Zašto su žene zavisne od sapunica?

Pusti me sada, počinje mi serija... Koliko puta ste čuli ili izgovorili ovu rečenicu, pre nego što su sa malih ekrana krenule dogodovštine junaka turskih, indijskih ili latinoameričkih TV novela? Jer, gledaoci u Srbiji, a naročito ženski deo, kao da ne znaju kako da lepše i kreativnije provedu slobodno vreme, osim na kauču ispred ekrana.

Zabava za siromašne, učmalost duha, krah kulture, bekstvo od stvarnosti i problema u životu... Sve ovo su sinonimi za televizijske sapunice, koje poslednjih godina doživljavaju veliku popularnost. Postavlja se pitanje zbog čega gledamo "Sulejmana", "Malu nevestu" i ostale TV sadržaje, umesto da se družimo s porodicom, prijateljima, pročitamo neku dobru knjigu...

Mnogi će reći da je jedan od razloga taj što većini žena nikada nije dosta romantike. Nekada su je pronalazile u ljubavnim romanima, a onda su se "ljubići" preselili na TV ekrane. Pre tridesetak godina, najpopularnije su bile američke sapunice poput "Dinastije", zatim su na red došle latinoameričke, a danas, gotovo da nema televizije na kojoj se ne prikazuje makar jedna turska serija. Nema dileme da gledaoci, pretežno žene, vole ovu vrstu bekstva od stvarnosti.

- Pre svega, masovna kultura je postala dominantan oblik zadovoljenja kulturnih potreba savremenog čoveka. Naša egzistencijalna ugroženost, otuđenost i često usamljenost, takođe su stvorile pogodno tle za ovakvu vrstu zabave. Veliki odziv gledalaca jeste pokušaj bekstva od loše stvarnosti, potreba da se zaviri u tuđu intimu, ali i da se poistoveti sa novim junacima i na ne previše naporan i skup način potroši dnevni budžet slobodnog vremena. A žene to čine više, pre svega, zbog činjenice da su senzibilnija bića – objašnjava sociolog dr Ljubiša Despotović.

Celodnevno gledanje u ekran, samo je privid gledaocu da se stvarno zabavlja. U udobnosti svog doma stiče utisak da mu nije dosadno u životu. S jedne strane, zbog siromaštva ne možemo da sebi priuštimo mnoge stvari, ali ono što je možda još strašnije je stil života u Srbiji, koji je takođe ozbiljno stradao u kriznom periodu. Muzeji i biblioteke su nam godinama zatvoreni, pozorišta propadaju, knjiga je izgubila značaj... Opsednutost turskim, indijskim i latinoameričkim sapunicama je samo konačni ishod ekonomskog, ali i kulturnog stradanja.

- Nažalost, najveći broj takvih TV serija su sadržaji sumnjivog kvaliteta, loše produkcije, osrednje glume i režije, jednom rečju jeftina zabava za mase. Deo gledalaca je potpuno svestan ovih činjenica i zato izbegava da javno prizna da svoje slobodno vreme troši upravo na njih. Ne bih to smatrao rasprostranjenim oblikom socijalnog licemerja, već više željom da se od javnosti sačuva deo vlastite intime u situaciji kada smo zbog finansijske oskudice, ali i skromne TV ponude kvalitetnijih sadržaja, prinuđeni da se ponašamo po logici "daj šta daš" – smatra naš sagovornik. Kada čuju najavnu špicu, ljubitelji sapunica ne mogu da se odvoje od ekrana i tada niko ne sme da ih uznemirava. Opčinjenost sapunicama je postala tako jaka da su mnoge naše žene počele da glorifikuju Sulejmana i da veruju u romantizovanu priču o turskom caru, koji je u stvarnosti zapravo masovno ubijao hrišćane, nasilno odvodio žene u hareme...

- Ovo je poseban problem. Cilj ovako široke i duboke penetracije i disperzije turskih serija u Srbiji, pa i u širem regionu, jeste povratak Turske na prostore svoje viševekovne dominacije, u prvoj fazi neoosmanizma. To je najlakše ostvariti upravo preko kulturnih sadržaja, TV serija, muzike, filmova. Tek u drugom planu možemo da analiziramo zašto su nam ti serijali "bliski i nekako prijemčiviji", nego neki drugi uvezeni sadržaji. Nažalost, previše toga smo usvojili od tog mentaliteta tokom vekova. Lakoća sa kojom se ti sadržaji usvajaju kod nas i jeste ono što zabrinjava. Najveći deo gledališta nije svestan ovog, da tako kažemo, geopolitičkog i imperijalno-kulturnog konteksta, koji na duži rok može da bude veoma poguban po nas. Ovde se ne radi samo o TV zabavi, stvari su mnogo dublje i ozbiljnije. Reč je, pre svega, o opasnoj politici iako se to iz datog konteksta ne vidi jasno. Prosečan gledalac to teško može da uoči, naročito ako je njegova pažnja usmerena na vizuelni sadržaj, a ne na politiku koja iza njega stoji – naglašava Despotović.

