RIM: Specijalno za “Novosti”


62 posto Italijana ima post-traumatski stres od korona virusa i potrebu da mu ukaže pomoć psiholog ili psihonalitičar posle početka otvaranja kućnih vrata iza kojih smo bili zatvoreni više od dva meseca, pomoć kako za sebe tako i za decu i mlade u pubertetu.

To je rezultat prvog istraživanja urađenog na velikom uzorku intervjuisanih građana iz kojeg je proizašla neverovatno ozbiljna slika poremećaja na psihološkom planu u ponašanja građana i tumačenju kako nastaviti život posle karantina u „novoj normalnosti“.

Sindrom kuće („sindrom kapana“) toliko je dominantan da će za svako objašnjenje takvom čoveku biti potrebno dosta vremena uz stručna lica kako bi se objasnio postupak i učinio napor da se postane racionalan i da se poveri logici a ne dominaciji straha, kao primarne emocije i uznemirenosti. U tome emocije igraju fundamentalnu ulogu kako obuzdati sebe i odbraniti se u budućem preživljavanju kojem treba dati smisao.

Jer, ako se ne savlada strah od Kovida-19 koji je postao nezustavljivi grabljivac, rizikuje se manifestovanje ponašanja koja su impulsivna, frenetična, iracionalna, ili depresivna, jer se svaka situacija percipira kao rizična i alarmantna a ako se izađe iz kuće i susretne sa realnošću po takvim osobama to nije bezopasno. U svom tom nizu dominira nesigurnost i strah za budućnost, a zove se opasnost od zaraze.

Situacija je potpuno nova, psiholozi podsećaju da čovek nije rođen da može dugo da drži situaciju koja se zove biti na oprezu ili da izdrži tenziju u dugom periodu, dolazi do prekomerne zabrinutosti za sopstveno zdravlje i najmanji simptom počinje da postaje „nedvosmisleni“ signal za infekciju od korona virusa. I opet se vraćamo na sindrom kuće, tamo je „najsigurnije“. Svačiji limit izdržljivosti je različit.

Mere opreza već postoje, pridržavamo ih se mesecima i limitirana doza budnosti dovoljna je da se živi, da se vrati u iole normalan život, bez gubljenja lucidnosti. Jedna izjava intervjuisanog je istinski dokaz gubljenja lucidnosti: „Zašto bih izlazio sada u kao neki život a onda opet za koji mesec zatvaranje u kuću, korona virus će se vratiti na jesen“, iako to niko pouzdano ne zna.

Sve je počelo kada su nam sanitarne vlasti zatražile da se izolujemo ostajući u kući i da se izlazi samo zbog dve neophodne potrebe, kupovina hrane i lekova, tada je strah da će se ostati bez hrane napravio redove pred samoposlugama, i to je bio prvi strah, i počela je već jedna vrsta psihoze sa umnoženim negativnim efektima, druga vrsta uzmenirenosti je bila traganje za kupovinom što više maski za lice, nepotrebnih jer nismo ni izlazili mnogo pa ih koristili, a nestale su za one kojima su bile neophodne, obolelim.

Pročitajte još: Kako je korona OBMANULA italijanske lekare: Ruski stručnjak u Bergamu otkrio gde su POGREŠILI i po čemu je "njihov" virus POSEBAN

Taj problem koliko je korona virus uticao na naš um istinski je potcenjen i sada su se u pokret stavili psiholozi da pomognu istovremeno i deci i njihovim roditeljima, jer oni su ti koji su do sada izdavali deci rešenja ili naređenja i objašnjavali šta ne smeju a sada treba razumnim i postepenim uvođenjem adekvatnih reči da ih ubede da se vrate radosti života, igri, druženju, svojoj socijalnoj sredini, na neophodnoj distanci. Roditelj je taj koji treba bez alarmizma da im sugeriše sada nešto drugo, drugačije.

Dizorijentaciju dece i mladih treba pretvoriti u orijentaciju isto kao i odrasle. Jer su odrasli ti koji su širili alarmizam a sada treba da se oporave od toga najpre oni da bi se oporavila deca.