Zemlja živih vraća iz pakla

PRE dolaska u zajednicu "Zemlja živih" nisam imao nikakvu perspektivu. Bio sam izbačen iz kuće, odbačen od rođaka i prijatelja. Sada, posle skoro dve godine provedene ovde, život mi se potpuno preokrenuo. Obnovio sam odnose sa porodicom, starijim bratom...

Tako, gotovo u dahu, počinje svoju ispovest Alen (28) iz Sombora, koji je zbog zavisnosti od kocke odlučio da svoj, ali i veliki porodični problem, pokuša da reši u ovom centru, osnovanom pre nešto više od decenije, pod pokroviteljstvom manastira Kovilj, i uz blagoslov vladike bačkog Irineja.

- Posle 23 meseca u zajednici, misli su mi drugačije nego pre. Imam sasvim drugi pogled na svet. Ovde sam spoznao veru i shvatio da život može biti lepši i bolji, da su bile pogrešne stvari koje sam radio - kaže mladi Somborac, inače starešina kolektiva na čenejskom salašu sa dvadesetak članova.

Alenova priča o teškim posledicama poroka koji prelazi u bolest zavisnosti i nastojanjima da se izvuče iz svega toga, slična je ispovestima ostalih štićenika, uglavnom zavisnika od droge i alkohola. Bilo je, kako kažu, i nekoliko tinejdžera na rehabilitaciji od preteranog upražnjavanja igrica na internetu.

- Pre nego što sam došao u ovu zajednicu lečio sam se od droge više puta, ali bezuspešno. U porodici sam imao sve uslove za normalan život, bio sam i dobar đak, ali droga mi je upropastila život - priča Nenad (37) iz Zaječara i napominje da je narkoman od 18. godine.

U ovoj zajednici je, kaže, već 27 meseci, a kad završi taj program nada se da će naći neki posao i uspešno se uklopiti u društvo.

- Ovo je prava satisfakcija za drogu i bilo koji drugi porok. Uspeo sam da nađem neki mir sa samim sobom. I vera je vrlo bitan faktor - dodaje Nenad, naglašavajući da je spreman da se suoči s problemima kad izađe iz zajednice.

I Marko iz Mladenovca ističe da njemu i ostaloj braći u zajednici i te kako prija molitva, koja je prema programu obavezna na početku i na kraju dana.

- Ovde je mnogo drugačije nego napolju. Nema svađe. Niko ne može da poveruje da je tako, ako se zna ko smo bili i šta smo činili - priča Marko. - Sad, kad vidim svoju majku kako se smeje, to mi daje snagu da istrajem. Shvatio sam da može da bude lepo i bez pića i droge.

Marko, Nenad, Alen i njihovi drugovi svakodnevno ustaju u 6.30. Dan počinju duhovnom pesmom i molitvom, a posle doručka radno vreme im je od devet do podneva.

Zatekli smo ih kako spremaju drva za ogrev, uređuju dvorište, hrane životinje na svojoj maloj farmi. Izveštili su se, ponosno ističu, da mese hleb i kolače, pripremaju hranu, prave domaći sok. To je deo programa radne rehabilitacije, ali je bitno i radi smanjivanja troškova kuće.

Po podne se štićenici bave sportskim i drugim slobodnim aktivnostima, a posle večere im je, kako tvrde, najbitniji deo radnog dana kada u "iskrenom razgovoru" skreću pažnju na eventualne greške ili bodre jedan drugog.

- U našoj terapeutskoj zajednici, u kojoj je boravak dobrovoljan i besplatan, rehabilitacija se sprovodi nefarmakološkim metodama, a osnovni cilj je postizanje fizičkog oporavka, mentalno stabilizovanje i ostvarivanje duhovnog balansa naših štićenika - kaže za "Novosti" Andreja Jovanović, koordinator projekta "Zemlja živih".

U proteklih 11 godina u zajednici je boravilo više od 3.000 ljudi, a oko 400 ih je uspešno završilo ceo program, koji traje od dve do tri godine. Od njih je, kako dodaje Jovanović, oko 80 odsto danas dobro i uspešno su se integrisali u društvo.

- Želimo da probudimo ličnu odgovornost štićenika u odnosu na problem zavisnosti. Da nikome ne plaćaju, nego da se svojom snagom bore za svoje isceljenje. Najvažnija je lična volja i želja da se uđe u program - napominje Jovanović.

ČETIRI ZAJEDNICE

CENTAR za psihosocijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju od bolesti zavisnosti "Zemlja živih" ima terapijske zajednice u Čeneju, Vilovu, Brajkovcu kod Lazarevca i u Krčedinu (ženska kuća), kao i kancelarije u Novom Sadu, Beogradu i Rumi.

- U zajednicu može da uđe svako ko želi, bez obzira na socijalni status, veropispovest ili drugu pripadnost - kaže Jovanović.