Svet neće biti isti posle korone: Apenini žive, ne predaju se, svi su na balkonima, planeta je na testu, a zadatke je zadao kovid-19

POŠAST koja je zarobila svet, ni u Švajcarskoj, ni u Italiji građani ispočetka nisu shvatali ozbiljno. "To je samo još jedan virus", "Ma, to je kao grip", "Neće virus na mene", "Vlasti preteruju sa merama, plaše narod"... rečenice su koje su se najčešće mogle čuti i videti na društvenim mrežama. Nažalost, vrlo brzo, kada je dramatično počeo da raste broj obolelih, a ljudi "padaju kao snoplje", cela planeta shvatila je da sa virusom nema šale. Sada mnogi, zatvoreni u svojim kućama i stanovima, strahuju za svoj život i živote najmilijih, mahom starijih članova porodice. Planeta je na testu, a zadatke je zadao kovid-19. Taj isti virus ocenjivaće i da li smo prošli ili pali na životnom testu.



Slobodan Despot: Svet neće biti isti posle korone

(Pisma iz Švajcarske o zarazama, (samo)obmanama i svetu koji je već postao prošlost)

KRUNSKI SVEDOK

17. 3. 2020.

TEK kada su ovdašnje vlasti zavele vanredno stanje, shvatili smo da se nešto stvarno dešava. Dotle smo samo gledali i komentarisali tuđe nedaće, kao i obično. Švajcarci vole pritom i sve da "dosole" svojim mudrim savetima kao narod koji se kroz sve ratove i krize promigoljio kao vidra, usput još i ućarivši ponešto. Svoje blagostanje uprkos svim pošastima dvadesetog veka vole da ističu s nekom plitkoumnom taštinom, poput boksera koji se kezi da dokaže kako su mu svi zubi na broju.

Kina? Pa naravno. Nepregledne ljudske mase. Čudovišno industrijsko odgajanje stoke. Šta li sve ti ljudi ne žderu? Italija? Kako ne bi Italija koja se stalno ljubaka i pije iz iste čaše. Italija u kojoj i mostovi propadaju od zakidanja na cementu, a kamoli bolnice. Dok njih zatvaraju u stanove, mi sedimo na terasama i komentarišemo. Dođe red i na Francusku. Ih, Francuzi! Posvađani sami sa sobom, oko svega se krve, pa onaj haos od arapskih predgrađa, pa "žuti prsluci", pa zdravstvo u deficitarnom ambisu, pa...

Pa se krunski virus - bup! - odjednom preseli i u Švicu! Bez po muke: Švajcarci su bili toliko uvereni u svoju prirodnu dezinficiranost da nisu ni pomišljali da zatvore granice. I - za tren oka se lako alpsko nebo pretvori u gusti sloj crnih oblaka.
Ni sam nisam shvatao šta se ovde dešava sve do 10. marta, kad mi je prijateljica Svetlana javila da sutradan neće doći iz Beograda. Kako to? Prosto. Letovi otkazani. Srbija zavela karantin za putnike iz Švajcarske.

Slobodan Despot


Eeej! Spusti loptu! Otkad Srbija zavodi karantin prema Zapadu? Pa zar u scenariju ne piše da se Zapad od Srbije štiti karantinima, vizama i blokadama, a ne obratno?
Odjednom mi tog 10. marta iz malog mozga zaiskri slutnjica, oštra i bolna kao srč. Kad ću opet videti Srbiju? A upravo sam stalno odgađao putovanje tamo, radi nekih navodno krupnih projekata, a i radi one paučine sitnih računa, administracija i obavezica kojima se svako uspravan u ovoj najorganizovanijoj državi na svetu obara i prikiva za tlo poput Gulivera u zemlji Liliput.

Da mi ljubav i deca nisu ovde, na Ženevskom jezeru, seo bih u kola i odjurio, pa makar i sedeo u kući dve nedelje čitajući sabrana dela Slobodana Jovanovića. No, svašta može da se desi za dve nedelje - pa i da se granice zatvore na neodređeno. Šta bismo onda?
Ništa naročito, znam. Nisam od onih koji paniče pred epidemijama i koji svake jeseni jure da se vakcinišu protiv gripa. Grip je lutrija, a vakcina - siguran otrovčić. U punom jeku svinjskog gripa, 2009, u svojoj izdavačkoj kući sam objavio knjigu Bernara Digea, "H1N1 - pandemija straha", u kojoj je hladnokrvni farmakolog mirno predskazao da taj svetski pomor neće biti ništa ubitačniji od redovnog, sezonskog gripa (koji i jeste pošast, ali zbog kojeg ne zatvaraju škole i aerodrome svakog decembra). Od 38 naslova posvećenih te godine toj temi u francuskom izdavaštvu, samo je naša knjiga tipovala na oseku umesto na plimu. Niko drugi!

