Dragoljub Raša Todosijević: Umetnik se navikne na to da je neshvaćen

Miljana Kralj

petak, 26. 06. 2020. u 15:03

Драгољуб Раша Тодосијевић: Уметник се навикне на то да је несхваћен

Dragoljub Raša Todosijević/Foto: I.Marinković

O izložbi u "Balkanu", alternativi sedamdesetih, saradnji sa svetskim kućama...
MOJA umetnost nikada se nije oslanjala na politiku, već na filozofiju - kaže Dragoljub Raša Todosijević, čiji radovi decenijama već pomeraju granice, podstiču na razmišljanje, provociraju, postavljaju razna pitanja, među kojima je i ono čuveno - Was ist kunst? ("Šta je umetnost?").

Osamnaest godina posle retrospektive koja mu je bila priređena u Muzeju savremene umetnosti, jedan mogući presek njegovog stvaralaštva ovih dana može da se vidi u bioskopu "Balkan", gde je pod pokroviteljstvom Fondacije "Saša Marčeta" postavljena izložba "Hvala Raši Todosijeviću, Zahvalna Srbija".


- Naravno da naziv ove postavke u sebi nosi ironiju - priča Raša, dok sedimo za centralnim eksponatom - jednim od 17 stolova poređanih u obliku svastike, koji čine rad "Balkanski banket".


Na postavci je i podsećanje na prvi tableau-vivant u našoj umetnosti, predstavljen 1971. u galeriji SKC-a na izložbi "Drangularijum" (umetnici bili pozvani da predstave predmete povezane sa njihovim radom), kada je Raša izložio svoju životnu saputnicu Marinelu Koželj.


- U ondašnjoj Jugoslaviji postojale su četiri alternativne scene: Tribina mladih u Novom Sadu, SKC u Beogradu, Studentski centar i Galerija proširenih medija u Zagrebu i ljubljanski ŠKUC - priseća se umetnik. - To su bile marginalne scene koje niko nije šljivio ni pet posto. Mislili su: To su klinci koji se zezaju, pa kada se malo smire pašće opet na naše grane, praviće radove kao Lubarda, Milunović, Konjović i drugi. Ne znajući na šta su sve spremni ti klinci.


Umetnici koji su tada čini jezgro beogradske scene (uz Todosijevića, to su bili i Marina Abramović, Zoran Popović, Era Milivojević, Neša Paripović i Gergelj Urkom), družili su se još kao studenti, sredinom šezdesetih:


- Mi smo brbljali, brbljali i brbljali o umetnosti, sedeći u "Manježu". Bilo je tu dosta naivnih stvari, budalaština, ali klinci su takvi. Korak po korak, bili smo rešeni da pravimo novu umetnost. I bili smo i svesni toga.


Posle skandala koji je nastao kada je izložio Marinelu, nastavlja sagovornik, dobio je poziv od austrijske galeristkinje Ursule Hrinciger da dođe u Istru i tamo pravi video-radove.


BANKET Sa izložbe Raše Todosijevića u bioskopu “Balkan“



- Boravili smo u selu Brdo, italijanskom mestu iz koga su svi pobegli, osim starih i mentalno hendikepiranih ljudi. Pitao sam se šta da radim tu gde nema umetnosti, gde nema ničega. I dosetio se. Tražio sam da mi "pozajmi" svoju kućnu pomoćnicu da je stavim pred kameru i da vičem: Was ist kunst?! Ispostavilo se da je i ta pomoćnica bila mentalno hendikepirana, pa je jedna divna Latinoamerikanka, koja podseća na malog Budu, pristala da sedne za tu stolicu, prekoputa kamere. Ja sam se iz ofa, lupajući batinom po stolu, drao na gajstarbajterskom nemačkom - Was ist kunst?! Bila je to prekretnica, koja je pokrenula veliki talas, izvršila kasnije uticaj pre svega na slovenačku scenu. To je bio jedan od prvih video-performansa koji nije bio samo dokument o performansu.


