzdaju u njihovu zaštitu. Zato se osim u manastirski zid uzdaju u nekoliko pasa čuvara koji u prostranom dvorištu ove svetinje sa dve kapije osluškuju svaki šum i čuvaju monahinje od neželjenih "posetilaca".

Foto D. Z.

EVAKUACIJA, PA OBNOVA

 

TOKOM martovskog pogroma svetinju je opkolilo i napalo na hiljade Albanaca. Tada su francuski vojnici Kfora helikopterom izbavili monahinje koje su se ubrzo vratile na zgarište manastira i uz pomoć Eparhije raško-prizrenske započele njegovu obnovu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)