CEO GOVOR PREDSEDNIKA NA OTKRIVANJU SPOMENIKA STEFANU NEMANJI: Niko Srbiju neće naterati da se odrekne svog imena

V.N.

27. 01. 2021. u 21:25

ЦЕО ГОВОР ПРЕДСЕДНИКА НА ОТКРИВАЊУ СПОМЕНИКА СТЕФАНУ НЕМАЊИ: Нико Србију неће натерати да се одрекне свог имена

Foto: P. Milošević

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se prisutnima na svečanosti otvaranja spomenika na Savskom trgu. Prenosimo njegov govor u celosti.

TRUDILI smo se u prethodnih osam godina da našu Srbiju podignemo iz pepela, da je obnovimo, izgradimo nove puteve, pruge, škole i bolnice, ali više od svega pokušali smo da vratimo poštovanje i veru u sebe, svoje mogućnosti i snagu srpske države.

I večeras, dragi narode, stojimo na mestu koje je neretko izazivalo stid svakoga od nas, na mestu koje je bilo neuređeno, prljavo i koje je predstavljalo sramotu, ne samo našeg grada, već cele zemlje. O tome kako smo ovo mesto nazivali, nije vreme da danas govorimo. Večeras sam posebno ponosan i srećan, jer ovde gde stojim, pa naviše uz Nemanjinu ulicu, na vrhu, nalazi se i hram posvećen njegovom trećem sinu Rastku Nemanjiću, velikom i našem Svetom Savi.

I baš onako kako danas na dan Svetog Save otkrivamo ovaj velelepni spomenik, tako smo za kratko vreme uspeli, ne da završimo, kako neki kažu, već da suštinski izgradimo i oslikamo najfinijim mozaikom, najlepši i najveći pravoslavni hram na svetu, Hram Svetog Save, a tako ćemo obnoviti i Hilandar i celu našu Srbiju. Uspeli smo da objedinimo ono što je najvažnije, da zemlju ekonomski uspravimo, da nacionalno odbranimo i duhovno povratimo i uzdignemo.

Kome mi danas, u večno sećanje i kao znak najiskrenijeg pijeteta, posvećujemo najviši spomenik na teritoriji Srbije i pitamo se da ovih kolosalnih 24 metra možda nije premalo?

Da bi izrastao u Simeona morao je prethodno biti Nemanja.

Morao je u svoju biografiju da objedini i dva sužanjstva, i brojna hrabra i viteška vojevanja, i mudru diplomatiju i odricanje od vlasti kako bi postao Sveti.

Imali su Srbi Vlastimiroviće. Imali su Srbi Vojislavljeviće. Imali su Srbi i Vukanoviće. Imali su i Višeslava, i Mihaila i Svetog kralja Jovana Vladimira.

Imali su Srbi i arhonte i kneževe i župane i kraljeve i svece - pre Nemanje.

Da je Srbiji podario samo Svetog Savu, mnogo bi joj podario.

Da je Srbiji podario samo Stefana Prvovenčanog, mnogo bi joj podario.

A podarivši nam obojicu, podario nam je Srbiju, jaku, prvi put istinski centralizovanu državu, koja je umela da nađe svoj suvereni prostor između Istoka i Zapada, između prvog i drugog Rima.

Ovaj velelepni spomenik predstavlja ga kao odlučnog vladara, u čijoj se desnoj ruci nalazi mač, a u levoj Hilandarska povelja. Do Nemanje bili smo pleme, a od njega pa do danas smo državotvorni narod. Tu državotvornost simboliše mač. Tim mačem pravio je i gradio, a zatim čuvao i štitio Srbiju. Do Nemanje imali smo kulturu oponašanja i prevođenja. Od njega imamo kulturu kreacije, graditeljstva i pisanja. U kulturnom smislu postajemo punopravni član vizantijskog komonvelta. Tu pripadnost najnaprednijim kulturnim tokovima simboliše Hilandarska povelja.

Ovo nije samo čin otkrivanja spomenika našem ocu, tvorcu države, svecu i onome od koga je sve počelo. Ovo je svojevrsan čin polaganja računa, o sebi, o svom identitetu, o tome šta smo naučili, šta znamo i gde idemo. Stati ovde, ispred velikog Stefana Nemanje, znači i svojevrsno pokajanje, za sve godine u kojima smo ga zaboravili, ali, istovremeno, i to je i svest o tome da smo konačno otkrili onaj koren iz kojeg je nastalo to veliko drvo koje se zove Srbija.