Naravno, situacija nije ista. Kovid-19 je, po svemu sudeći, opakiji. No dan-danas ne vidim razlog za psihozu. A psihoza je, u mnogim vanrednim slučajevima - brodolomima, otmicama, prirodnim katastrofama - kobnija od konkretne pretnje. Strah od stihije je veća stihija od stihije, a strah od straha još strašniji. Upravo zbog toga, zato što je Srbija genetski pelcovana protiv svakog užasa, bilo bi mi sada lakše da sam tamo. U vreme NATO agresije 1999, češće su naši bližnji pod bombama, s nekim nebeskim humorom, umirivali nas emigrante i gastarbajtere nego što smo mi njih.
Bilo kako bilo, ostao sam ovde, u zemlji, tačnije kantonu, koji je trenutno najvrelije žarište korone. Pa barem da ovim pismom malo uteknem k svojima.

VELIKI IZAZOV

18. 3. 2020.
"SVA čovekova nesreća, pisao je Blez Paskal, proizlazi iz jednog jedinog uzroka: od toga što ne može da sedi miran u sobi." E, a sad odjednom mora. Nema mu druge.
Preživeli smo SARS 2003, svinjski grip H1N1 2009, strašni H5N1 2013. Još uvek se pitamo kako to da bolest ebole nije preplavila celi svet. Svinjski grip koji je zarazio između 11 i 21 odsto svetskog stanovništva na kraju krajeva nije bio ubitačniji od običnog gripa - uprkos paničnom talasu koji je izazvao u svetu. No, ne radujmo se prebrzo. Ptičji grip H5N1, sa smrtnošću od bezmalo 60 odsto obolelih, mogao je da nam odsvira crveni karton. Na svu sreću, s mukom se rasprostirao unutar ljudske vrste.

Evo, sad smo suočeni sa kovidom-19. Nekim čudnim konjičkim skokom, iz Kine je preleteo pravo u Evropu. Iz Italije su pokuljali prizori i vapaji kao iz kakve srednjovekovne hronike. Brat, čuveni glumac, internetom šalje krik očaja za mrtvom sestrom koju niko ne odnosi. Preplavljene bolnice ne znaju kako i čime da leče zaražene. Zatočeni narod peva sa balkona. Iz tmurnog podzemlja kolektivne svesti izranja avet španskog gripa od pre sto godina.

"Glasine se šire munjevitom brzinom. Te stručni saveti koji ne vrede prebijene pare. Te nagađanja o poreklu virusa. Te jezive sumnje zbog toliko zaraženih javnih ličnosti i političara: a da pošast nije mnogo šira? Da li nam uopšte govore istinu?
Usvajaju se mere "društvenog distanciranja", ponekad preterane, ponekad pozne, ponekad neprimenljive - samo se odgađa ona najprostija, no u Evropi ideološki nedopustiva: zatvaranje granica. Ekonomija, tj. društvo, pretrpeće bespovratne gubitke. Sve je manje mesta za opuštenost i šalu, koje pomažu da se prebrode i najgore ratne situacije. Pandemija ovde zvuči strašno i uštogljeno kao sudski izvršilac.


Niko danas ne zna kuda nas vodi ta plima. No, neke činjenice već izgledaju nepobitne:
1) Biće doba pre i doba posle kovida-19. Odnosi sa Kinom i uopšte sa svetom neminovno će se izmeniti. Pojam nacionalne privrede i nacionalnog tržišta odjednom poprima privlačan prizvuk. Zapadna industrija će se okrenuti ka relokalizaciji. Masovna kontrola stanovništva dobija i oruđa i opravdanje. O nekim slobodama iz prošlosti moći ćemo samo da maštamo.

2) Od početka XXI veka, pandemija ide u korak sa globalizacijom. S ubrzavanjem razmena i neobuzdanom urbanizacijom to deluje neminovno. Moraćemo da se suživimo sa boleštinama kao što su se Japanci prilagodili zemljotresima.

