AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ: Milova antisrpska politika može dovesti do krvavih obračuna

Novosti online

30. 08. 2021. u 21:54

BOJIM se da neću preterati ako budem rekao da su devedesetih najgore prošli Srbi, ali nisam siguran da se svojim položajem mogu pohvaliti Hrvati i muslimani. Bez sumnje, najbolje su prošli Slovenci, ocenjuje istoričar Vasilije Krestić.

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Милова антисрпска политика може довести до крвавих обрачуна

Vasilije Krestić

Nije lako dati precizne odgovore na pitanje kada je Srbiji bilo najbolje, a kada najgore u istoriji. Ali, bez sumnje, sve godine mira, bez pogibije, uvek su bile bolje od ratnih godina, kaže istoričar i akademik SANU Vasilije Krestić, koji u intervjuu analizira ključne događaje i ličnosti iz istorije 20. veka i s početka 21. veka.

Da li je 20. vek za Srbe bio izgubljen?

- Dvadeseti vek je za Srbe bio izuzetno težak. Preživeli smo balkanske ratove, Prvi svetski rat, sa Albanskom golgotom, mnogim logorima širom Austrougarske u kojima se masovno umiralo, strahovitim zločinima austrougarske vojske koje je počinila po Srbiji, Drugi svetski rat, propraćen krvavim građanskim ratom i međusobnim obračunima, genocid u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Sremski front, razna i brojna komunistička zlodela, u kojima Goli otok zauzima posebno mesto, raspad Jugoslavije sa svima brojnim i teškim posledicama, kao što je etničko čišćenje Srba iz Hrvatske. Kad sve to, navedeno samo u najznačajnijim potezima, imamo u vidu, i kad se uzme u obzir činjenica da smo kao država mali, a kao nacija malobrojni, onda, svodeći račune, možemo reći da je za Srbe 20. vek u znatnom smislu izgubljen.

Da li se slažete sa ocenama da se Srbija nikada nije u potpunosti oporavila od gubitaka u Prvom svetskom ratu, kada smo izgubili oko 1,3 miliona ljudi, što je trećina tadašnje populacije naše države?

- Sigurno je da tako veliki demografski gubitak nije bilo moguće lako i brzo nadoknaditi. Posledice tog gubitka ostavile su dugoročnog traga.

Dečaci su se pridruživali vojsci / Foto Arhiv Beograda

Kako danas gledate na Jugoslaviju? Je li ona bila uspešan projekat?

- Same činjenice da je Jugoslavija propala i način kako je propala, svedoče o tome da, kako vi kažete, taj projekt nije bio uspešan. Međutim, ideje o stvaranju Jugoslavije, po mom uverenju, nisu za potcenjivanje. Tvorci Jugoslavije imali su uzore u ujedinjenju Nemačke i Italije. Bila je to velika i zanosna, pa i obećavajuća ideja. Problem je bio u tome što tvorci Jugoslavije nisu dobro procenili partnere s kojima su nameravali da stvore zajedničku veliku državu. A partneri nisu bili dorasli, nisu sazreli za ostvarivanje te ideje. Na nju nisu pristali dobrovoljno, već po nuždi, zato što su bili prisiljeni situacijom u kojoj su se našli svršetkom Prvog svetskog rata. Tako je ispalo da država nije građena na zdravim i čvrstim osnovama, nego, kako je napisao naš poznati pisac i diplomata Jovan Dučić, "na pesku, a na pesku se ne grade ni pivare, a kamoli države". Takva država, koja je izgrađena na pesku, nije mogla da opstane, od prvog trenutka se ljuljala i bilo je samo pitanje dana kada i kako će se raspasti.

Da li mislite da je Memorandum SANU iz 1986. bio greška? Kad neko danas hoće da prozove SANU, odmah se pozove na taj dokument, u čijem ste stvaranju i vi učestvovali. Čak neki tvrde i da je memorandum kasnije bio "Miloševićev nož za klanje Jugoslavije".

- Uopšte ne mislim da je pojava Memoranduma SANU bila greška. Naprotiv, to je bila preka potreba iznuđena teškim stanjem u kojem se našla Srbija. Istina je da i danas ima onih, rekao bih, zadrtih, kratkovidih i nedobronamernih, koji upiru prstom na Akademiju i na memorandum, a da taj tekst nisu pročitali, pa iz njega iščitavaju i ono što u njemu nema. Milošević nije imao nikakvog dodira s nama koji smo pripremali memorandum. To je prljavo podmetanje koje ima cilj da obezvredi i SANU, i memorandum, i Miloševića.

