KUVAJĆANIN KOJI ŽIVI U PARAĆINU: Volim sarmu, ali ne i zimu

Kad sam 25. avgusta 1980. godine kročio u Beograd, nedugo nakon smrti Tita koji je uživao ogroman ugled u arapskom svetu, nijednu srpsku reč nisam znao! Imao sam nejasnu viziju da želim tu da studiram, ali ništa nisam unapred planirao - ni da ću da ostanem, ni da ću da se vratim. Od tada je prošlo 38 godina i ja sam još uvek u Srbiji. Ne u prestonici, nego u Paraćinu. A u Kuvajt me put nije naneo punih 14 godina.

Ovako govori Jamil Abu Isneineh (Džamail) rođen 1961. u državi i gradu Kuvajtu. Kuvajt je bila prva zemlja u Persijskom ratu koja je dobila nezavisnost od Britanije, upravo te godine. Danas slovi za najbogatiju zemlju sveta, a kuvajtski dinar najvrednija je moneta. Dinar je, takođe, i u Srbiji, naravno daleko od kuvajtskog! Ali, ovom visprenom Arapinu to nimalo ne smeta, odavno je Srbe i Paraćin prihvatio kao svoje. Ko ne obrati pažnju može da mu promakne da je stranac, jer su u pitanju samo nijanse u govoru. Osim arapskog i srpskog, Džimi govori engleski, kao većina Kuvajćana. Za njega se znanje jezika podrazumeva jer je turizmolog, mada je sad "u tranziciji" između poslova. Radio je na više mesta, najviše u turizmu, imao i svoju agenciju. Sad smišlja nešto drugo.

- U Beograd sam došao da bih se pronašao, a tokom godina odlučio sam da tu i ostanem. Najpre sam za osam meseci naučio srpski na kursu, gde mi je gramatika zadavala baš muke. Znanje srpskog bio je uslov da upišem fakultet. Izabrao sam turizmologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu, naučio i ćirilicu i latinicu. Stanovao privatno, plaćao školarinu, spremao ispite i učio, izlazio, upoznavao vaš narod. Nisam se mnogo družio sa zemljacima, nekako mi je bio miliji domaći svet - priča Džamail.

Pročitajte još - KUBANAC “OTKRIO” SRBIJU: Volim što Beograd "živi" na ulici, svi su nasmejani kao da nemaju problema

Ubrzo su ga prozvali Džimi, a i u Paraćinu ga svi tako znaju. Na fakultetu je upozno svoju sada bivšu suprugu, pa se tako obreo u gradu na Crnici. U međuvremenu je diplomirao sa odličnim prosekom, menjao poslove, ali se u Paraćinu odomaćio.

Džimi kaže da svaki narod ima svoju tradiciju i mentalitet, pa tako i srpski i arapski. Arapi su drugačiji, tradicionalni. Zna se da muslimani ne jedu svinjsko meso i alkohol je strogo zabranjen. U Kuvajtu do alkoholnog pića dolazi se samo na crno.

- Ali zato je hrana slična, ako izuzmemo to što nema svinjetine. Ovde sam zavoleo sarmu i pasulj mada su sa više začina, a dobar roštilj je i u Srbiji i u Kuvajtu. Srbi su me prihvatili bez problema, kao svog. Ta širokogrudost i gostoprimljivost nešto je što svaki stranac mora da primeti - objašnjava Džimi na čistom srpskom.

Ovaj Kuvajćanin iz Paraćina više je Srbin od mnogih Srba. Kad se oženio, krstio se u paraćinskom Hramu Svete Trojice i praktično odrekao islama. Slavi i slavu - Svetog Jovana Krstitelja, voli da popije vino kad ne radi. Ipak, jednu stvar nikako ne voli, a nije nam bilo teško da pogodimo koju. U Kuvajtu je letnja temperatura preko 51 stepen, a samo zimi padne ispod 20.

- Ne volim zimu i sneg, već samo leto i sunce! Vrućine mi uopšte ne smetaju. Zato sam valjda uvek preplanuo, ili mi je samo ten takav - osmehuje nam se Džamail, dodajući da Srbija nema plažu, ali da je zato u Crnoj Gori Jadransko more fantastično.

Pročitajte još - Stranci u Srbiji: Domaćine hvale, prljavštinu kude

Da Paraćinac sa Bliskog istoka voli plažu i vodu, nekako je i logično. Kuvajt je pustinjska zemlja i jedina država na svetu bez ijednog prirodnog jezera i rezervoara vode. Ali zato nafte ima u izobilju, deset odsto svetskih rezervi!

MAJKA I BRAĆA U JORDANU

Devedesetih godina, u vreme kad je Irak okupirao Kuvajt, Džimijeva porodica preselila se u Jordan. Majka i najmlađi brat i dalje žive tamo, oko 150 kilometara od Amana, dok je drugi brat u Australiji. Sa porodicom se redovno čuje putem interneta.

SINOVI SRPSKI OFICIRI

Džimi je veoma ponosan na svoja dva sina, Viktora Džasera i Luku. Obojica su završila Vojnu akademiju sa najboljim ocenama i oficiri su Vojske Srbije. Ipak, zbog njihove vojne službe naš inače govorljivi sagovornik ne želi da priča o njima.