Da li danas imamo razloga za proslavu Praznika rada? Prvi maj - sećanje na vojne parade i svečane govore

ZA ZLATU ZEC, DUGOGODIŠNjEG SINDIKALNOG FUNKCIONERA, DOVOLjNO JE SAMO PODSEĆANjE: MLADI DANAS NEMAJU PERSPEKTIVU

U ovom trenutku imamo više razloga da Praznik rada obeležimo samo kao podsećanje na neka prošla vremena. I dok je nekada on kod radnika imao vrlo značajno mesto, danas kada ljudi svakodnevno ostaju bez posla ili im se plate smanjuju ili često i ne isplaćuju, 1. maj biva potpuno obezvređen, smatra Zlata Zec, dugogodišnji visoki funkcioner Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" (sada u penziji).

- Moja generacija je imala više perspektive, jasniju viziju budućnosti, znali smo da ćemo uvek ići nabolje... U tome je velika razlika između nas iz starije generacije i današnje omladine - kaže naša sagovornica. - Mladima su tada davane veće šanse, a većina je i pre sticanja diplome znala čime će se baviti u životu. Nikada u svom radnom veku nisam imala problem da nađem posao, a moju ćerku danas, sa fakultetskom diplomom, poslodavci ne udostoje ni odgovora posle konkursa. Možda i nismo imali mnogo materijalnog, ali smo zato imali veću sigurnost i mogućnost da ostvarujemo i neke duhovne vrednosti.

Bilo je, naglašava ona, mnogo više prilika da se profesionalno i ljudski dokazuju, dok danas sa navršenih 30 godina mnogi nemaju još ni prvi posao.

- Mladi danas ne mogu da se raduju ovom prazniku, kada radno mesto ne biraju po stručnosti, već, ukoliko nisi u nekim stranačkim ili rodbinskim šemama, po principu daj šta daš - kaže ona. -Da ne govorimo o nemogućnosti stvaranja za samostalan dostojan život - rešavanje osnovnih životnih potreba - npr. rešavanje stambenog pitanja. Nažalost, da nije baba i deda i onoga što su oni stekli, teško da bi uspeli u današnjem svetu.

(J. Ž. S.)

MILEN JOVANOVIĆ IZ BARA DOČEKIVAO GA S RADOŠĆU:POŠTEN RAD VIŠE NIJE NA CENI

PENZIONERU Milenu Jovanoviću (78) iz sela Bare kod Rekovca, koji je na zidarsko-fasaderskim poslovima radni vek proveo u preduzeću "Vodoprivreda" u Smederevskoj Palanci, kaže da se sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih godina prošlog veka 1. maj dočekivao s radošću, a proslavljao se veoma svečano.

- Jedan od razloga za ovakav način proslavljanja Praznika rada je što su u to vreme radnici od svojih zarada živeli sasvim pristojno i zato što su imali mnogo veća prava nego danas. Praznovalo se tako što se više porodica okupljalo ili su odlazili na izlete i palili logorske vatre - seća se ovaj još uvek vitalan penzioner.

Jovanović veli da Praznik rada i dalje treba obeležavati, jer, da bi živeo, čovek mora da radi. Osim toga, smatra ova mudra starina, rad je i stvorio čoveka čovekom, što nikako ne treba zaboraviti.

- Radnička prava su, nažalost, danas mnogo manja nego ranije. Pošten rad je omalovažen i obezvređen, a radnici su prinuđeni da rade najteže poslove za male plate. Nadam se da će za radničku klasu opet doći neko srećnije vreme - zaključuje Jovanović.

(Z. G.)

NIŠLIJA HADžI IVAN REDI NEZADOVOLjAN PRAZNOVANjEM:MISLI MORAJU BITI POSVEĆENE ČOVEKU

NIŠKI arhitekta i dobrotvor Hadži Ivan Redi smatra da bi u ovom kriznom vremenu trebalo da se preispitamo o ljudskim vrednostima i pokušamo da odgovorimo na pitanje šta znači biti čovek.

- Moja supruga Vesna i ja pronašli smo naš modus vivendi, tako da su nam dani kod kuće ispunjeni mnogobrojnim aktivnostima, fizičkim i virtuelnim - kaže naš sagovornik. - Pitanje da li imamo razloga za slavljenje 1. maja, za mene se ne postavlja u bilo kom obliku. Ovaj datum i dalje je jedan od onih trenutaka kada naše misli moraju biti posvećene čoveku, kao najvećoj vrednosti našeg sveta.