Da li je raspad Jugoslavije mogao da bude drugačiji, je li morao da bude krvav?

- Bilo bi dobro da je bilo drugačije, bez prolivanja krvi, civilizovanije i kulturnije, onako kako se raspala Čehoslovačka. Međutim, mi u Jugoslaviji nismo ni Česi ni Slovaci. Kod nas su međunacionalni odnosi, još od kraja XIX veka, bili veoma zatrovani. O tome imamo uverljivo svedočanstvo zabeleženo u knjizi "Politička povijest hrvatskog naroda", koju je napisao hrvatski istoričar dr Pero Gavranić i objavio je u Zagrebu 1895. Gavranić je u toj knjizi tvrdio da "danas zacijelo nema nigde u Evropi među raznojezičnim narodima veće mržnje nego što ovđe u nas obstoji među istojezičnim Hrvatima i Srbima. Ta je mržnja, doduše, nezgodna, ali je vrlo razumljiva. Težnja hrvatska i težnja srpska ne bori se, doduše, oružjem u ruci, jer takve nam borbe ne bi dozvolili naši sadašnji gospodari, ali zato borba i te kako postoji, i to podmukla, potajna, gadna borba jedne egzistencije protiv druge, jednog pojedinca protiv drugoga, bez počinka, bez kraja i konca. Da bi mi Hrvati imali svoju nezavisnu državicu kao Srbi, i da se ne bi trebali ni od koga bojati, buknuo bi zacijelo rat između Hrvata i Srba, i taj bi svakako bio najpopularniji." Istorijski događaji koji su se zbili od 1941. do 1945, i od 1991. do 1993. u svemu su potvrdili ocene Gavranića izrečene 1895. Oba puta kada su Hrvati stekli "svoje nezavisne državice", došlo je, kako je Gavranić i predvideo, do krvavog pira u kojem su žrtve bili Srbi. Mržnja protiv njih ispoljena je tada na najbrutalniji način. U takvoj situaciji, pri takvom stanju i toliko silnoj, rekao bih, patološkoj mržnji, miran razlaz, bez krvi, nažalost, nije bio moguć.

Ko je najgore prošao devedesetih, narodski rečeno - ko je izvukao najdeblji kraj?

- Bojim se da neću preterati ako budem rekao da su najgore prošli Srbi, ali nisam siguran da se svojim položajem mogu pohvaliti Hrvati i muslimani. Bez sumnje, najbolje su prošli Slovenci.

Foto privatna arhiva

Istorijski gledano, šta je 1995. bila hrvatska akcija "Oluja" i proterivanje više od 220.000 Srba iz Hrvatske?

- Kad se ima u vidu činjenica da je jedan od osnovnih dugovečnih državnih i političkih ciljeva Hrvata stvaranje svoje posebne, nezavisne, što veće, etnički čiste i rimokatoličke države, onda je proterivanje Srba iz Hrvatske značajan korak bliže ostvarenju toga cilja. Ono što je, u skladu s tim ciljem, stvaranje etnički čiste i što je moguće više rimokatoličke hrvatske države trebalo ostvariti počinjenim genocidom u Pavelićevoj NDH, ostvareno je "Olujom". Hrvati su se "Olujom" oslobodili Srba, koje su tretirali kao remetilački faktor u ostvarivanju njihovih geopolitičkih planova. Ne treba sumnjati da će ih taj njihov uspeh ohrabriti u nastojanjima da, posle stvaranja etnički čiste, stvore i "veliku Hrvatsku", kojoj su i u ranijoj i novijoj istoriji težili gotovo svi značajniji hrvatski političari.

Naslov jedne vaše knjige je "Genocidom do velike Hrvatske"...

- Mene je, kao istoričara, ali i kao čoveka, od samog početka bavljenja istorijom, proganjalo pitanje: kako je moguće da se u dvadesetom veku desi tako strašan genocid koji se dogodio u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi. Želeo sam da saznam zašto se to desilo, gde su koreni hrvatske genocidne politike, kad oni nastaju, ko su njeni tvorci i koji su njihovi ciljevi. Na sva ta pitanja, i neka druga koja su s njima u neodvojivoj vezi, dao sam uverljive i neporecive odgovore. Knjiga je doživela pet izdanja na srpskom, dva na engleskom, jedan na francuskom i na ruskom jeziku. Do danas niko nije uspeo da ospori moje dokaze, iako je bilo i još uvek ima onih koji nisu spremni da se saglase s mojim tumačenjima, ali nemaju činjenice kojima bi mogli da ospore ono što sam napisao.