Upravo su radovi iz ove serije najtraženiji među delima ovog autora:


- Uglavnom mi radove otkupljuju inostrani muzeji. Među njima su pariski Bobur, stokholmska Moderna Muzet, a vrlo dobar kupac mi je Tejt u Londonu - otkriva Todosijević. - Većina njih se pojavljuje sa tezom da imaju "rupu" kada su u pitanju radovi iz istočne Evrope, iz posleratnog perioda, i da žele da naprave istorijski kontinuitet. Već kada uđu, po očima vidim da traže radove iz sedamdesetih, osamdesetih, Was ist kunst... Mislim se, majku vam seljačku, pa ja sam živ umetnik, još radim.


Domaći muzeji mu, kaže, uzimaju "sitnice", jer nemaju novca za velike radove:


- Ne ljutim se, niti tu ima problema. Pa ko će da kupi klavir ovde? Onaj koji se nalazi u MSU je moj poklon. Veliki metalni kukasti krst koji je bio na Bijenalu u Veneciji, poklonio sam MSUV. Jedino me zbog tog crteža koji je sada u Narodnom muzeju svi psuju. Ja čak nisam ni video kako to izgleda tamo. Nisam ovde omiljena ličnost. Kada je u pitanju umetničko tržište, ono je kod nas suženo. Ulje na platnu i - basta. Nema instalacija, objekata... S druge strane, Slovenci to kupuju. Tamo mi je troje ljudi kupilo klavire sa štapovima. Umetnik se s vremenom navikne na to da ga sredina ne shvata. To ne govorim ironično. S druge strane, s vremenom sam shvatio da ovde ne bi trebalo da tražim hleb, niti da ga očekujem.



BROJNA ZNAČENjA KUKASTOG KRSTA


LIČNO nigde nisam imao problema zbog upotrebe kukastog krsta, sem jednom u Mađarskoj, gde sam ga obojio u zeleno. Pa ko ima tapiju na zelenu boju? - pita se umetnik, koji svastiku stavlja u širi istorijski kontekst. - Simboli nemaju trajno značenje, pa ni kukasti krst. Na početku nove ere nije značio isto što i danas. Ima ga u celom svetu... U Japanu označava broj 10.000. U doba Napoleona bio je dekorativnoi simbol. U 20. veku, u Kanadi su ga ženski hokejaški klubovi imali na dresovima, a danas ga u Indiji koriste firme za transport kafe na džakovima. On dobija na zloj perspektivi sa Drugim svetskim ratom, Holokaustom, Hitlerom i nacizmom.


"HAJDE NAPOLjE, DRAGOLjUBE"


IMAO sam atelje na Starom sajmištu iz kog su me izbacili, i to na moj 70. rođendan, rekli su: "Hajde napolje, Dragoljube". Čekali su da Olga Jevrić ode u večna lovišta da bi mogli sve nas da izbace. Nas dvoje smo često sedeli ispred ateljea, pili pivo i kafu. Njoj su ponudili atelje u SANU, ali ona ni po koju cenu nije htela da ode sa Sajmišta. A meni su u zamenu za taj atelje ponudili jednu piljaru na Novom Beogradu, u koju ni štafelaj ne može da stane. Rekao sam im: "Hvala lepo, gospodo." Ono što me je začudilo je što niko nije zucnuo o tome da sam ostao bez radnog prostora.


SVE ZASTAVE


DA umetnici nisu uvek neshvaćeni od svojih savremenika, Todosijević navodi primer Paje Jovanovića:

- Znate gde je srpska vojska bila 1916? Na Krfu. A gde je bio Paja Jovanović? U Beču. A koga je slikao? Cara. Ali to mu ne treba uzimati za zlo. On je bio legitimno državljanin Austrougarske. Nije bio kvisling. Ta vrsta akademskih autora je pod svim zastavama. On je i Tita slikao tri-četiri puta.



Komentari (1)

Akvarela

26.06.2020. 17:11

Gospodinu Raši hvala za prosvjetljenje i istinite reci. Nadam se da ce da ostvari sve svoje umjetničke projekte i pretoči ih u drugima dostupne vizije a da ce on od zivota uzeti samo najbolje. Zao mi je sto mu je oduzet radni prostor. Srbi se ne bore za svoje žive legende. Oprostice im umetnik Rasa. To je duhovno zanimanje koje mozes da se obavljas sam doživotno a da se za trud za života ne dobijes priznanje i javno odobravanje vec kritike. Umetniku, koji je u dosluhu s Bogom, sta vise treba?