Petar Omčikus: Dunav je na plećima pod našim prozorom

Goran ČVOROVIĆ

16. 02. 2019. u 19:02

LJubav u trećem dobu Petra Omčikusa i Meri Berković, sreli su se 1966, a život ih spojio opet 2011. Proslikao sam čim sam se rodio, a sad žalim što ne mogu da slikam "žute prsluke"

Петар Омчикус: Дунав је на плећима под нашим прозором

Petar Omčikus i Meri Berković Foto Goran Čvorović

VRELE pahulje, teške kao kap lučkog znoja, veju, panonskim kristalima morske soli, pod užarenom loptom ponoćnog sunca, na ledom okovan Zemunski kej. Sva četiri godišnja doba su tu. Čitav jedan život.

Sa svog prozora Petar Omčikus vidi: vodom zarobljene čamce, zaleđenu plažu s jutarnjim kupačima i pticu u slobodnom letu. I još: sebe, mladića, gromadu od čoveka, kako pozira za spomenik oslobodiocima Pariza, junošu koji oznojen i srećan krči prilaz novom ateljeu dok se uspaničeni skupljači krpa povlače pred buldožerima čije viljuške utiru trasu novom perifernom putu oko grada, sveže okrečene zidove tuđih stanova, obećavajuću prvu kafu sa galeristkinjom Žan Biše, zdravu nadu i svašta još.

U ulici Prve pruge, kao diverzant u organizaciji sopstvenog bega niz podmazane šine sudbine, danas pućka oblačiće iz efemerne lule života nasukani morski vuk. U daljini, umesto Ajfela, štepa nebo špic Avalskog tornja.

- Komad crnog hleba, guc vina iste boje, Vivaldi i Meri. Šta mi treba više? Život je lep - veli matroz u majici s koje su izbledele marinske pruge.

JOŠ BLIŽI U BOLESTI PETAR Omčikus se pre tri i po godine teško razboleo. Moždani udar mu je značajno otežao lokomotoriku. To ga je još više zbližilo sa Meri. - Četiri meseca je bio u bolnici i čim je izašao, odmah smo došli u Beograd. I dalje je bio u teškom stanju, proveo je ovde još dva meseca u domu za negu, ali nisam mogla duže da ga pustim. Htela sam ja da ga negujem - priča njegova saputnica i upućuje mu značajan pogled.

A njegova Meri ga ispod oka meri.

- Sunce moje, namučio mi se, ali sada je puno bolje!

Nesvakolika je storija Petra i Meri. Život ih je dugo iskušavao, pa ih sastavio na samom kraju. Možda je tako i najbolje. U ovim godinama najpoznijeg detinjsva sve je, bar, čistog srca.

A ono najranije Petrovo seže u 1926. godinu, kada je, u skromnom domu železničkog službenika, na Sušaku, u Rijeci, takođe Petra, i smerne Marijete, krštene Dušanka, svet ugledao dečačić, ispostaviće se, omamljen bojama.

- Proslikao sam čim sam se rodio! Od malih nogu sam prepoznavao taj dar božji. Ribar s kofom, jedna je od mojih prvih slika. U autoportretu s 13 godina sve je rečeno - kontemplira Petar, dok mu se oko nogu motaju dve mačke.

Leone oprezno osmatra i pravi osmice oko stopala. Luna je lukavija, privija se, tik uz umorni list. Obe privlači jak miris iz priče o toj dalekoj ribarskoj kofi.

- Sećam se svega. Vozali smo se čamcima, bacali mrežu, lovili, sanjali dečačke snove. Imali smo svet na dlanu. Onda je izbio rat. A rat je svima dostupan - kaže, pa srkne čaj s mlekom, koji je Meri donela da osveži pamćenje, i da se priča ne ohladi.

Rat je Petra zatekao u Beogradu, gde se njegova porodica preselila krajem tridesetih.

