Marina pobedila rak i oborila rekord u konjičkom sportu

Kada smo je, prošle godine u ovo vreme, posetili u Konjičkom klubu MBM, u beogradskoj Lipovici, njena borba sa opakom bolešću je još trajala. Hemioterapiju je teško podnosila, a pripremala se za veliko takmičenje: galop u Drugoj balkanskoj ligi. Ona i njen lepi, snažni vranac trčali su - šezdeset kilometara!

Beograđanka Marina Gunjača (29), devojka sa Petlovog brda, odličan student dizajna, nije se predavala. Tri meseca posle komplikovane operacije na Institutu za onkologiju, vinula se u sedlo. Pritegla maramu koja joj je zamenila nekad bujnu kosu. Mamuzama i uzdama dala znak konju Čirokiju da je vreme za pokret. I poleteli su, kao vihor.

Nikad, pa ni u bolničkoj postelji, nije želela da prizna da joj bolest može promeniti mladost i život. I da je može odvojiti od njene najveće ljubavi - konjičkog sporta i njenih vitkih lepotana. Verovala je da je to nemoguće i da tešku bitku za život može da izbori samo u sedlu. I u galopu. I tu bitku je dobila!

Uoči proteklog vikenda, ponovo smo bili sa Marinom. Pred nama vedra, snažna devojka. Nema terapije. Porasla joj kosa. Kovrdžava, kakvu nikad nije imala.

- Ko? Ja bila bolesna?! Nemojte, molim vas - kaže uz osmeh, timareći i od Čirokija, s kojim se proslavila, plećatijeg belca Baćušku. Zajedno će na predstojeća takmičenja, čak i preko prepona, najkompleksnije discipline u konjičkom sportu.

- Da mi nije ožiljka i ovih kovrdža, koji me podsećaju, ja ne bih verovala da sam prebrodila sve te teške dane - govori Marina. - Tek sad o njima i ne razmišljam. A nisam ni kad je bilo najteže i najneizvesnije. Kad izbaciš iz glave ružne misli, strah, i bolest napusti telo.

Dvanest godina je jahač. Pet - takmičar koji obara rekorde. Prepun je klub njenih pehara, priznanja.

- Odavno, još kao devojčica, zavolela sam konje. Onda i ovaj sport. Srasli smo, pa jedni bez drugih ne možemo.

Seća se kako je peti dan posle otpusta sa Onkologije šmugnula do ergele. Bio joj je to prvi izlazak iz roditeljske kuće na „Pevcu“. Niko nije spavao dok se nije vratila. Nije ni čudo, Marina im je jedino dete.

- A tata ne može da izdrži, krene za mnom, da me odgovori od jahanja - priča Marina. - Ja obećam: Dobro, samo ću polako uz konja, u šetnju. Pa kad zamaknemo u šumu, mi prvo polako, pa u kas, pa u galop. Moj konj je lečio mene od bolesti, ja njega od samoće. Jer je i Čiroki tugovao dok nisam bila tu.

Verovala je u ozdravljenje, kaže, čak i kada su lekari bili sumnjičavi. Gotovo ih je šokirala najavljujući da će se, nepunih devedeset dana od operacije, prijaviti za takmičenje. Tražila je potrebno lekarsko uverenje, bez njega nije mogla u trku, jer su propisi takvi. Ko da joj potpiše to uverenje? Čula je doktorku: „Nikako ne smete da jašete, shvatite, vaše stanje je veoma ozbiljno“... Nije nastavila rečenicu, a Marina je pročitala neizgovoreno: „Ko zna, dete, koliko će tvoja bolest i trajati i kako će se završiti“.

- Umalo nisam zaplakala, a da pre toga ni suzu nisam pustila. Kažem doktorki: Samo vi molim vas potpišite, ja već dva meseca jašem. Prepoznala je, ipak, šta meni znači trka. I, potpisala uverenje. Zahvalna sam joj, jer samo to, da ne jašem, ne bih preživela. A sad? Ko da me zaustavi, kad smo, moji konji i ja, dobili bitku života.