ISPOVEST ĐURE ŠKALjCA SA KORDUNA: Kuću sam im ostavio, ali očeve kosti sam preneo

Milena MARKOVIĆ

sreda, 05. 08. 2020. u 08:46

ИСПОВЕСТ ЂУРЕ ШКАЉЦА СА КОРДУНА: Кућу сам им оставио, али очеве кости сам пренео

Šuro Škaljac / Foto D. Milovanović

NE žalim ni za kućom. Ni za čim što smo vekovima tamo stvarali. Sve uspomene su u ovom, ovde, jednom koferu. Fotografije. Tapije. Žalim samo što očeve kosti u ovom konvoju nisam poneo. Ništa me i niko ne može umiriti dok ga otuda ne prenesem. Da ga ne potresaju. Da mu sveću ne gase i ne gaze.

Zabeležili smo ove reči početkom avgusta 1995. godine. Izgovorio ih je Đuro Škaljac, sin Milošev, Kordunaš, rodom iz Vojnića, na graničnom prelazu Bajakovo, jedan iz kolone prognanih Srba.

Stasiti, hrabri čovek iz porodice večitih slobodara, i stradalnika sa Korduna, tokom ustaške NDH, suočio se sa sudbinom predaka: izgon ili smrt!

Sudbina je tako udesila da se sretnemo posle četvrt veka. On i ekipa "Novosti" koju Đuro Škaljac podseća na zavet dat pokojnom ocu. On ovog puta izdvaja sekvence iz tog zaveta. Nemira koji je trajao više od šest godina da očev grob ne ostavi tamo gde srpski grobovi, ne samo da nisu svetinje, kao što je to u vaskolikom civilizovanom svetu, već mesta skrnavljenja i zatiranja.

- Kada je bilo sasvim izvesno da nam na Kordunu nema opstanka, otišao sam na groblje, oprostio se sa ocem, njegovim senima, i krenuo kući - slušamo potresnu ispovest. - Vrata zaključana. U rerni pile do pola pečeno. Onako, požutelo. Znao sam: majka je mislila da ću stići da zajedno ručamo. Za taj naš poslednji ručak u našoj kući, na našim vekovnim temeljima, nažalost, nije bilo vremena. Ona je morala u zbeg, tamo kuda je sav naš narod krenuo kada su ih između života i smrti delili minuti.

Busije, izbegličko naselje nadomak Beograda, puca ravnica, ni nalika na Kordun. Vrelina cedi znoj. Stapaju se kaplje sa suzama. Ovde je Đuro Škaljac našao dom, uz svoje Krajišnike. Tu na Busijama se okupljaju, obeležavaju dane progona uz sveće i tišinu. I, to traje tokom celog ovog meseca. I, svih ovih godina.

- Sećanje...

SEĆANjA U KNjIZI OD KAMENA

IZBEGLI Krajišnici koji su svoja životna sidra bacili u sremsku ravnicu, u Busijama, podigli su spomenik sećanja na progon srpskog naroda iz Hrvatske, u "Oluji" 1995. godine. Simbolično, ovo sećanje uklesali su u knjigu od kamena. Želeli su, tako, da poruke o stradanjima traju večno. Kao kamen.

Sa kumom sam se dogovorio da kuće ne ostavljamo, nego da ih zapalimo. On svoju, ja svoju, odjednom. Tako bi i moj otac. Sad sedim na pragu i čekam. Gledam u kumovu kuću. Nema dima... Stiže auto: "Nisam mogao da zapalim", kaže mi. E, hvala ti, ni ja nisam mogao. Rekao sam: neka im, neka ostane. Samo grob očev ne mogu da im ostavim.

Prolazimo kroz strašne slike egzodusa koji će ovaj čovek nositi u sećanju do kraja života. Od Topuskog, preko Siska, pa putem u tri kolone do Srbije. Pamti kamenovanje. Smrt od kamenica koleginice koja je do granice vozila mrtvu majku. Rafale unuka koji nije mogao da gleda patnju dede i ubio ga. Tugu i jauke domaćina koji su se rastajali od svojih konja upregnutih da ih izvuku iz gotovo sigurne smrti. Pamti lica ljudi koji su ostavljali traktore, jer traktori ne mogu na auto-put, Hrvatska ne da. Još mu odzvanjaju pucnji čoveka koji je sebi prekratio muke, suočen sa potpunim beznađem porodice.

- To su sve ljudi sa ožiljcima progona i zverstava ustaša iz Drugog rata i ovo su doživeli kao njihovo novo stradanje, so na nezarasle rane - govori Đuro Škaljac. - Iznevereni obećanom pomoći koja nikada nije stigla. Možete li da zamislite 35.000 ljudi u Topuskom koji su u potpunom okruženju, a stižu vesti da se sve naše snage dobro drže. Pa, kad se potvrdilo da od toga nema ništa, a oni ne znaju kuda da idu. I kod koga da idu.

Još bi ova priča potrajala. Zaustavljamo je, svesni da je nepravedno. Ovaj čovek toliko je vredan svedok...

Šuro Škaljac / Foto D. Milovanović

- Kako sam odlučio da očeve kosti prenesem u Srbiju - vraćamo sagovornika na ovaj, gotovo jedinstven primer među krajiškim izgnanicima. - Od tog avgusta `95, stalno sam mislio na taj grob. Ko god se uputio na Kordun, u Vojnić, molio sam da slikaju. Jave. Opišu u kakvom je stanju. I javljali su ljudi, ali mene je nemir razdirao.

Mnogo je, mnogo proteklo vremena, Đuro Škaljac misli čitav vek, to je on tako doživeo, a prošlo je šest godina od izgona, kada je uspeo da spoji dve jake agencije iz Hrvatske i Srbije, kako bi mu dopremili očeve kosti iz Vojnića.

- Sutra čekajte u Beogradu - javili su mi jednog jutra, 2001.

Limeni sanduk nije otvarao. Oca je sahranio na Batajničkom groblju, pet kilometara od Busija, gde živi Đuro Škaljac. U Sremu, a nikada kao na Kordunu.

- Mirniji sam - kaže Škaljac. - Ovo je moj dug. Dug sina prema ocu, jer znam da je ovde uz nas, u Srbiji našao pravi spokoj svojoj duši.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)