VIŠE od 1.000 vojnih oznaka, 300 medalja, 200 ordena, tridesetak šapki, 22 sablje, stotinu bajoneta i noževa, dugme za košulju kralja Petra Prvog, brojne epolete sa činovima... Sve ove predmete koji su kroz vekove obeležavali istoriju naše vojske i naroda, godinama baštini major Davor Končalović iz Mešovite artiljerijske brigade u Nišu. Za taj mali vojni muzej izdvojio je u svom stanu kutak površine oko četiri kvadrata.


Ovu bogatu kolekcije koju dopunjava pune dve i po decenije, major prvi put otvara za javnost, preko našeg lista. Naizgled mala prostorija prepuna je "kao pod konac" naslaganih kutija sa medaljama, ordenjem, odličjima, diplomama, fotografijama koje vrlo pažljivo vadi pre nego šta nam ih pokazuje.


- Tu su kokarde za kape Kraljevine Jugoslavije iz vremena kraljeva Petra Prvog i Aleksandra Drugog Karađorđevića, razne epolete, petokrake KNOJ, slavnih generala, Albanska spomenica, odličja iz balkanskih ratova, Petrov krst i mnogo drugih detalja - objašnjava nam Končalović. - Tu je i "šlem adrijan" iz perioda Kraljevine Srbije, autentičan, bez restauracije, iskopan iz zemlje. Čuvam i sablju Kraljevine Jugoslavije sa gravurom, kao i sablju iz 1863. koju su koristili pripadnici konjice i artiljerije. Ove dve sablje su mi posebno drage.


Dok nam pokazuje ove dragocene predmete, njegov zadovoljan i istovremeno ponosan izraz lica, ali i pažljivi pokreti, otkrivaju nam koliko je naš sagovornik strastven kolekcionar. Ipak, njegova trenutna sfera interesovanja je, kako kaže, hladno oružje: sablje, bajoneti, paradni bodeži.


- Kao simbol časti, sablja u meni budi poseban osećaj poštovanja - priča nam Končalović. - Pogotovo kada znam da su pojedine sablje, neke borbene, neke paradne, ispisivale istoriju našeg naroda. Kada sam počeo da ih sakupljam, mislima sam "otputovao" u tursko vreme i vreme pre Osmanlija. Tako sam napravio kolekciju noževa od rimskih i vizantijskih, preko turskih, pa do ovih danas.


Strast prema militariji kod Davora seže i do detinjstva, kada je na poklon dobio ordenje svog dede koji je bio učesnik Narodnooslobodilačkog rata i nosilac tadašnjih vojnih priznanja. Vredno čuvana dedina odlikovanja iz rata ubrzo je upotpunio očevim, koji je, takođe, bio oficir.


- Vojnička odlikovanja počeo sam da sakupljam 1996. godine - otkriva nam Končalović. - Tada sam počeo da obilazim buvljake, sajmove, muzeje, antikvarnice, da se raspitujem, istražujem, prikupljam. Često sam išao u Beograd po neke primerke, jer on, kao i svaka prestonica, ima "jak" krug kolekcionara. Uz mnogo odricanja, posebno u vreme inflacije, tako sam uspevao da nabavim i vrlo retke primerke predmeta iz naše vojne istorije. Stekao sam mnogo istomišljenika, čuvara tradicije, a želja mi je da ovu ljubav prenesem i na sina i sestriće.


I najmanji detalj koji čuva u svom kutku ima svoju priču, put i istoriju koju major beleži i opisuje u svojoj posebnoj "knjizi". Bez podataka o tome kome su i kada pripadali, kako kaže, sve što sakuplja i čuva su samo mrtvi predmeti.


- Želja mi je da napravim i svoju zbirku u kojoj bih opisao svaki predmet koji imam, jer svaki od njih i treba da ima prateći materijal, poput fotografije i podataka kome je pripadao, gde je nađen, po čemu je poznat. Gotovo za sve što imam, znam čije je bilo. Planiram i da oformim svojevrsni etno-muzej u kojem ću izložiti sve eksponate kako bih sačuvao od zabora uspomene srpske vojske kroz vekove.


MEDALjA OD VUČIĆA


OD brojnih odlikovanja koja čuva, skromno otkriva da mu je ipak najdraže ono koje je dobio za sopstvene vojne zasluge, i to od prvog čoveka države.


- Reč je o Srebrnoj medalji za zasluge koju sam dobio od predsednika Aleksandra Vučića, 2019. godine, povodom Dana državnosti Srbije - s ponosom govori Davor Končalović.


"RUSKA" KNjIŽICA


MAJORU Končaloviću ovaj hobi je posebno utočište. Vremenom je, kako kaže, pomalo prerastao i u opsesiju, pa je postao i vlasnik nekoliko jedinstvenih predmeta.


- To je, na primer, legitimacija jednog jugoslovenskog majora sa školovanja u Rusiji - otkriva nam Končalović. - Reč je o majoru koji je sa grupom jugoslovenskih vojnika otišao u Rusiju da se školuje. Posle rata, u vreme Informbiroa, sve oznake za kapu i knjižice morale su biti uništene, pa je vrlo malo sačuvanih predmeta iz tog vremena. Uglavnom ono što je uspelo da se prošvercuje. Ova knjižica je možda jedina koja je sačuvana, a nema ih ni muzej u Beogradu.