JAVNA rasprava o Nacrtu zakona o štrajku je završena, a narednih desetak dana su otvoreni za elektronske zahteve o izmenama određenih članova. To znači da bi u najboljem slučaju on tek na jesen mogao da se nađe pred republičkim poslanicima. Napredak je, po mišljenju sindikata, postignut u pogledu organizacije i samog načina vođenja štrajka, ali, ostalo je i dosta nedoumica. Minimum procesa rada nije jasno definisan, pa se i dalje ne zna da li i ko, recimo u zdravstvu, može da štrajkuje.

IZ UGS "Nezavisnost" zameraju što su delatnosti od javnog interesa i dalje preširoke i praktično prepisane iz postojećeg zakona donetog još 1996. godine. Po njihovom mišljenju, trebalo bi da budu samo one kod kojih bi prekid rada doveo u pitanje bezbednost i zdravlje stanovništva.

PROČITAJTE JOŠ - Zakon o štrajku posle 20 godina

Zoran Mihajlović, član Radne grupe iz Saveza samostalnih sindikata Srbije, kaže za "Novosti" da će minimum procesa rada regulisati kolektivni ugovor, a ako ga nema, arbitražno veće.

- DOSADAŠNjA praksa u kojoj je odluka o štrajku u rukama poslodavca, obesmišljavala je obustavu rada - kaže Mihajlović. - Novina je i da on može da se odvija, osim u krugu preduzeća, i na drugim mestima, a ukoliko štrajkački odbor ne želi, neće važiti minimum procesa rada. Takođe, period od najave do početka štrajka je smanjen sa pet na tri dana, a uveden je i štrajk solidarnosti, kao podrška sindikatu u grani ili u drugom gradu. Po nama, nepravedan je predlog da se vreme provedeno u štrajku ne plaća, jer upravo se većina u Srbiji organizuje zbog neisplaćenih zarada.

Za Nadu Novaković, naučnog saradnika u Institutu društvenih nauka, predlog da poslodavac više ne određuje minimum procesa rada je napredak. To u odlučivanje uključuje sindikat, koji sa poslodavcem zaključuje kolektivni ugovor, ali prava nevolja je, međutim, što je postojeći Zakon o radu gotovo sasvim "izbrisao" kolektivno pregovaranje i kolektivne ugovore. Za našu sagovornicu je minimum procesa rada sve vreme bio kamen spoticanja i sukoba štrajkača i vlasnika preduzeća.

SUDOVI ZA RADNE SPOROVE AGENCIJA za mirno rešavanje sporova, po mišljenju dr Novaković, svojim dosadašnjim delovanjem opravdala je svoje postojanje. Agencija je rešila veliki broj kolektivnih radnih sporova, što je umanjilo broj štrajkova i javnih protesta. Mnogo bolje i delotvornije je da, pored takvih tela, država ima i specijalizovane sudove za radne sporove. U razvijenom svetu oni u kratkom roku ocenjuju zakonitost štrajka i brzo doprinose rešavanju sporova između radnika i poslodavaca.

PROČITAJTE JOŠ - Đorđević: U planu izmene zakona o radu i o štrajku


U nekim preduzećima on je i 90 odsto procesa proizvodnje, a određivao ga je poslodavac tj. država. Tako nešto je retkost u razvijenim privredama Evrope.

Novakovićeva naglašava da je problem što u najvećim domaćim firmama ne postoje sindikati i kolektivni ugovori. Oni zapošljavaju više od 100.000 radnika u Srbiji i za njih će biti malo koristi od novih izmena ZOR-a i Zakona o štrajku. Kolektivni ugovori postoje najviše u javnim službama (prosveta, zdravstvo) i javnim preduzećima.

U NAJRAZVIJENIJIM članicama EU, a to su Nemačka i Francuska, čak i zaposleni u kontroli leta, na primer, imaju pravo na sindikalno organizovanje i štrajk. Oni se tako bore protiv smanjenja broja zaposlenih, smanjenje zarada, nebezbednih uslova rada, prebacivanja na linije izvan zemlje, i sve nepovoljnijih uslova odlaska u penziju.


I poslodavci su imali svoje primedbe. U pismu koje je Unija poslodavaca uputila Ministarstvu za rad, oni traže i da se njima prizna pravo na štrajk, odnosno "pravo poslodavaca na odbrambeni lokaut". U tom slučaju, svi ugovori prestaju da važe dok se dve strane ne dogovore. To znači da poslodavci zahtevaju da im se omogući da ne plate zaposlene koji ne štrajkuju, zato što ne mogu da im obezbede normalan rad. Tako se, kažu, istovremeno izbegava da poslodavac dođe u situaciju da pokrene stečajni postupak.