Studentske demonstracije i Dobrica Ćosić: U naše ambasade je razaslata depeša da su izbili nemiri iza kojih stoji Gedža

UVEČE 30. maja 1968. godine, Dobrica Ćosić je poslednji put izašao iz zgrade Skupštine Srbije, u kojoj se obično održavaju partijski plenumi. Sednicu je napustio pre njenog kraja. Dok je prolazio Andrićevim vencem, sretao je grupe ljudi koje su tu stajale iščekujući ishod partijske debate. Za tadašnje prilike bila je to neuobičajena scena: ljudi su ga pozdravljali i s njim se rukovali.

Ćosić nije ni slutio da će samo tri dana kasnije biti upleten u političke događaje mimo svoje volje i bez osnova. Izbile su studentske demonstracije, burno i neočekivano, sa dramatičnim početkom koji je izazvao pravu pometnju među političarima. Režim je godinama bio toliko siguran u sebe da nikako nije mogao da poveruje da je pobuna došla spontano i iz glave studenata. Verovalo se da iza toga, svakako, stoji "paklena organizacija opozicije". Ko bi to mogao da bude? U to vreme, kao kritičari sistema, najviše su se eksponirali Dobrica Ćosić i grupa univerzitetskih nastavnika.

U SVOM dnevniku, Draža Marković beleži 15. juna 1968: "Nemam nikakvog dokaza za to, no, ja sam ubeđen da postoji neposredna veza između Gedžinog (nadimak Dobrice Ćosića) istupanja na plenumu i ove akcije. Čuo sam (i siguran sam da je to tačno) da je bio plan da za vreme CK SK Srbije, dok D. Ćosić govori na plenumu, Lj. Tadić govori na mitingu, u parku kod Skupštine. Plan im nije uspeo, i onda su dobro iskoristili incident sa brigadistima na Novom Beogradu. Dobrica Ćosić je za vreme ovih događaja stajao po strani. No, to ništa ne znači. On je svoj zadatak ispunio na sednici CK i nije oportuno eksponirati ga više."

Šta se, zaista, događalo? Nikakve ni pomisli nije bilo o nekakvom mitingu u parku kod Skupštine, gde bi govorio profesor Tadić. Niti se u neposrednu vezu mogu dovesti studentske demonstracije i plenum CK Srbije, na kojem je osuđen Dobrica Ćosić. Odmah posle partijskog plenuma, on je otišao u Grocku. Tamo su ga, u nedelju 2. juna, posetili njegovi prijatelji, kasnije proskribovani univerzitetski profesori: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović i Miladin Životić. Verovatno je ovaj susret doveden u vezu sa demonstracijama, mada je njegova priroda bila sasvim drugačija. Pošto je već tada bilo jasno da Ćosiću predstoji život politički prognanog intelektualca, njegovi prijatelji su mu, u znak solidarnosti, saopštili svoju nameru da forumima upute protestnu peticiju za koju, verovali su, mogu dobiti 150 potpisa među beogradskim intelektualcima. Ćosić ih je zamolio da od toga "zasad" odustanu, jer mu peticija nije potrebna. Gosti su, u vikendskom raspoloženju, ostali u Grockoj do devet časova uveče, kada su, inače, počeli prvi studentski nemiri na Novom Beogradu.

U ZORU sledećeg dana (3. jun) Ćosića je probudila buka helikoptera. Do njega je došao i njegov najbliži komšija u Grockoj, na Crvenom bregu, kraj Dunava, penzioner Srba Savić, do Četvrtog plenuma šef policije Srbije. On ga je obavestio da je na radiju čuo o studentskim demonstracijama u Beogradu, a da je stotinak metara dalje, na Dunavu, usidrena lađa "Krajina" sa dva borbena čamca. Ni profesionalni pisac ni profesionalni policajac nisu razumeli zašto su se pojavili ovi plovni objekti na Dunavu.

Nešto kasnije, iz Beograda su došli Ćosićeva supruga Božica i akademik Aleksandar Despić. Od njih je Ćosić saznao za najnovije događaje. Čuo je da su ga studenti tražili posle ponoći telefonom, u beogradskom stanu. Kada im je rečeno da je Ćosić u Grockoj, razočarano su protestovali ("Ovde se puca, a on se krije!")

Ćosić je ostao u Grockoj sve do kraja studentskih demonstracija. Dolazili su njegovi prijatelji iz Beograda. Među njima je, pored Ljube Tadića, Nebojše Popova i drugih, bio i profesor Zoran Pjanić, tada predsednik Kulturno-prosvetnog veća Skupštine Srbije. Oni su ga savetovali da nikako ne dolazi u Beograd ("To nije dobro ni za nas, ni za tebe"). To je sve.

Praktično, nisi imao nikakvog angažmana u studentskim događajima?

- Nikakvog, iako je u naše ambasade razaslata depeša da su u Beogradu izbili studentski nemiri iza kojih stoji Dobrica Ćosić. Ta slava je bila potpuno nezaslužena. Izvedena je jednom obaveštajnom konstrukcijom.

Kako si doživeo kraj demonstracija?

- Mislim da je to bila jedna od najvećih domaćih demagoških i političkih majstorija. Studenti su dobili zadovoljenje Titovim govorom. Srećni i umorni, oduševljeno su igrali Kozaračko kolo. Jedna prevara je pozdravljena poklicima obožavanom vođi, skandiranjem i veseljem. Bio je to tragikomičan kraj studentskog pokreta koji mnogo govori o našem društvu i vremenu u kom su se događaji zbili. Bio je to kraj iluzija jedne generacije, doista, silazak mladih ljudi s političke scene. Ostali su pojedinačni buntovnici i amorfna omladinska organizacija. Kada naknadno rekonstruišem te događaje, pomislim da je to bila poslednja prilika da Jugoslavija krene ka demokratskom socijalizmu i radikalnim reformama.

SKORO tri godine, posle otkrivanja prislušnih uređaja i njegovog raskida sa Partijom, Ćosić je zvanično ostao član Saveza komunista. Njegov status je zapravo zamrznut. Nije isključen iz SK, nije pozivan na sastanke i nije imao nikakav kontakt sa partijskom organizacijom. A onda je, posle novih sukoba, učinio i taj oficijelni korak u pismu CK-u Srbije (maj '71) obaveštavajući najviši partijski forum da više nije član SK Jugoslavije. U pismu navodi razloge za svoju odluku: "SK je izneverio bitne ciljeve Narodnooslobodilačke borbe, priklonio se nacionalističkim ideologijama, porekao Program SKJ, obespravio i ponizio srpski narod, onemogućio slobodu za istinu i ljudsko dostojanstvo, ogrezao u političkom nemoralu i licemerju, omogućio nastajanje čudovišne Titove monarhije s prestonicom na Brionima. Danas je pravim komunistima mesto na robiji. Osećam se izdanim, prevarenim, poniženim, okupiranim."

(Iz knjige Slavoljuba Đukića "O Ćosićevom životnom putu")