3) Pandemija je ratno oružje. Kina sumnjiči SAD da su joj "podmetnuli" virus. SAD se nad optužbom zgražavaju. Najluđe "zavere" se razmatraju, no činjenica stoji da se "etno-bombe", tj. bioagenti upereni na određene genetske grupe već decenijama izučavaju i isprobavaju. Na primer, 2017. odsek za biološko istraživanje Vazdušnih snaga SAD javnim oglasom je tražio primerke živih tkiva "kavkaskih Slovena". Ne bi li, ko zna, besplatno razvili vakcinu za Ruse ili protiv njih?

Ovaj "novi srednji vek" nas podetinjuje, raščovečava i pretvara u krdo. Pred takvim stihijama savremeni pojedinac se oseća sasvim bespomoćnim. A, upravo bi trebalo da bude obratno. Okolnosti ga najzad izazivaju da ispolji hrišćanske i muške vrline: hladnokrvnost, bistrinu uma, milosrđe, požrtvovanost. Sve ono što nikom zasad i ne pada na pamet. Sluđeni građani slažu zalihe toalet papira i konzerve, no spas ne leži u špajzu, već u duhovnosti. Da li će oni koji prežive ovaj pomor - ako to jeste pomor - biti bolji ljudi nego što su bili pre njega? Da li će im život mrtvaca koji hodaju više vredeti nego da su podlegli? Za ta izuzetna iskušenja pod neljudskim, kosmičkim zlom, Alber Kami je romanom "Kuga" napisao pravi priručnik duhovnog preživljavanja. Stoga predlažem svima, pošto nam je već suđeno da najzad "mirno sedimo u sobi", da ga pod hitno pročitaju!

Milica Ostojić: Apenini žive, ne predaju se, svi su na balkonima

APLAUZ U PODNE

14. mart 2020.

TREĆI je dan od najvišeg stepena izolacije u Italiji, možeš samo u samoposlugu, apoteku ili po recept kod lekara. Pišem svakodnevno za "Novosti", iznova preživljavam strahote onih koji su oboleli, dotaklo ih oružje nevidljivog i bešumnog neprijatelja, strahote porodica koje su izgubile svoje najmilije, to oružje može svakog od nas da sačeka u zasedi.

Možda je i od smrti strašnije što porodica ne može ni da se oprosti od njih, gledam na televiziji sliku kolone vozila u redu ispred jednog groblja u Lombardiji, u njima blindirani sanduci sa telima preminulih, bez pratnje rodbine, čekaju na kremiranje.
I nije istina da su u njima samo starije osobe, već obolele od neke druge bolesti a njoj se pridružio korona virus. U velikom procentu preminuli su i oni koji ne pripadaju kategoriji "starci", ni slučajno nije tako, imali su 43, 45, 65 godina, među njima i poznati lekari. Ova pošast ne poznaje ni starosnu, ni socijalnu, ni kulturološku granicu.

O tome pričaju hrabri lekari sa prve linije u borbi protiv virusa, sa odeljenja intenzivne nege, pričaju kako moraju da biraju pacijente koje će staviti na protokol lečenja u intenzivnoj terapiji, kao hirurgija u ratu. Odmeri se ko može da izdrži i preživi intervenciju, ko ne može... odlazi zauvek.

Milica Ostojić




U podne sam izašla na balkon da aplaudiram hrabrim lekarima i bolničarkama sa prve linije u borbi protiv virusa, putem medija osmišljen plan, da im se sa daljine zahvalimo za svakodnevno herojstvo. Saznaće oni to, možda im je mala uteha, ali, mi građani trenutno možemo toliko. I da poslušamo njihov svakodnevni apel: ostanite kod kuće, jer ne znate vi šta je ovde unutra.

MUZIKA KAO UTEHA

15. mart 2020.

Mnoge su slike iz Italije obišle svet od početka vanrednog stanja i brojanja mrtvih: deca koja crtaju, slikaju i prave izložbe na balkonima da se njihov grad ne oseća tužnim, na Amalfitaskoj obali, biće to istinski arhiv jedne generacije zatočene u stanovima, ali srećne jer su i na distanci zajedno.

Jedna druga iz Firence, gradonačelnik je postavio transparent uz postolje na kojem stoji dostojanstveno Mikelanđelov David, kopija na Trgu Sinjorija, na kojem piše: "Andr tuto bene" i ispod poruka "Ja ostajem kod kuće", a osmislila ga je firentinska umetnica.
Mikelanđelovo delo - mislim i na našeg Crnjanskog iz dana u diplomatiji u Rimu i njegovo genijalno ispisano delo o najvećem vajaru na svetu. Obožavao je Mikelanđela, decenije je posvetio tumačenju njegovog dela, dovodeći ga uvek u vezu sa patnjom za majkom koju nikada nije upoznao. Kao potvrda te ideje dovoljno je videti u rimskoj bazilici Svetog Petra u Vatikanu njegovu skulpturu "Pijeta".

