Postoje ljudi koji se nerado odriču baš svake stvari. Ništa ne žele da bace, već poput hrčaka pretrpavaju mesto stanovanja, gušeći se u oskudici životnog prostora. I ne samo da sistematično ostavljaju sopstvene stvari, već iz kontejnera ili sa nekog drugog smetlišta donose i tuđe bačeno. Mada često svesni da to što rade nije u redu, nisu u stanju ništa da promene. U tom prostoru povlače se u svoj svet i ne žele da im bilo ko dođe u posetu.

Šta se dešava u svesti ljudi koji imaju nekontrolisanu potrebu da gomilaju stvari, i ko to najčešće radi, objašnjava diplomirani psiholog Vladimir Ćurčić, voditelj slučaja iz Centra za socijalni rad u Senti:

- Prisustvo nadmoćne želje za prikupljanjem naizgled nasumičnih predmeta, prema kojima se potom razvija emocionalna vezanost, jedan je od najneshvaćenijih mentalnih poremećaja. Reč je o Diogenovom sindromu ili “sindromu natrpane kuće”, koji je prvi opisao upravo grčki filozof Diogen. Sindrom karakteriše krajnji stepen samozanemarivanja, život u nehigijenskim uslovima, socijalno povlačenje, apatija, kompulsivno nagomilavanje smeća ili neobičnih predmeta, koji su ponekad metodički sortirani. Zbog ambijenta u kojem obitavaju ne stide se, osim ako neko slučajno otkrije takvo skladište. Danas se ovakve osobe sve češće nazivaju horderima, pojmom koji je nastao iz engleske reči hoarding, koja doslovno znači “gomilanje”.

* Gomilaju li horderi baš sve?

- Oni su strastveni “čuvari” svake sitnice koja im se sviđa ili bi jednom “mogla dobro doći”. Horderi vrlo brzo napune kuću suvišnim i nepotrebnim predmetima koji im onemogućavaju normalan život, iako oni misle da drugačije ne mogu. U stanu sakupljaju bilo šta, mada najčešće papir, zbog čega su novine na vrhu lestvice poželjnih predmeta.

* Ko je najviše sklon ovakvoj vrsti sakupljanja?

- Osobe sa ovakvim opsesivno-kompulsivnim poremećajem pripadaju svim starosnim grupama, a češće je prisutno kod žena. Ipak, obično se javlja kod starijih i neretko je praćeno pojavom progresivne demencije ili u kombinaciji sa drugim mentalnim stanjima, kao što je, primera radi, šizofrenija. Međutim, Diogenov sindrom se javlja i kod visoko inteligentnih osoba sa uspešnom karijerom. U takvoj situaciji samozanemarivanje je obično rezultat fizičkog kolapsa i mentalnog sloma.

* Koliko je Diogenov sindrom raširen u populaciji?

- Istraživači se “sindromom natrpane kuće” bave tek deceniju i po. Shodno tome, još nema nekih detaljnijih studija o njegovoj raširenosti. Recimo, prema procenama austrijskih stručnjaka, oko 0,4 odsto ukupne populacije čuva nepotrebne stvari. Međutim, sumnja se da je broj neprijavljenih mnogo veći jer se ti ljudi izoluju i gube svaki društveni kontakt. Nalaze se u sopstvenom začaranom krugu u koji niko ne može da dopre, pa niko i nema uvid šta se tačno sa njima dešava. Obično ih odaju neprijatni mirisi iz stana na koje reaguju prve komšije. Međutim, kada se to i dogodi, komšije ne pomisle da je reč o bolesnoj, već osobi koja ne brine za higijenu i red u životnom prostoru, pa se shodno tome i ponašaju ukoliko odluče da je prijave.

* Ima li terapijskog rešenja za hordere?

- Osobe sa ovim sindromom nemaju poverenja u lekare i druge autoritete, ne traže pomoć, sumnjičavi su prema promenama i vrlo je verovatno da su preživeli težak gubitak. Međutim, situacija je posebno teška za partnera i decu takvih osoba. U terapiji nema mnogo izbora. Ili da se uključe u grupe za psihoterapiju ili da im se pruži pomoć u pospremanju. Međutim, problem je što “sakupljači” teško priznaju da je kod njih prisutna bolest. Oni su u suštini srećni i dobro se osećaju u svojoj pretrpanoj kući. Jedna od mogućnosti je da se suoče sa problemom i “nateraju” da učestvuju u pospremanju životnog prostora. Međutim, takva akcija ne garantuje izlečenje od ove vrste zavisnosti, jer se može dogoditi da “sakupljač” i nakon raščišćavanja opet sve počne iznova.

ZLOSTAVLjANjE ŽIVOTINjA

Hording ili hordašenje se prepoznaje i kod osoba koje sakupljaju životinje do broja koji ugrožava njihovo zdravlje, a ponekad čak i život. Obično to čine sa mačkama i psima, stavljajući ih u velikom broju na mali prostor. Bez dovoljno hrane i vode, u prljavštini i bez dovoljno nege, bez veterinarskog nadzora i lečenja. Ova vrsta hordinga predstavlja poseban vid zlostavljanja životinja. U razvijenom zemljama, u kojima se o svemu više vodi računa, pozivaju se nadležne institucije o zlostavljanju životinja, a kada se stariji hordaši razbole dolaze i socijalni radnici. Njihovim ispitivanjem obično se sazna da im je u detinjstvu nedostajalo roditeljske ljubavi i pažnje, te da sada imaju opsesivnu potrebu da o nekome brinu i budu bliski, što čine u odnosu na životinje - navodi ovaj stručnjak.

VIRTUELNI HRČCI

Naročito se malo zna o grupama sa Diogenovim sindromom koje stvaraju zalihe u virtuelnom svetu i koje takođe ne bacaju ništa, jer im sve treba. Takozvani virtuelni hrčci nisu u stanju da izbrišu poruke elektronske pošte sve dok im se mejl potpuno ne zatrpa. To urade teška srca, tek onda kada shvate da ne mogu poruke ni da šalju ni da primaju. Njihov glavni problem je što ne mogu ništa da bace, a svaki pokušaj da tako nešto učine stvara im pojačanu anksioznost, odnosno napetost i teskobu. Život bez onoga što su sakupili ne mogu ni da zamisle - kaže naš sagovornik.

OPSESIVNO ČIŠĆENjE

U ovu vrstu opsesivno-kompulsivnog poremećaja spadaju i rituali čišćenja i pranja. Takve osobe stalno osećaju rizik od zaraze ili nelagodnost zbog postojanja specifičnih supstanci koje smatraju prljavim. Zbog straha od zaraze obično prekomerno peru ruke, detaljno prst po prst. Ruke su im ponekad crvene i ispucale, jer ih ribaju do krvi. Rukavice nose u preventivne svrhe. Opsesivno čišćenje može da se odnosi i na nameštaj, kao i na lične predmete - cipele, kreditne kartice, mobilni telefon. Zapravo, na sve što dolazi u dodir sa nečistoćom i mogućom zarazom - nabraja psiholog Ćurčić.