Putevima Cerske bitke: “Sjajni su momci ovi Srbi“

SLOBODA je u temeljima Srbije! To Srbima koji su se za nju strašno žrtvovali u Velikom ratu, niko ne može... Niko ne sme... Niko nema pravo da ospori. Izvojevana i pobedonosna Cerska bitka je deo, te, veličanstvene srpske istorije. I, ja, običan kaplar Devete austrougarske divizije, potresen nad njihovim žrtvama, kažem: „Sjajni su momci ovi Srbi. Oni znaju da brane svoju zemlju.“

Egon Nervin Kiš zabeležio je „ovo“ 19. avgusta 1914. godine. Gotovo istovetan zapis ostavio je francuski novinar i pisac Gerhard Gezeman, dobrovoljac u srpskoj vojsci, pre čitavog veka.

Cerska bitka bila je prva srpska pobeda u Prvom svetskom ratu, koji je Srbiji nametnut ponižavajućim ultimatumom tadašnjeg nemačko-austrougarskog tabora, rešenog da preuredi Balkan po sopstvenom modelu.

Koliko je danas, posle okrugle stogodišnjice od početka Velikog rata, u našem narodu živa pobedonosna, Cerska bitka? Kako se poštuju žrtve marša na Drinu? Znaju li ovovremene generacije, da, dok slušaju koračnicu uzvišenih, kakvi su im preci bili?

Reporteri „Novosti“ krenuli su delom puta cerskih ratnika. Prva tačka - Aranđelovac.

Na uzvišici ispred starog kestenja - kosturnica. Večni mir je ovde udostojen za četiri hiljade duša. S leve strane - srpski ratnici. S desne - austrougarski vojnici. U smrti - jednaki.

Beležimo zapis sa mramorne ploče, između dve strane: „U miru našem i jedne i druge sastavi u jedno, i razruši pregradu koja ih je rastavljala. Bez prekora ljudskog, uz oproštaj Božiji, u miru da počivaju.“

Svetlana Filipović i Milena Mitić žive nadomak ove kosturnice podignute na putu šumadijskih ratnika prema Ceru. Svaka od ovih žena stasavala je na pričama o velikoj Cerskoj bici koju su izvojevali i njihovi preci.

- Nema sela u okolini Aranđelovca koje nije imalo žrtava: Kalanjevci, Trbušnica, Brajkovići, Kruševo, Belanovica... Ne smeta mi što su kosti moga dede i austrijskih vojnika na istom mestu - govori Svetlana. - Večni mir je za sve...

Saznajemo, ovde, da je austrijska ambasada pomogla da se uredi prilaz kosturnici. Saznajemo takođe, da kosturnicu posećuju đaci. Slušamo priču da profesori istorije posvećeno govore deci o putu cerskih ratnika i pobedi nad Austrougarskom.

- Dolaze i sveštenici i „Večnuju pamjat“ pevaju svim žrtvama - kaže Svetlana Filipović.

Put prema Lazarevcu. Zaustavljamo se u lazarevačkoj crkvi Svetog Dimitrija. Ovde je, uz beleg Kolubarskoj bici, obeležje i cerskim ratnicima.

Nema venčanja, Gospojin je post, ali ima dece. Bezbroj lazarevačke dece koju zatičemo u porti. Oni znaju sve o Ceru. O slavnom vojvodi Stepi Stepanoviću. Oni su, u danu naše posete, bili dirljivi vodiči kroz mauzolej u kripti, u kojoj značajno mesto, uz Kolubarce, imaju cerski junaci.

- Meni je pričao tata... A meni, učiteljica... Znam gde je Cer... Mi ćemo sve ovde da vam pokažemo - govore deca koja nas vode duboko ispod svetinje. - Ovo vam je vojvoda Stepa. Ovo je karta Cerske bitke. Ovim putem su prolazili naši ratnici.

Ispod mape - venci. Zadenut cvet ispod fotografije slavnog vojvode Stepe. Nedogorela sveća. Grumeni zemlje sa ostrva Vido, na kome su, posle izvojevanih bitaka i albanske golgote, Stepini ratnici na ostrvu umrlih ostavili kosti.

Put Lazarevac - Valjevo - Koceljeva. U Koceljevi, u hladu viševekovne lipe odmaraju se starine Vladimir Radovanović (83), sin Miljanov. Sin ratnika sa Cera. I Stojadin Pantelić (83), unuk Nikole, solunskog borca. Oba u šajkačama.

- Vratili smo šajkače, a neki su hteli da do smrti nosimo titovke - kažu starine. - Naši su dedovi i pradedovi vazda nosili šajkače. Vazda, u ovom delu naše lepe Srbije. I mi ćemo da ih nosimo. Do smrti.

