Od stalnog dopisnika - Pariz

NIKADA neću zaboraviti to usplahireno dečje lice, puno zebnje i očekivanja.
Ovim rečima Žan-Stefan Dekudije, nekadašnji francuski vojnik, koji je pre dvadeset godina čuvao Srbe na Kosovu i Metohiji od albanskih napada, opisuje prvi susret sa tada osmogodišnjom Milicom. Prošle sedmice, posle dugog traganja, ponovo je sreo malu Milicu, koja je danas i sama majka i ima svoju porodicu.

- Videli smo se u Kraljevu, gde sada živi. Još na aerodromu u Beogradu me je dočekao njen suprug. Bio sam njihov gost. Izuzetno su me primili. Bio je to susret za pamćenje - govori za "Novosti" Dekudije, koji se iz Srbije vratio pun pozitivnih emocija.

Priča seže u sada već daleku dvehiljaditu godinu. Žan-Stefan Dekudije je kao tridesetogodišnji vojnik poslat da obezbedi mir u srpskim enklavama na Kosovu.

- Bilo je veoma napeto. I dalje, je, uostalom. Mogao sam u to da se uverim tokom mog nedavnog boravka. Imali smo tada zadatak da zaštitimo selo Gojbulja kod Vučitrna.

Nadgledali smo konvoje koji su odvodili srpsko stanovništvo u nabavku i obavljanje drugih obaveza do Kosovske Mitrovice. Albanci su kamenovali autobuse. Zaustavljali smo njihove automobile kojima su velikom brzinom jurili kroz selo. Ipak, dok smo mi bili tamo, nisu smeli da se približe - priseća se Žan-Stefan.

Sa Milicom 2001.

Na Kosmetu je boravio u dva navrata, 2000. i 2001. godine, po četiri meseca. Njihova baza nalazila se prvo u Banjskoj, a posle u Novom Selu. Tako je počela priča s Milicom.

- Uvek bi pratila svoju majku do kamiona, a onda je čekala da se vrati. Dobro sam zapamtio njen pogled. Često nije govorila, samo bi nam se približila. Bilo je tu i druge dece, ali nikada nisu previše prilazili. Oslobodili bi se tek uz Mililcu.

Imali smo osećaj da im ulivamo sigurnost. Dirnula nas je situacija tih mališana koji su živeli u stalnom strahu od albanskih napada.

Jednom je, kaže, dok je prolazila njegova patrola, Milica uz put brala jagode.

- Zaustavili smo se, a ona nam je prišla i pružila nam po jednu. To nas je sve veoma dirnulo.

Kaže da je lokalno srpsko stanovništvo prema francuskim vojnicima bilo izuzetno toplo i gostoprimljivo.

- Samo u početku su bili malo nepoverljivi. Ubrzo su nas prihvatili i postali prisni s nama. Kad bi nas ugledali, u znak dobrodošlice nudili bi nam čašicu rakije.
Zapamtio je i kulinarske đakonije.

- Otkrio sam hleb Miličine majke. Imala je malu prodavnicu u selu i pekla je svoj hleb. Bio je odličan. Sećam se dobro i gibanice! Jeo sam je ponovo, sa zadovoljstvom, uz mnoge druge specijalitete, u Kraljevu, prošle nedelje, da se setim proteklih vremena.

Dekudije sa sinom u Vrnjačkoj Banji
Oba puta, Žan-Stefan Dekudije je s Kosova otišao u brzini, tako da su pozdravi izostali.

- Takva su bila pravila. Čim bi nam rekli da je avion stigao, kretali bismo. Nikada nismo znali kog dana idemo.

Na povratku u Francusku je često razmišljao o Srbima s Kosova i Milici. Stalno je pokušavao da sazna kako su. Ali, nije bilo jednostavno. A i život je išao svojim tokom.

I Milica Đorđević je udajom promenila prezime u Bojković. Sve to je otežalo potragu.

Naročito se brinuo tokom pogroma 2004.

- Milicu sam, konačno, uspeo da pronađem preko parohije Svete Petke u Gojbulji 2017.

Tada sam saznao da je malo nedostajalo da je Albanci otmu 2004. Pomogli su joj francuski vojnici i sa porodicom je smestili u bazu u Novom Selu.

Svega nekoliko dana pre svog odlaska s Kosova, kupio je barbiku i poklonio maloj Milici. Barbiku je ponovo kupio, prošle godine, i kao novogodišnji poklon, s ostalim darovima, poslao njenim kćerkama.

Usledile su i pripreme za put i konačni susret posle toliko godina. Žan-Stefanu je u tome mnogo pomogla Sanja Petrović iz Udruženja srpsko-francuskog prijateljstva iz Bordoa, osnovanog pre godinu i po. Dekudije se, naravno, učlanio na samom početku!

- Ostali smo nedelju dana. Izuzetno su nas primili. Evocirali smo uspomene. Sjajno smo jeli. Ugojio sam se dva kilograma! Vidim da se gradi, da se podižu novi komercijalni centri.

Otišli su, naravno, i na Kosovo i Metohiju.

- Albanci imaju sve, dok Srbi žive u teškim uslovima. Kad to vidim, imam želju da ponovo pomognem. U Gojbulji je ostalo svega petnaestak srpskih porodica. Tužno je sve to. Bojim se da Srba više neće biti u tom selu. Milica strahuje i za svoju majku, koja tamo i dalje živi.

Koliko se naš sagovornik vezao za Srbe na Kosovu i našu malu junakinju, pokazuje i njegova izjava da bi, da je imao kćerku, svakako joj dao ime - Milica! Sa suprugom Sandrin ima sina Tea, dvanaestogodišnjaka. I on je s njim bio u Srbiji.

- Mnogo mu se svidelo. Nije hteo da se vrati! Dopalo mu se to što se deca manje igraju za ekranom, a više na ulici. Oduševljen je gostoprimstvom - ističe Dekudije koji je vojsku napustio 2010. godine.

Pre toga je bio i u Francuskoj Gvajani u zaštiti zone raketodroma, i na Martiniku posle ciklona, ali je boravak na Kosovu i Metohiji najviše zapamtio.

IZ VOJSKE U VINOGRAD

ŽAN-STEFAN Dekudije se sada posvetio uzgoju grožđa i prozvodnji vina. Živi u okolini Bordoa, u mestašcu Arsak, koje ima oko tri i po hiljade duša, a radi u dvorcu "Žogejron" koji na posedu od osam hektara proizvodi biološka vina, vrsta margo i medok.

- Po funkciji sam pomoćnik direktora, ali radim sve, vozim traktor, obrezujem lozu, berem grožđe - kaže Dekudije.

DRUGAČIJA SLIKA

PITAMO ga da prokomentariše činjenicu da se ogroman broj francuskih oficira i vojnika iz misije na Kosovu vrate kao prijatelji Srba:

- Mediji u Francuskoj i u drugim zapadnim zemljama su nas ubeđivali da su Srbi loši, a ostali dobri. Tako su političari želeli da sprovedu svoje ideje u delo. Međutim, čim bismo otišli u misiju, videli bismo da je situacija potpuno drugačija, i da Albanci napadaju Srbe. Tako se stvarala simpatija među nama.

Žan-Stefan Dekudije ističe da je dobio mnogo pozdrava od Srba s Kosmeta i svima ovim putem želi da se zahvali.