Na Hilandaru, i dan-danas, niče loza, čudotvorna, sa mesta na kojem je Stefan Nemanja prvobitno bio sahranjen. U Beogradu, iz ovog spomenika, ta loza, taj put, ta svest o Srbiji, treba da nastavi da raste, da se razvija i da nam stalno govori koliko je važno imati koren, ime i identitet.

I jeste da je sve to, čitava istorija, svakog naroda, samo nešto što postoji u pričama, tačnim ili netačnim, ali bez tih priča mi ne bismo bili mi, ne bismo postojali, jer ne bismo ni imali šta da pričamo, šta da kažemo, o sebi.

I ovaj spomenik je veliki, zato što je priča o nama velika.

I ovaj spomenik je težak, zato što je priča o nama često bila teška.

I lep je, koliko je i priča o nama lepa.

Ovaj spomenik je, dakle, i pre svega, priča, o nama.

O tome ko smo bili, gde smo bili, šta smo radili, i najviše o tome šta smo danas i šta hoćemo da budemo. I kao što je Nemanja, vladar i svetac, gradio zadužbine širom Srbije, tako i mi danas gradimo, svesni da je naša sadašnjost, to šta u njoj radimo, zadužbina naše budućnosti. One koja zna odakle je stigla, i koja zna gde ide. Bez toga, bez svesti da je postojao neko pre nas, neko ko je imao snove, koje mi danas živimo, nijedan san o budućnosti nije moguć.

Reč "današnjica", "sadašnjost", na nekim jezicima se izgovara istim glasovima, na isti način kao i reč "poklon". Zato što ona to i jeste. Poklon koji smo dobili od otaca, poklon za koji i zbog kojeg su toliki krvarili i umirali.

Mi imamo sadašnjost, zbog Stefana Nemanje, i njegovog Rastka, a našeg Svetog Save, i zbog Stefana Prvovenčanog, Milutina, Dušana, Uroša, Lazara, Vuka, Đurađa, Stefana, i zbog Đorđa, i Miloša, Mihajla, i Milana, Petra, jednog i drugog Aleksandra.

Zbog ljudi koji su pričali tu priču, priču o nama, o Srbiji.

I reč koju danas izgovaramo, reč "Srbija", nije naša. Oni su je stvorili, stvarajući i nas, i to nikada ne smemo da zaboravimo.

Oni su je iskovali, od Sitnice, do Marice, od Kosova, do Kumanova, od Cera, do Kajmakčalana.

Mnogo krvi i mnogo olova je u toj reči.

Zato je tako teška, zato je i tako velika.

Zato je tolika obaveza, za svakoga ko se usudi da je izgovori.

Zato, na kraju, i ovaj spomenik, njemu, i Srbiji.

I nije bilo lako doći do ovog dana, do ovog čina delimičnog vraćanja tog ogromnog duga.

Nije mogla, Srbija, nije imala čime, nije ni znala kako, dugo se plašila, bila kriva i sebi i drugima, i stajala pognute glave i pred svojom prošlošću i pred svojom budućnošću.

I nema krivca za to, osim u nama samima. Nije bilo ni razloga, osim, opet, u nama.

Trebalo nam je vremena, trebalo nam je hrabrosti, znanja, da ponovo poverujemo u to da nismo nikakav balkanski izrod, nikakvo besno pleme bez ikakvog korena, nikakav dežurni krivac, i da opet stanemo na svoje noge, uspravimo se, i setimo. Svakog trena te duge istorije, i svakog čoveka koji nas je, kroz nju, stvarao.

Trebalo nam je vremena, da svima kažemo da nismo ovde da bilo kome pretimo, da nam je dosta i krvi i ratova, da razumemo, volimo, praštamo, kajemo se, ali i da nećemo ni tek tako da ne postojimo.

Da imamo ime, da imamo istoriju, našu, da imamo očeve i da, kroz njih, imamo i ponos, i da, zahvaljujući tome, njima, imamo i slobodu. Našu, baš kao što je i ta istorija naša, i jezik, naš, kultura, naša, tradicija i vera, opet naše. Nismo ih ni od koga oteli, niko nam ih nije dao, i nemamo kome da ih vraćamo.

Nećemo ništa ni od koga, zanima nas da, poput ovog spomenika, rastemo u visinu, ali niko više, i nikada više, neće Srbiju naterati da se odrekne. Ni imena, ni dela.

Zato što su, zahvaljujući ovom našem ocu, i svakome ko je došao posle njega, i to ime i to delo veliki.

Nema, na Balkanu, ni većeg ni lepšeg.

I nema razloga da se stidimo, da uzmičemo, da krijemo, bilo šta od svega toga.

Zato je ovaj spomenik, što bi rekli, golem. Zato što treba da ga vide, i da, kroz njega, vide nas.

