Darko Bajić: Život nas stalno testira u humanosti i plemenitosti. Čitav svet je ugrožen, važno je da jedni druge spasemo

Reč je o biografskoj priči koju je Bajić snimio o svom ocu, velikom slikaru Milošu Bajiću, koji je kao student prve godine likovne akademije odveden u zloglasni nacistički logor Mauthauzen. U tom logoru, tri decenije ranije, 1917, bio je zatočen i Milošev otac Trifun, i prema rečima Bajića, "Linija života" je, zapravo, drama o tome kako se istorija ponavlja, kao tragedija, i kao zlo.

- Raduje me što će ovaj film videti i publika u Amsterdamu, jer je reč o univerzalnoj priči o ljudskom stradanju, i bilo bi dobro da se prikazuje širom sveta - kaže, za "Novosti", Darko Bajić. - Pogotovo je to danas važno, kada su se zločini iz Drugog svetskog rata zaboravili, kada nove generacije gotovo da ništa ne znaju o strašnim logorima smrti i o Holokaustu, a "desnica", nažalost, jača i širi se planetom. "Linija života" nas podseća na to da svi mi, ipak, živimo samo jedan život, i da je humanost jedan od načina da obogatimo jedni druge, i da pomognemo jedni drugima da to naše preživljavanje bude srećnije. Jer, kao što vidimo, život nas stalno testira u humanosti i plemenitosti - trenutno je čitav svet ugrožen, i kada se nešto tako desi, onda je apsolutno nevažno kojoj naciji pripadamo i kakva su naša politička uverenja, nego je najvažnije da spasemo živote, da budemo solidarni i odgovorni jedni prema drugima. Pomažući i ljudima oko nas, spasićemo i naše duše - kaže Bajić.

U zloglasnom logoru Mauthauzenu, njegov otac Miloš bio je zatočen zajedno sa logorašima iz cele Evrope, a spasavao je i svoju i njihovu dušu, kako ističe Bajić, jednim umetničkim i moralnim činom - crtao je scene užasa i smrti koje su se događale u logoru, svedočeći iz neposredne blizine tragediji i drami svih zatvorenika. Crteže je krio u praznoj boci protivpožarnog aparata, a u maju 1945, kada su saveznici oslobodili logor, Miloš se sa oko 150 crteža vratio u Beograd, gde je nastavio studije na likovnoj akademiji.

- Pričajući o svakodnevnom susretu sa ništavilom, moj otac je, zapravo, govorio o ljudskosti, dobroti, životu, humanosti, zajedničkoj solidarnosti svih logoraša u borbi da prežive. Ta linija života koja neprestano traje pokazuje nam da nam je danas, opet, najpotrebnije upravo to - ljudskost i solidarnost svih nas da preživimo - ističe Bajić.