Svedoci smo upornih pokušaja revizije istorije i kad je reč o Jasenovcu.

- Tužno je to što se u poslednje vreme događa od jednog manjeg broja srpskih istoričara i jednog sveštenog lica, koje se, bez naučnog dela o genocidu, proglašava stručnjakom za genocid. Bez bilo kakvih novih pouzdanih izvornih dokaza, a zanemarujući one koji postoje i koji se od ozbiljnih naučnika ne bi smeli zaobilaziti, pokušavaju da smanje broj postradalih u Jasenovcu, ali i u čitavoj NDH. Ti pokušaji nemaju naučnu osnovu. Oni su čisto političkog karaktera, ali se zaogrću u naučnu oblandu. U svakom slučaju, smanjivanje, kao i povećavanje srpskih žrtava genocida bez dokaza ne samo da je neozbiljna i neodgovorna rabota već je i nemoralan čin koji zaslužuje osudu.

Pokušaje falsifikovanja istorije imamo i na Kosovu (i Metohiji), gde se uporno radi na otimanju srpskih svetinja...

- To što rade Albanci na Kosovu (i Metohiji) je primitivna i drska, ali veoma providna otimačina. Svojim brojnim monografijama, zbornicima radova i izložbama SANU je naučno osporila sve albanske pljačkaške namere.

Je li Kosovo (i Metohija) izgubljeno za Srbiju?

- Nikad se nisam kolebao po pitanju toga da li je Kosovo (i Metohija( izgubljeno za Srbiju. Nije i neće biti izgubljeno dokle god ga se Srbi, ne daj bože, ne odreknu. Sada, posle slučaja koji se dogodio s Avganistanom, koji je dvadeset godina bio pod okupacijom, još više sam uveren da se Kosova (i Metohije) ne možemo i ne smemo odricati, da će sadašnja njegova okupacija jednog dana prestati.

Kako gledate na donošenje zakona u BiH po kojem se zabranjuje negiranje (navodnog) genocida u Srebrenici?

- Reč je o prvorazrednom nasilju, o nametanju jedne odluke koja je čisto političkog karaktera i sa jasnim antisrpskim ciljem.

Kako vam danas izgleda Crna Gora, 15 godina nakon proglašenja nezavisnosti?

- Moram reći da mi Crna Gora izgleda dozlaboga tužno i ružno. Proglašavati sankcije jednoj Rusiji, s kojom je Crna Gora bila vekovima višestruko vezana brojnim prijateljskim vezama, više je nego nemoralno. Priznavati državnost otcepljenom (tzv.) Kosovu više je nego sramno. Slaviti Sekulu Drljevića i slediti hrvatsku ustašku politiku u Crnoj Gori je maloumno i suludo. Objava rata Srpskoj pravoslavnoj crkvi i suprotstavljati joj crkvu na čijem čelu je verski otpadnik Miraš Dedeić pravi je politički i moralni sunovrat. Suluda je antisrpska politika Mila Đukanovića, koja može dovesti do krvavog građanskog obračuna.

Foto Novosti

Da li možete ukratko da ocenite istorijsku ulogu lidera SFRJ Josipa Broza Tita?

- O njemu nemam dobro mišljenje. Više sam nego siguran da će ga istorija sasvim razobličiti i pokazati sve rđave strane njegove ličnosti i njegove politike, posebno one koja se tiče Srbije i Srba.

A ulogu Miloševića i Koštunice, takođe jugoslovenskih predsednika?

- Oni su se na čelu srpske politike našli u jednom izuzetno teškom vremenu, u kojem nije bilo lako voditi državu. U njihove dobre namere nisam sumnjao i ne sumnjam. Da su bili i više sposobni no što su bili - a ne može im se poreći sposobnost - ne bi mogli ništa više da urade od onoga što su uradili. Sve političke konce vodile su tada velike sile koje Srbima nisu bile naklonjene. Zamerao sam im, i danas to mogu da učinim, što nisu bili u stanju da se okruže boljim, sposobnijim, učenijim i moralnijim ličnostima, što su u tom pogledu imali puno promašaja.

(Kurir)

BONUS VIDEO:

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)