Uspravne, i ponosne.

LJude spremne da rade i da grade.

Prijatelje koji nikome ne žele zlo, koji ni od koga ništa neće da uzmu, ali i koji drže do sebe i koji se neće stideti, ni pred kim.

Zato je ovaj spomenik i svojevrsna tačka koju stavljamo na kraj jedne priče. One o lepoj i teškoj prošlosti, one o ratovima, krvi, robovanju, oslobađanju, greškama, lošim odlukama, grobovima i ponovom uzdizanju.

Nemanja je rođen 1113. godine u Ribnici, današnjoj Podgorici, ceo život je proveo u pokretu. Živeo je u svim, nekadašnjim, srpskim zemljama, a umro je 1199. na Svetoj Gori. Svugde na svom putu zidao je gradove i crkve. Manastir Svetog Nikole kod Kuršumlije, Manastir Svetog Nikole na Ibru, Bogorodicu Bistričku kod Bijelog Polja, Svetog arhangela Mihaila u Skoplju, Svetog Nikolu i Svetog Pantelejmona u Nišu, ibarski Gradac. Gradi Đurđeve stupove, Studenicu, sa sinom, Svetim Savom osniva Manastir Hilandar. Kao veliki župan Raške, svaku sudbonosnu odluku sprovodio je odlučno i snažno.

Istovremeno, iza te tačke, odavde, počinje nova priča. Ona koja se vidi iza spomenika, u Srbiji koja raste, u novim kulama, zgradama, tržnim centrima, putevima, bolnicama, školama.

U tim zadužbinama naše budućnosti.

U tim novim pričama koje imamo kome da ostavimo, bez trunke stida, ponosni što smo ih baš mi ispričali.

Jedna od najvažnijih naših priča je istina o jedinstvu našeg naroda. Ma koliko pokušavali da nas razdvoje i gotovo uvek u prošlosti u tome su uspevali, mi Srbi, danas razumemo koliko je važno da budemo jedno i jedinstveno biće, koliko je važno da čuvamo svoj jezik, svoju istoriju, svoju kulturu i svoju budućnost. Zahvalan sam svima koji su dali svoj doprinos stvaranju ovog umetničkog remek-dela, od vajara Svetomira Arsića Basare, Vladimira Veličkovića i Emira Kusturice do Aleksandra Rukavišnjikova.

Ovde gde se simbolički spajaju ulice Nemanjina i Karađorđeva, mi danas slavimo i raskoš svojih istorijskih dometa, i obnavljanje državnosti, i prosperitetnu budućnost koju mi i naši potomci moramo vredno da gradimo. Sa velikom dozom opravdanog optimizma, smatram da će Savski trg sa spomenikom osnivaču naše države kao centralnom delu urbanističko-arhitektonske celine postati verovatno najlepši javni prostor u Beogradu.

Nemanja je, za nas, bio početak. Ovaj spomenik je kraj, ali samo tog početka. Pošto od njega počinjemo mi, i svi koji posle nas dolaze. On je dokaz i da je istorija stvorila nas, ali i da smo mi u stanju da istoriju stvaramo. I to onu dobru istoriju, istoriju mira, znanja, rasta, kakvog nikada nismo imali.

U ime te istorije smo danas ovde, u ime te istorije i otkrivamo Spomenik Stefanu Nemanji, ocu, rodonačelniku, tvorcu i svecu.

I neka stoji ovde, uzdignut, osvetljen, i neka ga svi vide.

Neka vide Srbiju, kakvu smo mi napravili.

Iskreno, iz dubine duše običnog srpskog smrtnika, želim da ovo obraćanje završim rečima Svetog Save kojima se u "Službi Svetom Simeonu" obraća svome ocu: "Moli Boga za nas, Simeone blaženi, da se sačuva stado tvoje nepovredno! Slava, i sada!"

Živela Srbija!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (63)