Poznati arhitekta naglašava da proces koji je počeo u drugoj polovini XIX veka mora da se nastavi, ali saglasno ukupnim promenama koje se danas događaju u svetu.

- Sa svojih 77 godina, imao sam prilike da ovaj praznik vidim u formi parada sa kolonama ljudi sa zastavama i transparentima, da bih ga već godinama gledao kao dan u prirodi sa dobrim društvom i obilnom hranom. Nažalost, ne mogu da se otmem utisku da se kolektivna svest o značaju ovog praznika ne menja u dobrom pravcu. Prelazak iz populističke u hedonističku formu njegovog obeležavanja čini me, u velikoj meri, nezadovoljnim razvojem ove ideje - zaključuje Hadži Ivan Redi.

(J. Ć.)

TIHOMIR KONSTANTINOVIĆ, ZA DOSTOJANSTVENU PROSLAVU: TITO GLAVNI NA PARADI

PRVI maj je simbol radnih ljudi i proslavlja se u celom svetu na različite načine. Tihomir Konstantinović, beogradski advokat, objašnjava da se taj praznik kod nas obeležavao i pre Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji.

- Neki napredniji ljudi, koji su se zalagali za radnička prava, obeležavali su ga tako što bi se okupili u prirodi, a neko bi održao i govor - veli advokat. - Posle Drugog svetskog rata u socijalističkoj Jugoslaviji su održavane priredbe u školama, pričalo se o istoriji 1. maja i borbi za radnička prava. Recitovale bi se partizanske pesme, a svi smo bili obavezni da nosimo pionirske marame.

U Beogradu se održavala i vojna parada, a tribina je bila, kao i sada, ispred Narodne skupštine, a na njoj Tito, Vlada i gosti iz stranih ambasada. Kasnije, pošto je bio neradan dan, ljudi bi uglavnom odlazili u prirodu sa porodicama.

- Prvi maj je praznik koji zaslužuje da se i danas obeleži na jedan lep i dostojanstven način. On je simbol borbe za radnička prava. Danas postoje sindikati koji ukazuju ako su njihova prava ugrožena, zakoni garantuju radno vreme i način postupanja pretpostavljenih, a sudovi postupaju ako su prava narušena - ističe Konstantnović.

(S. J. M.)

PROFESORU VESNI FILI NEDOSTAJU SVEČANI TRENUCI: MAJ JE UVEK BIO MESEC PRAZNIKA

DA bi čovečanstvo, a samim tim i Srbija, trebalo da slavi Prvi maj sve dok postoji radnička klasa, odnosno oni koji svakodnevno idu na posao i vraćaju se, boreći se za svoju egzistenciju, smatra Vesna Fila, bivši pomoćnik ministra prosvete i dugogodišnji direktor beogradske Osnovne škole "Vladislav Ribnikar". Ovaj praznik je, kako kaže, simbol običnog, radnog čoveka.

- Sećam se veličanstvenih prvomajskih parada iz vremena kad sam bila dete - kaže Fila. - Pripreme svečanog defilea pred Skupštinom počinjale su kod Pravnog fakulteta. Budući da smo imali stan prekoputa Tašmajdana, s naše terase se video Bulevar revolucije, kojim je defile išao. Nana bi svu decu lepo obukla i stavila nam mašnice - crvene, bele ili plave. Spustili bismo stoličice ispred zgrade, između platana, za nanu i komšiluk. Pored smo stajali mi, deca. Roditelji i rodbina gledali su paradu s terase. Bio je to događaj koji je okupljao najširu porodicu, a posle toga bi usledio svečani ručak. Tek drugog dana išli bismo u prirodu.

Kao gimnazijalka praktikovala je izlete sa društvom na Kosmaj, Avalu ili Košutnjak. I kasnije, kao profesor, organizovala je odlazak dece na paradu, ili 25. maja na slet.

- Maj je bio mesec praznika i stvarno smo ga voleli. Svi ti praznici slavljeni su izuzetno svečano, kao surogat crkvenim, koje su zamenili. Dosta toga se danas izgubilo, a našoj zemlji nedostaju slične proslave, koje održavaju kolektivni duh i okupljaju porodicu i prijatelje - smatra Vesna Fila.

(V. C. S.)