Muzika je istinski uteha u ovoj tragičnoj realnosti, sve je počelo od mladića koji je izašao na balkon i svirao na svom omiljenom instrumentu, na balkone okolnih zgrada izašli su da ga čuju, pozdrave aplauzima, potom se počelo sa pevanjem, čitavi horovi ujedinjeni u kanconi "Azuro", "Vinčero" a pevači na distanci. Usledio je ogroman pokret stotina najpoznatijih pevača, muzičara sa video-koncertima, tako poručuju svojim obožavaocima da ih nisu zaboravili i da nisu sami.

Danas je nedelja, ne može se napolje, pojam šetnja postao je samo lepa misao. Stiže poruka na mobilni telefon - "Možete videti izložbe deset najpoznatijih muzeja sveta". Može da se vidi i izložba koja je trajala u rimskoj "Skuderiji Kvirinala" samo tri dana, a zatvorena je zbog virusa korona. Pripremana je čak tri godine, najveća o njemu ikada postavljena sa 200 dela pristiglih iz svetskih muzeja "Rafael, 500 godina" od smrti najvećeg genija renesanse.


ŽIVOT U DVA KVADRATA

16. mart 2020.

KAO i svake večeri u 18 sati izveštaj iz Centra za civilnu zaštitu, prebrojani zaraženi, više ih je za 10.000 nego pre samo četiri dana, potom preminuli, ali i oni koji su imali sreće da prezdrave.

Ali, Italija je živa, ne predaje se, Italija je na balkonima, sinoć smo svi ugasili svetlo u stanu, izašli na balkone ili prozore i upalili šta je ko imao, baterijsku lampu, svetlo na telefonu, sveću, da pokažemo svetu preko satelita da je Italija živa, mi smo je osvetlili - tako nam je valjda lakše da preživimo izolaciju; neki drugi, lepši svet je negde tamo, daleko, nama nedohvatljiv.

Danas je godišnjica jednog tragičnog događaja u Italiji, 16. marta 1978, u srcu Rima, "Crvene brigade" kidnapovale su Alda Mora, predsednika Demohrišćanske stranke, vrhunskog intelektualca i priznatog političara, sa raznolikim funkcijama do tog tragičnog dana. Tom prilikom ubijeno je petoro ljudi iz njegovog obezbeđenja. Ostao je u zarobljeništvu "Crvenih brigada" 55 dana, a potom je 9. maja nađeno njegovo telo u prtljažniku jednog starog "renoa 4" u srcu Rima.

Svi strani dopisnici pišu od kuće, razmenjujemo vesti i pričamo o našem svakodnevnom životu u izolaciji, šalimo se (imamo naš čet). Eto, i to je, posle sedenja ispred kompjutera i iščitavanja vesti, praćenja na TV i pisanja, smisao života. Ili, potraga za novim smislom.

PAKAO BERGAMA

17. mart 2020.

TEK smo na početku, a sve su češća pitanja mojih televizijskih kolega upućena lekarima kada se očekuje vrh zaraze od virusa korona? Odgovor je da to zavisi od brzine kojom se zaraza širi. Zato smo izolovani, čovek daleko od čoveka, da je sedmica pred nama možda i odlučujuća u poimanju kada će početi usporavanje širenja korone. Onda stigne vest, na nivou pretpostavke, da će, možda, oko 28. marta biti pik zaraze.

Samo u Bergamu ima 4.000 zaraženih, gradonačelnik potvrđuje da je tačan podatak da starije osobe umiru i kod kuće, ili u staračkim domovima. Nisu imali ni šanse da uđu u protokol za eventualni smeštaj na intenzivnu terapiju. Oni se čak i ne dodaju broju u svakodnevnom izveštaju. Slušamo i ispovesti rodbine koja je svoje drage videla poslednji put kada su ih odnosili u bolnicu. Ne znaju ni kada će biti kremirani, sa pitanjem koje ostaje do kraja života - da li su preminuli u patnji.