- Išao sam na Primenjenu akademiju, slikao, pravio blind-ramove. A onda sam 1944. otišao u mornaricu. Bio sam, s našom vojskom, u Italiji. Bari je bio pun raznih armija. Boravio sam kratko i u Africi. Posle sam vojevao na istarskom frontu. Čim sam ugrabio prvu priliku da se provučem, skoknuo sam jednog dana do Beograda, da nastavim studije. Tu sam proveo kratko vreme, a onda sam zbrisao u Zadar - premotava film u devedeset trećoj, bez dodatnog kadriranja planova.

DRAGI STE, ALI KASNITE - KAD sam došla u Beograd, svideli su mi se ljudi. Topli, komunikativni. Dobro mi je ovde. Svi su me odlično primili. Drag ste neki svet. Ali, kasnite! Nikad ne stižete na vreme. Nisam tako naučena u Milanu - osmehuje se Meri, sa satom na uzici.

Ceo taj put, od akademije, preko Zadra, do Pariza, prošao je sa svojom Kosom. Godina 1952, onaj Pariz generala De Gola.

- Pamtim ga kao strogog dasu. Pričljiv, ali do mere. I uvek je davao smer. Bio je čovek od pravca.

Kreću priče o Makronu, politici, vlasti. Onoliko je francuskih predsednika preturio preko leđa. Kako bi De Gol izašao na kraj s "žutim prslucima"? I on je imao svoju šezdeset osmu. I posle toga otišao.

- Čak i takvi ljudi odu. Izgurao rat, pa ga srušila ulica. Makrona sada svugde ima. Ko zna šta će biti...

A Francuzi jesu revolucionarni, umeju da dignu Evropu.

- Italijani nisu tako odlučni - kaže beskrajno temperamentna Meri, koja je životni vek provela na Univerzitetu u Milanu, i mazi Leona niz dlaku, po vratu.

U kadru šezdeset osma.

- Bile su to opasne, ali slatke gužve. Pune nade i energije. Ali i to je kratko trajalo. Onda je nastala epoha brzih promena, dolazaka i odlazaka. Ne možeš više da ih pohvataš!

Da li je bacio kamen?

- Jesam, i dva, ali da bih zaradio neki dinar! To je druga vrsta kamenja - veli Petar.

Slikao je demonstracije. S lica mesta.

- Stajao sam sa strane. Ali, dovoljno blizu. Žao mi je što i sad nisam tamo, da naslikam i ovo čudo, taj vašar, tu ogromnu masu sveta. Čoveku je svojstveno da se bori za bolje. A narod niko ne sluša. Demonstracije budu i prođu, slike ostaju.

Nešto pre toga, 1966. Petar odlazi u Velu Luku, u majčevinu, gde je kao dečarac provodio leta. Ulazi u Katastar i ugleda Meri.

- Da se ne lažemo. Zagledao sam se u gospođu u opštini! I ona u mene. Ali, tu smo stali.

Dvadeset godina mlađa Merica Berković, tek što je završila studije geodezije u Zagrebu. A Petar sa Kosom.

- Sećam ga se kao da je juče bilo. Došao, onako markantan, da završi neki administrativni posao. Ja sam tad već poznavala mog budućeg muža Roberta u koga sam se bila zaljubila na prvi pogled. Već posle nekoliko meseci smo otišli u Milano. Petar i ja smo celoga života bili prijatelji. Posećivali smo se, ali nikada ničega nije bilo među nama - uskače Meri, dok se Luna u krilu pridružuje Leonu.

Naočit, zagledavao se Petar i u druge. Imao život sentimentalno buran. Iz kraće strasti sa jednom studentkinjom slikarstva, rodila mu se u međuvremenu i vanbračna kćer.

- Ali, sve vreme sam poštovao Kosu i bili smo skladan par - ne da se Petar.