Branislav Pajić, unuk Aleksandra Anđelića, ratnika sa Cera, priča nam u Koceljevi:

- Bio sam mali kada je deda svedočio o Cerskoj bici. A, znate za čim sada žalim? Za tim, što nisam sve to pribeležio. Ali, sreća je što imamo takvih ljudi koji su zapisivali. Naš Dragan Đermović. Hvala mu što nas opominje. On je potomak ratnika na Ceru.

Sa Goranom Jeftićem idemo do kuće Đermovića. Ali, Dragan je već na putu prema Ceru. Maršira sa potomcima cerskih ratnika. Od Šapca do Tekeriša, pešače 38 kilometara. U maršu su mladi iz svih krajeva Srbije. Lepa mladost Srbije, u koloni od oko dve hiljade ljudi.

Mi, s Goranom idemo do Draginja, mesta odakle je Stepa Stepanović komandovao cerskom grupom. I, kao da smo znali, a nismo, na Vodicama, još živom izvoru koji je pojio srpske cerske junake, zatičemo gotovo celo Draginje. Okupili ih Bajići, potomci Ljubinka Bajića, kurira vojvode Stepe. S narodom su i mladi vojnici iz redovnog sastava Vojske Srbije u garnizonu Valjevo. Njih četvorica, kako nam se samo slučajnošću sve podudarilo... u uniformama srpske vojske Velikog rata. Pod oružjem s kojim je izvojevana Cerska bitka. Sava Andrić iz Loznice. Nikola Stajić, Niška Banja. Nenad Pavlović iz Prokuplja. I, Stefan Ćurin iz Beograda.

Srpska zastava na Vodicama, upekla zvezda, vojnicima ne smeta stara vojnička uniforma. Zadužili su je u pozorištu. Na česmi posveta: „Palim sinovima Srbije podižu ovaj beleg blagodarni drugovi, vojnici Sedmog puka kralja Petra... Česmu obnovio Petar Kunovčić, 8. septembra, 1915. godine.“

- Odavde je Stepa komandovao udarnom grupom prema Tekerišu - pokazuje prema vrhu Cera potomak Ljubinka Bajića, unuk Žarko, a sin Tomislava Bajića (85).

Njegov otac, čiča Tomislav, dobro se drži. Ni godine, ni vreme koje nije štedelo najbliže potomke ratnika, nisu ga oborili.

- Ko ima sećanje na takve ratnike ima zašto i da živi - kaže nam čiča Toma.

Okupio se narod Draginja. Danas će, najpre ovde, a potom na Tekerišu da obeleže stogodišnjicu slavne Cerske bitke. Kažu da s radošću čekaju goste iz prestonice.

Vraćamo sećanje: „Posle vrelih avgustovskih dana, usledile su kiše. Mi idemo napred, a kaljuga nas vuče nazad. Guramo prema Tekerišu i Kosaninom vrhu. U noći između 15. i 16. avgusta dolazi do stravičnog sudara sa Austrougarima. Nema posustajanja. Stepa Stepanović se obratio vojnicima: Junaci, napred! To ne naređujem ja. Ne naređuje vrhovna komanda. To naređuje Srbija. Srbija u praskozorje mora biti na Ceru. I mi jurišamo. Pogibelj je velika. U srcima nam je naša nejač. Naša otadžbina. Naša ognjišta.“

Tekeriš, koji sat posle Draginja...

Uzvisila se spomen-kosturnica gde je poražena austrougarska vojska. Odzvanja poruka sa spomenika: „Vaša su dela besmrtna“. Stižu mladi iz cerskog marša. Stiže ikona pećke Bogorodice.

Đorđe Ivanović, student istorije iz Novog Sada, prepešačio je od Šapca. Iz Bogovađe doputovali Ilija Lončar, apsolvent prava i Milan Obradović, na završnoj godini Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Mladići doneli venac svežeg cveća. Polažu ga na spomenik.

- Nemamo pretke koji su živote dali u Velikom ratu - kažu. - Ali imamo poštovanje. Zapravo: veliku zahvalnost za sve koji su se žrtvovali za slobodu. Oni su preci svih nas. A Cer? Cer je uvek budan i traje kao večna opomena.

Na kraju dela puta cerskih ratnika, evo nas u Lešnici. Onom mestu, nadomak Drine, odakle o zverstvima neprijatelja u povlačenju svedoče potresne fotografije vešanja srpskih civila:

- Ko ima pravo da zaboravi ta zverstva - pita se Mirko Đorđević. - Da oprosti... može. Da zaboravi... ne sme. Ja, i ne zaboravljam, i ne opraštam.