Vratio se u Srbiju iz Engleske: Sreća je biti među svojima

MOJA deca će svakako znati engleski i zbog toga sa njima svakog dana razgovaram i na tom jeziku, ali ja nisam želeo da zaborave srpski, jer bi tako zaboravili sebe. Upravo da se to ne bi desilo, odlučio sam da dođemo i živimo u Srbiji. I nijednog trenutka se nisam pokajao, naprotiv.

Petar Ugrinić je rođen 1971. godine u okolini Birmingema, u Engleskoj. Njegov deda Ilija je tamo dospeo po završetku Drugog svetskog rata. Jednom položenu zakletvu nije nikada pogazio i, u okolini zavičajnog Knina, vojevao je kao pripadnik Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, pod komandom vojvode Momčila Đujića.

- Za razliku od njegovih saboraca koji su tragično stradali povlačeći se preko Austrije, deda je krenuo preko Italije, stigao u Englesku i, do penzionisanja, bio pripadnik britanske armije. Moj otac Radivoj mu se, kako 14-godišnjak, priključio 1957. godine. Nešto kasnije je, kod svog ujaka koji je imao sličan ratni put, stigla i moja majka Nevenka - predočava Petar burnu porodičnu istoriju, u svom novom domu u Sremskoj Kamenici.

Kad mu je bilo sedam godina, porodica se preselila u London, gde je završio srednju školu, a onda otišao u Mančester, da studira ekonomiju, koju je i magistrirao. U međuvremenu, na Ostrvo je, na studije engleskog, iz Banske Bistrice, u Slovačkoj, stigla i njegova sadašnja supruga Katarina. Najpre ljubav, pa onda brak i troje prelepe dece: Marko Ilija, koji je ovo drugo ime dobio po pradedi i kojem je pet godina, Izabela Marija, koja ima tri, i najzad Filip Danijel, kome su dve godine.

- Uzeli smo se 2001. godine i od tada živeli u okolini Edinburga, u Škotskoj. Međutim, san o povratku u zavičaj koji nikada nije prestao da živi ni u mom dedi, ni u mojim roditeljima, nekako je sam po sebi bio i moj i znao sam da ću jednom da ga ostvarim. Jer, odavno znam da dobro možeš da živiš na mnogo mesta, a srećan da budeš samo tamo gde iskonski pripadaš, dakle sa svojim narodom.

Prvi korak u ostvarenju tog sna bio je dolazak Radivoja i Nevenke u Kamenicu, posle penzionisanja pre osam godina. Dopale su im se, vele, pitome padine Fruške gore, a prošle godine odluku o definitivnom preseljenju doneli su i Petar i Katarina.

- Nismo se pokajali, naprotiv, ovde je prelepo, a često čujem i moj maternji slovački jezik - smeje se Petrova supruga. - A tek ljudi! Dok smo bili tamo, ja stojim u tramvaju sa, kako bi Srbi rekli, stomakom do zuba, a nikom na pamet ne pada da ustane i ustupi mi mesto. Ovde, kad s detetom u kolicima ulazim u autobus, po troje priskače i pomaže mi.

Uz to, dodaje ona, ni Banska Bistrica nije daleko, jedva pet-šest sati vožnje automobilom. Ni oko ekonomske perspektive svoje dece ni ona, ni Petar koji inače sada radi kao predstavnik jedne engleske kompanije u Srbiji, nemaju nikakvu dilemu.

- Na Zapadu se, kako to mnogi misle, ne živi ni lako, ni lagodno - objašnjava. - S druge strane, Srbija ima izuzetne potencijale i siguran sam da je na pravom putu da i na ekonomskom planu ostvari veliki progres. Kada odrastu, naša deca će, naravno, sama odlučivati o svojim životima, ali smo mi potpuno uvereni da smo im, ne samo u emotivnom smislu, izabrali pravo okruženje.

BOŽE PRAVDE

DOK je bio dete, Petar je na okupljanjima Srba u Engleskoj često slušao himnu „Bože pravde“, koja je tada, kao i on, bila daleko od Srbije.

- A sada gledam kako je, na odavanju počasti Milunki Savić, zajedno pevaju naš patrijarh i predsednik Srbije, a oko njih gardisti u srpskim unuformama. Milina jedna!