Milan Lekić

27.01.2021. 22:44

Немања је био жупан рашки од 1140-1166., а Српском жемљом владао је као Велики жупан српски од 1166-1196. Теодосије, унук Стефана Немање (најмлађи син Вукана Немањића) у Житију свога стрица Светога Саве оставио је податак о пуној титули свога деде Стефана Немање - Велики жупан српски Далмације, Босне, Захумља, Травуније, Диоклије, Раса и целог Илирика (Теодосије, Житије Светога Саве 1236., издање Беч, 1794). Немања је постао први жупан Раса онда када је та погранична, најисточнија провинција Српске земље (Србија-Далмација, према Скилици, Кекавмену, Ани Комнини) први пут постала српска, односно када је Немањин деда Бела Урош (Белкан, Влкан, Вукан) из Раса протерао Грке 1140. године. Као Велики жупан српски владао је краткотрајно из српске престонице Стона, а онда је за главни град Српске земље уредио Котор (Стефан Првовенчани, Н. Хонијат). Границе Србије Стефана Немање нису границе данашње Србије, и зато када политичари из данашње Србије говоре о Великом жупану српском Немањи морају имати у виду да се пре свега обраћају Србима у Босни, Далмацији, Црној Гори и данашњој западној Србији. За догађаје из Балканских и Првог рата у фокусу су Срби из данашње Србије. За последњи рат то су наша браћа из Републике Српске. То је српска историја.

Nikola

27.01.2021. 22:54

Prelep spomenik rodonačelniku naše najblagodarnije loze, loze Nemanjića. Odličan rad Ruskog umetnika. Nek tu stoji i nek nas okuplja u miru i blagostanju na mnogaja ljeta.

Danijela

27.01.2021. 22:55

Podizanje spomenika Stefanu Nemanji simbolično prikazuje uspon Srbije i osvrt na našu celokupnu istoriju i kulturu. Hvala vam što Savski trg krasi ovo predivno delo.

Zdravko

27.01.2021. 22:57

Imamo jednu prelepu sliku Beograda, naš Savski trg sija posebnim svetlom, daje posebnu snagu našem narodu sećajući se istorije i poštujući našu srpsku tradiciju.

Za pokolenja

27.01.2021. 23:40

Vekovni monumentalni spomenik osnivacu Srpske drzave Stefanu Nemanji je od velikog istorijskog znacaja i sastavni deo prosperitetnog napretka Srbije na svim poljima.

Katarina

28.01.2021. 00:14

Srbija je poslednjih godina napredovala vise nego ikad u svakom segmentu, sto rezultati istrazivanja i dokazuju, a spomenik Stefanu Nemanji simbol je ujedinjenja i sloge koje negujemo i koji nas vode ka svakom zacrtanom cilju!

Sonja

28.01.2021. 00:14

Stefan Nemanja je, bez sumnje, jedan od najznačajnijih ljudi u srpskoj istoriji. Fantastični spomenik podignut u njegovu čast i slavu neka nas podseća koliko je bio sposoban i mudar i da je težio slavi i jedinstvu srpskog roda!

Jovana

28.01.2021. 00:15

Otvaranje spomenika Stefanu Nemanji je važan momenat sa mnogo aspekata, prvi je istorijski. Srbija posle osam vekova podiže spomenik jednom od najznačajnijih vladara. Važno je da se Srbija ponovo okreće svojoj srednjovekovnoj istoriji,koja je veoma bogata.

drenovac30

28.01.2021. 00:49

Од данас, Београд се има чиме поносити. На Врачару имам највећи православни храм на Балкану, а на савском тргу можда највећи споменик на Балкану. Стефан Немања је то заслужио, и сви треба да будемо поносни и срећни.

Ivana

28.01.2021. 01:24

Aleksandar Vučić je simbol mira i jedinstva Hvala predsedniče što se ponosite našom istorijom, kulturom i državom. Hvala predsedniče na svemu što činite za našu državu.

Marina

28.01.2021. 06:39

Spomenik je simbol secanja na velika dela Stefana Nemanje, kojima je on blagodarnoscu zaduzio narastaje srpskog naroda. Ujedno simbol istorije, identiteta, napretka, dostojanstva, simbol Srbije!

Sofija

28.01.2021. 06:44

Никада не смемо да заброваимо своје претке.Спомиик Немањи је величанствен коначно да му се одужимо

stevo

28.01.2021. 09:17

Mozemo reci da Srbija postoji od Stefana Nemanje. Njemu u cast i zahvalnost za drzavu koju i danas imamo, grad Beograd je izgradio prelep Trg na kome je ovaj spomenik.I svakako da spomenici koji obelezavaju istoriju jedne drzave i naroda, zasluzuju da budu istaknuti.

Ceca

28.01.2021. 09:21

Stefan Nemanja smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara, a tokom života podigao je i obnovio veći broj crkava i manastira, uključujući i Hilandar na Svetoj gori.

Miroslav

28.01.2021. 21:01

Ovo se moze samo cestitati, spomenik i uredjen trg. CESTITAM! Uzasavam se prica oponenata i njihovih maligni prica. Vec prete da ce rusiti spomenik, spominju rusenje i crkve sv.Save. Ukljuceni su u ovu pricu destruktivni tz intelektualci, sram me da medju nama ima i takvih vandala.