Vojvođanske priče: Kad zakrešti Jovanka na Broza

KAD zagraji Jovanka na Broza, nema druge nego da maršal stoji mirno, zna se ko je glava kuće!

Da li je tako bilo u Belom dvoru - ne znamo, ali u zoološkom vrtu Milana Mirića Mikija u Kolutu kod Sombora tako zaista jeste.

Are Jovanka i Broz stigle su u bačku ravnicu pravo sa Briona i odomaćile se kao da znaju čija imena nose.

- Znaju, kako da ne znaju, are su najpametnije životinje - prekoreva nas Miki ponosan na svoje ljubimce. - U staroj Jugoslaviji jedino smo Tito i ja imali svoje zoološke vrtove. Sarađivali smo, te sam ja dao Titu crne labudove, a on mi zauzvrat sa Briona poslao dve crvene are. I one sada, posle četiri decenije, prvi put imaju mladunce. Eto, ode Tito, osta samo ja.

Svoju dečačku ljubav prema životinjama, Miki je nastavio da gradi radeći u Ornitološkom institutu u Zagrebu, Zavodu za zaštitu prirode Srbije, gde se bavio popisivanjem ptica, praćenjem njihovog kretanja, prstenovanjem... Kako je vremenom na svom imanju okupio veliki broj divljih životinja, kojima je spasao život, a seosko dvorište pretvorio u pravi mali azil za napuštene i bolesne životinje, nije mu preostalo ništa drugo nego da 1988. godine registruje zoološki vrt, prvi privatni na Balkanu i jedini u Srbiji. Plodnu oranicu menjao je za sedam i po hektara zemlje u blizini kuće i počeo da pravi dom za životinje.

- Šta da vam kažem, i moji kod kuće su mislili da sam lud. Majka je stalno govorila - da je to normalno, ljudi ne bi držali stoku, već bi u svakom selu bio zoološki vrt - seća se Miki. - Moji Ličani ovde u Kolutu su mi govorili “nit ga muzeš, nit ga strižeš, pa šta će ti to”. Nisu me ubedili da odustanem.

Lama Đuka sa gazdom Mikijem

S vremenom je velika Mikijeva porodica rasla. Sada ona broji stotinak vrsta i više od 600 jedinki.

Pored Jovanke i Broza, tu su palmov kakadu i ptica sekretar, jedini primerci u ovom delu Evrope.

- Nije bilo takvih bena da to kupe - govorila bi moja majka izvornim ličkim govorom.

Ptica sekretar, Mikijev ponos

U prostranom veštačkom jezeru tu su indijska i carska guska, utva zlatokrila, ptica iz naše narodne pesme “Dioba Jakšića”, australijska i morska utva, jato prelepih roze flamingosa, čileanska patka zviždara, ždral Ždrale (sa sve prepoznatljivim ličkim dugosilaznim akcentom), patuljasti labud Gu gu, koji je bio ranjen u krilo i za dlaku izbegao prepariranje.

- Pre 32 godine ptica je doneta ovde, a koliko zaista ima godina, niko ne zna. Sama je, jer je to izuzetno retka ptica, živi u Sibiru, a preko zime odlazi u azijski deo. Ova je zalutala i nastradala ovde - priča Miki sudbinu jednog svog ukućana. - Sad je već toliko stara, ima kataraktu i jako loše vidi, ali dobro poznaje teren tako da joj to ne predstavlja problem.

Posetioci sa ponijima

Iz kaveza ih nadgledaju sokolovi, velika sova ušara, belorepi orao, crna roda, koja je tu “da donosi male crnčiće”. Nedaleko od njih, u svojim prostranim delovima opušteno šetaju jelen Neša, srna Mica, lame Helena i Đuka, koja nosi ime po bivšoj direktorki Zoo-vrta na Paliću, medved Bata, nojevi Krsto i Živka, koze Ekrem, Vendi i Seka, poniji... Neke je upravo Miki odgajio, strpljivo, hraneći ih na cuclu postavio na noge.

Mečka Seka

Medijski najpoznatija je ipak mečka Seka, koja je pre šest godina izašla iz prostranog kaveza i preko njiva i kanala, uputila se ka Dunavu, ni manje ni više do granice sa Hrvatskom. Krenula mečka u Evropsku uniju.

Flamingosi i crni labud

- Kad je došao na carinu, čovek koji ju je usput video, pitao je naše carinike da li je kod nas normalno da medvedi šetaju ulicom. Ljudi u uniformi su pomislili da je pio, izveli ga iz kolone i dali mu da duva u dreger. Tek kada je i drugi čovek to potvrdio, shvatili su da je đavo odneo šalu - seća se Miki. - Oko pola jedan ujutru su me probudili i krenuo sam da je tražim. Vrlo brzo sam je pronašao u obližnjoj šumi i zajedno, peške smo krenuli ka kući. Međutim, žensko ko žensko, hoće na svoju stranu. Nekako smo stigli do Bezdana, a ona umesto da skrene ka Kolutu, okrene na drugu stranu i pravo u diskoteku. Noge su mi se oduzele od straha šta je sve moglo da se desi. Kad sam utrčao unutra, imao sam šta da vidim, jedan joj daje “koka-kolu”, a ostali stali pored nje da se slikaju. Jedva smo nekako došli kući, gde su nas sačekali novinari, jer se digla opšta panika...

Noj Krsto

Anegdota sa Sekom je odjeknula na sve tri strane tromeđe. Mnogobrojne inspekcije su došle u obilazak, ali su samo mogle da utvrde da kod Mikija žive lepe i zdrave životinje.

- Sve je podređeno životinjama. Meni je važno da one ovde imaju dobre uslove, a da li će ljudi negodovati što nema piva i sladoleda, ili što mogu da ugaze u balegu, za to me baš briga - jasan je Miki. - Za 29 godina, koliko imam registrovan Zoo-vrt, nijedan dan nisam bio odsutan, o godišnjem odmoru i ne razmišljam. Životinje su navikle na mene, imaju poverenja, i jedino ja mogu da reagujem ako se desi nešto, kao što je to bilo sa Sekom. Da kažem da je lako - nije, mesečno mi treba oko 300.000 dinara samo za hranu, uvek tu bude i nekih problema, ali kada se nešto zaista voli, onda ništa ne pada teško. Nije to fraza, to je jednostavno tako...

Labud Gu gu

ZAKON TRAŽI MAJMUNARU

U MIKIJEVOM Zoo-vrtu trenutno se gradi majmunara - specijalni kavez za majmune, neophodan da bi ustanova imala licencu da ih drži. Po novim propisima, za licencu je potreban i određeni broj zaposlenih, koje Miki trenutno nema.

- Kako ću to premostiti, ne znam. Baš briga životinju koliko ljudi brine o njoj i da li imam administrativnog radnika - dodaje Miki.