A onda je 2009. Kosa preminula. Vreme usamljeno, na dugačkom štapu. Seća se Meri:

- Novembar 2011. Zovem telefonom rođaku mog pokojnog muža, Ombretu. Svakog dana razgovaramo. Čujem muški glas. Da nije njen sin Mauricio? Pogrešila broj! Omčikus, ime pored njenog. Ispričasmo se lepo. Ionako sam planirala da posetim Pariz. A on me zove da dođem. I, kupim kartu. Od 15. do 24. februara. Čim sam došla, zavrnula sam rukave, počela da kuvam. Ni tad ništa nije bilo. Ali, spojila nas dvostruka samoća. Jednom mi se samo približio, osetila sam takvu toplinu i ljubav koju je teško opisati. I kad sam krenula, nije mi bilo lako. Posle nekoliko dana, vratila sam se iz Milana u Pariz i više se nismo razdvajali. Evo, tačno sedam godina, u dan.

Bilo je to njihovo Sretenje.

Meri je u Petrov život unela neki neobjašnjiv red. U Parizu je živeo s paukovima, a kod njega se dolazilo tako što se bane na vrata. To se sada iz osnova promenilo.

- Sve se menja, pa se opet vrati natrag. Sve ide ukrug - relativizuje Petar, kome odgovara ovakav sled stvari.

NJegove slike, nastale u neredu, kao da su tek sada, na čistim zidovima, pronašle svoje pravo mesto. Na njima gužva, ljudi, talasi od snega. Vela Luka. Gomila isijava belinom. Pahulje po koncertnoj dvorani. Osećaš kao da je vreme spolja došlo. Zavejalo, kao na slici. Iako je to šljiva u cvatu.

U toplom domu, klasična muzika. Bez naočara, ful ha-de.

- Gledam prirodu kroz prozor i na slikama. Skočim pogledom napolje. I našetam se, tako, s Meri, Kejom!

I danas se vole kao prvog dana, a sve se po nekoliko puta dnevno overi poljupcem.

- Prekoreva me, uvek sam nešto kriv! - jada se, kao.

- Hajde, reci mi koliko me voliš! - čika ga ona.

Ne treba da kaže. Vidi se to. Kao svaki mladi par. Dinamit mu još u čvornovatim prstima. Teško njima pisaljku i četku obuhvatiti.

- Slikam stalno, u sebi - zagonetno se smeši i okom već povlači potez na platnu zategnutom preko ovih naših života. Ni atelje u Parizu više ne postoji.

- Ne mislim na njega. Bio sam skroman, radnik, imao sam zanat u ruci. Pariz sam osvojio. Ali mi je u Zemunu odlično. Silni Dunav je na plećima, tu, pod mojim prozorom!

Omčikusovo delo

More, Sena, Dunav, uvek ga prati neka voda. Suvozemni alas. Ribe koje se praćakaju na slici, u kartonskoj kutiji u ribarnici. Nedavna monografija, sve je to zaokružila.

- U Pariz ću, za godinu dana. Mogao sam da kažem i za sedam meseci. Svejedno. Važno je da se negde ide - kaže Petar.

Dok život teče...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Ljiljana

18.02.2019. 09:55

Divan tekst! Dugo nisam čitala lepši tekst, toliko nam nedostaju slicni tekstovi. Sve pohvale novinaru na predivnoj prici! Sve najbolje gospodinu Petru i njegovoj Meri. Uzivala sam dok sam citala.

Radmila

19.02.2019. 17:28

Najlepse stranice o slikaru Petru Omcikusu i njegovoj zeni Kosi Boksan,takodje velikoj slikarki,napisao je Dobrica Cosic.Postovao i je kao velike slikare,velike radnike,postene ljude koji su iskljucivo svojim radom stekli malu imovinu:skroman stan i atelje u Parizu i skromnu kucu na Korculi.Zanimljivi su redovi D.Cosica o ovom slikaru iz zajednickih dana u posleratnom Beogradu,okupljanju intelektualaca neistomisljenika u Siminoj 9...Veliko je prijateljstvo vezivalo dva velika coveka:Cosica i