Stručnjaci upozoravaju da je alarmantnije šta se u Srbiji najviše gleda na televiziji, od toga koliko se gleda. Kada bi prosečan Srbin pet časova dnevno (koliko u proseku sedi pred malim ekranom) pratio naučni program, to i ne bi bilo toliko strašno. Ovako, uz sapunice (ili rijaliti programe) postajemo voajeri koji žele samo zavire u tuđe živote.

- Televizije se pravdaju da su ovi programi najgledaniji, da podižu rejtinge i privlače sponzore. Ipak, mislim da narod ne želi da gleda samo sapunice. Reč je zapravo o tome da mi ne možemo da biramo. Nisu svi kvalitetniji sadržaji kuture dosadni i bez gledalaca, naprotiv, oni su takođe gledani ali su produkcijski skuplji, zahtevniji i ne tako komercijalni, pa vlasnici medija posežu za oblicima jeftinije i komercijalnije zabave. Problem je i u inertnoj i pasivnoj društvenoj eliti koja je zaboravila na obavezu da podiže nivo kulturnih standarda. Medijski prostor je haotičan, neregulisan i prepušten bezočnoj komercijalizaciji. Generalno, savremena kultura i civilizacija je radikalno antihumanistička, ona nas svakodnevno ponižava, osiromašuje i srozava na nivo pukih konzumenata treš kulture. Sve više smo onesposobljeni da prepoznamo šta je to autentični smisao našeg života. Postali smo serijalne jedinke sposobne jedino za lošu imitaciju i besmisleno podržavanje stilova života nakazno bogatog sveta – zaključuje Ljubiša Despotović.

Za razliku od Srbije, u mnogim drugim državama je uobičajeno da se vikendom otputuje negde u prirodu, makar na izlet. Kod nas, televizor je postao član porodice, neka vrsta ognjišta oko kojeg se svi okupljaju, uz koje se budi i uspavljuje. Drugim rečima, televizor je u Srbiji neprekidno uključen. Podatak da smo i ove godine među vodećim nacijama u svetu, koje sede ispred malih ekrana, najbolji je pokazatelj koliko imamo pogrešne životne navike.

Sapunice su za mnoge neka vrsta projektora ličnih želja, lažnog izlaza i bekstva od surove stvarnosti, jer drugu alternativu nemaju. Međutim, i da nema televizije, pitanje je da li bismo kvalitetnije provodili vreme, jer je za to potreban pozitivan i aktivan stav prema životu.

GLEDAJU I MUŠKARCI

Uvreženo je mišljenje da ovakve žanrove prate uglavnom žene, posebno domaćice, koje se uz njih odmaraju od svakodnevnih kućnih poslova. Međutim, sve je više muškaraca koji se takođe vezuju za zaplete iz serija, ali retko koji to otvoreno priznaje.

- Osim što je kod nas još u dobroj meri očuvan patrijarhalni refleks, pa muškarac ne sme da prizna da radi ništa što je blisko ženskom obliku zabave ili razmišljanja, u pitanju je svakako i njihova percepcija da rade nešto što nailazi na osudu kulturne javnosti jer je kvalitet tih sadržaja najčeće sporan i sa estetskog i sa socijalnokulturnog aspekta. Za muškarce je neprihvatljivo da priznaju da gledaju sapunice, jer tako svima stavljaju do znanja da vreme provode u kući sa ženom uz TV ekran – naglašava Ljubiša Despotović.

REŠENJE JE U PROVERENIM VREDNOSTIMA

Odakle tako snažna potreba da se vežemo za dramatične sudbine glavnih junaka TV serija?

- Kada neka osoba mljacka, prosipa i bahati se za stolom dok obeduje, ona na nekulturan način zadovoljava svoju potrebu da se hrani. Dakle nije sporna potreba, nego način njenog zadovoljenja. Slično je i sa načinom zadovoljenja kulturnih potreba. Ako se ta potreba zadovoljava na spornim kulturnim sadržajima, ne možemo govoriti o tome da je ona poželjen oblik društvenog ponašanja, ma koliko da se on odvija u krugu porodice i vlastitog doma. Rešenje treba tražiti u proverenim kulturnim vrednostima ili realnom životu koji je pun pozitivnih likova. Danas je u našem društvu, pozitivan lik svako ko u teškim vremenima pošteno živi od svoga rada, brine o svojoj porodici, ko je dobar komšija, patriota, ko poštuje tradicionalne vrednosti – poručuje Despotović.