U čitavoj Lombardiji zdravstvo je na izdisaju. Ako niste znali kako izgleda pakao, sada ste shvatili, to je Bergamo. Stiglo je u pomoć prvih 20 vojnih lekara i bolničara, pozvani su penzionisani lekari, oni koji još nisu diplomirali i medicinske sestre pred diplomskim ispitom. Čak i ako se svi oni odazovu, Italiji i dalje nedostaje 50.000 zdravstvenih radnika. Slušamo doktorku koja nam preko "skajpa" u 20 sati priča o apokaliptičnom stanju u jednoj tamošnjoj bolnici, a od jutros je od osam sati na poslu.
Ni maski nije bilo u početku, obolele su i preminule dve službenice pošte u Bergamu, zarazile se od klijenata ispred šaltera, 51 i 63 godine. Imao je samo 43 godine preminuli bolničar iz Bergama koji se nije štedeo u pomoći obolelima i radio je sve vreme prekovremeno, u pratnji Hitne pomoći...

Crnom bojom mi je obojeno veče nakon crnog dana - kako bi i moglo drugačije. Samo su trobojke koje se vijore na prozorima i balkonima susedne zgrade obojene drugačijim bojama.

VENECIJA ČISTA KAO SUZA

18. mart 2020.

NEMA oblačka, nema smoga, čuje se cvrkut ptica, diše se čist vazduh, nema većeg iskrcavanja, brodića, nema ni gondola oku za lepotu, ni najstariji stanovnici Venecije nikada nisu videli takav svoj grad. Jato riba ušlo u kanale, voda prozračna, vidi se dno kanala. Priroda nije u karantinu. Gledamo na televiziji čuvenu crkvu Santa Maria della Salute, spokojna u venecijanskoj tišini i naviru sećanja na ispevanu himnu o ljubavi i lepoti našeg Laze Kostića "zar nije lepše vekovat u te, Santa Maria della Salute".

Uključuje se u program sa još svežim ožiljcima od maske na licu medicinska sestra iz bolnice u Bergamu, juče je na odeljenju intenzivne nege ostavila tri pacijenta u poodmaklim godinama, a jutros je zatekla na tim krevetima tri muškarca, od 41, 43 i 45 godina u teškom stanju: "Drži me za ruku mladi čovek, ne bi da je pusti, ispod maske očima me nemo moli, traži da mu podarim život, a to ne zavisi od mene, ako izdrži terapiju videćemo se posle, kažem mu da moram dalje na odeljenje, ispuštam njegovu ruku, okrećem se i ne smem da jauknem, a duša mi jauče... Oči onih za koje već shvatam da nemaju šanse, a koje vas mole ispod aparata - to se ne može nikada zaboraviti."

Gde se zaustavilo pravo na život? Izašla sam posle više dana da dokupim voća i povrća, sa maskom, sa rukavicama koje potom bacam, sa ogromnim strahom da ću me pošast napasti iz vazduha, besmisleno, ali strah je subjektivno osećanje. Neću izaći danima, sve dok baš ne moram.

PISMO VIRUSA KORONA

19. mart 2020.

U SAMO jednom danu još 475 preminulih, ne zaustavlja se pošast, ona nije u karantinu, vojska odnosi mrtvačke sanduke iz Bergama u druge regione na kremiranje, tamo nema više mesta, previše je mrtvih.

Saznajemo da vlada planira usvajanje novih strožih mera, najverovatnije potpisane krajem sedmice, limitiranje i izlazaka do samoposluge, priprema se blindirani Uskrs.
Na milanski aerodrom Malpensa sleteo je avion iz Kine sa 12 eksperata, lekara sa prve linije u borbi protiv virusa korona, doneli su 17 tona nove sanitarne pomoći, ispred aviona izložili ogromni transparent sa natpisom na italijanskom jeziku: "Mi smo talasi istog mora, listovi istog drveta, cvetovi istog vrta."

Neko mi šalje na telefon video-zapis i glas na italijanskom sa naslovom "Pismo virusa korona" koji moli ljude na ovoj planeti da se zaustave, da shvate šta su uradili na planeti Zemlji: izazvali požare, istopili glečere, zagadili reke, mora i okeane, zatrpali gradove đubretom - radi svog komoditeta. "Zato sam vam doneo vatru u pluća, ja nisam vaš neprijatelj, ja samo nudim poruku - zaustavite se, poslušajte cvrkut ptica u tišini oko vas, pogledajte zvezde, udišite čist planinsi vazduh. Zapitajte se kako vi možete biti zdravi u svemu bolesnom oko vas?"

Ne znamo ko je autor ove poruke, možda nikada nismo pročitali do sada ovako sabranu istinu, da li ćemo jednom kada izađemo iz kućne izolacije i steknemo ponovo slobodu kretanja umeti drugačije...