SLAVNI multimedijalni umetnik Jan Fabr ponovo je među Beograđanima, ovog puta trostrukim povodom - prisustvovao je otvaranju svoje izložbe "Praznik malih prijatelja", premijeri monodrame "Noćni dnevnik" (po njegovom tekstu i u režiji), a onda i promociji treće knjige "Noćni dnevnik (1992-1993)". I dok je pozorišna publika još pod snažnim utiskom dvadesetčetvoročasovne Fabrove predstave "Olimp: u slavu kulta tragedije", viđene na 51. Bitefu, sada su posetioci Narodnog muzeja u prilici da "otkrivaju" mladog Fabra i teme koje su ga fascinirale kao vizuelnog umetnika na početku karijere.

Svet insekata bio je predmet njegovog interesovanja i proučavanja, inspiracija za sopstveni mitski univerzum koji će ga kasnije proslaviti u različitim (a opet srodnim) umetničkim disciplinama - kao reditelja, pisca, koreografa, dizajnera, scenografa, likovnog umetnika...

* Crtanje i pisanje, od rane mladosti, dva su vaša sinhrona načina izražavanja?

- Nikada u životu nisam imao kompjuter i mobilni telefon! I dalje putujem, a u koferu uvek nosim kutiju vodenih boja i olovke. Kada putujem, beležim stvari. Za mene su crtanje i pisanje kao Djuk Elington i Kaunt Bejzi. Noću, u hotelskoj sobi, uz viski, tuš i pero - počinjem da "sviram". To je moje noćno zadovoljstvo. Od parčeta papira pravim leteći ćilim. A onda, ujutru, pravim partituru za orkestar. Ne odvajam pisanje od crtanja, malo skiciram, malo beležim, ali je sve to - jedno. Nekad napravim portret koji mi se učini kao zanimljiva ideja za tekst. Erotičnost ovog spoja diže me u visine. Kasnije, sve to postaje pozorište, vizuelna umetnost, ili nalazi mesto u mojim dnevnicima.

PROČITAJTE JOŠ - Fabr me je podigao na neslućene visine: Slobodan Beštić o premijeri monodrame

* Vaši prvi "izvođači" bili su insekti. Kakva je njihova sličnost sa glumcima?

- Poslednjih trideset godina razvio sam metod koji se zove act to acting (od čina do glume). Tiče se fiziološkog procesa, odnosno vežbi za glumce i plesače: zadajem im da ponavljaju pokrete insekata, kako bi stekli bolju artikulaciju pokreta. Insekti imaju mogućnost da istovremeno kopaju prednjim, a zadnjim nogama rade nešto drugo. Svoje učenje zasnovao sam na ponašanju jelenka, a odnosi se na razvijanje kinetičke inteligencije. Zanimljivo mi je da proučavam način na koji insekti koriste teritoriju i to primenjujem na mizanscene.

* Na ovoj izložbi vidimo jelenke, paukove, mrave i druge bube, ali ne i pčele. Zašto?

- U Antverpenu sam odrastao u siromašnom kraju, u kome nije bilo pčela. Ali, u svojoj bašti mogao sam da pronađem muve, jelenke, komarce, u podrumu paukove. U svetu insekata pčele se i ne smatraju insektima. Odvojena su vrsta. Proučavao sam ponašanje pčela, pre trideset godina jednu samostalnu izložbu posvetio sam samo njima. Deo te instalacije bio je i moj autoportret kao pčelara. Uradio sam i svoje portrete prikazujući sebe kao pčelu. Ima to veze i sa srednjim vekom i klasičnim slikarstvom: kraljevi nizozemskih zemalja koristili su pčelare da im predviđaju ishode bitaka. Svet pčela je ceo jedan univerzum sa sopstvenim pravilima, o njemu pišem i u "Noćnom dnevniku".



* Za vaš rad ključna je metamorfoza, ne samo u razvoju insekata već i u poimanju sveta. Ima li u tome i Kafkinog uticaja?

- Moj čukundeda Žan Anri Fabr bavio se entomologijom, naukom o insektima. Prva slova naučio sam iz njegovih knjiga i rukopisa, tako da to, bar za mene, nema nikakve veze sa Kafkom.

* U vašem radu nos ima posebno značenje, miris vrednujete više od ostalih čula?

- Moja prva laboratorija, u dvorištu porodične kuće, bavila se upravo istraživanjem mirisa. U umetnosti, od klasičnog slikarstva do 20. veka, sve se zasnivalo na vizuelnosti. Tek nas je Dišan naučio koliko je važan i mozak. A miris je duboko instinktivno čulo. Čak se i mi, kao ljudska bića, međusobno privlačimo po mirisu. Već kao veoma mlad umetnik osmišljavao sam objekte bazirajući ih na mirisu. Uhvatio bih muvu, komarca ili leptira, pomirisao im krila, a onda spajao različite delove različitih insekata. Kao doktor Frankenštajn tragao sam za novim oblikom i mirisom.

* Antverpen je danas poznat po vama koliko i po starim majstorima?

- Ja sam samo trol rođen u zemlji divova.

* Kažete za sebe da ste večiti sluga lepote i vatre?

- Pre svega, lepota nije samo estetska kategorija jer bi u tom slučaju bila samo - šminka. Definicija lepote u umetnosti spaja etičke principe sa estetskim merilima. Prometej je ljudima dao vatru da bi bili kreativni. U evropskom društvu, danas, vatru ne možemo da koristimo u muzejima, pozorištima... Nigde više ne možemo ni da pušimo. Razumem obazrivost prema vatri, jer su pozorišta gorela u Barseloni i drugim mestima. Ali je svuda previše "političke korektnosti"! Svim tim zabranama izbacili smo vatru i ubili strast, posvećenost, želju.

* Vatra je simbol i slobode. Živimo li u slobodnom svetu?

- Nikada nije bilo slobode. Uvek smo imali samo iluziju o njoj. Pogledajte danas samo šta se dešava u Evropi, odmah će vam biti jasno koliko su ljudi glupi i neobrazovani. Stidim se i što je moj grad podlegao ekstremnoj desnici i nacionalizmu. Istorija nas je naučila čemu vodi ekstremni nacionalizam. Živimo u vreme regresije. To nikako nisu dobre stvari. Idemo unazad, zato što političari ne žele da investiraju u obrazovanje i kulturu. Uvek se prvo tu zavrću slavine, umesto da se novac ulaže u nove generacije koje će ispravno razmišljati, imati istorijsko pamćenje.

PROČITAJTE JOŠ - Jan Fabr: Večni sam sluga vatre i lepote


* Verujete li još u moć pozorišnih ludosti?

- Da, verujem u planinu Olimp.

* Vaša veza sa Beogradom je i Marina Abramović...

- Ona je moja velika prijateljica već trideset pet godina. Kao mlad umetnik bio sam pod njenim uticajem, a kada je ona osamdesetih videla moju predstavu "Moć pozorišnih ludosti", otkrila mi je da sam i ja uticao na nju. Godinama je priželjkivala da napravimo zajednički performans. I to smo uradili u Parizu, pod nazivom "Devičanski ratnici". Trajao je satima. Dolazila je kod mene u Antverpen i u mojoj pozorišnoj laboratoriji dizajnirala kuhinju sa kompletnom opremom.


* Ovde se rado vraćate, čime vas Beograd privlači?

- Nikada ne putujem zbog gradova i nacija, već zbog ljudi. Dolazim u Beograd više od trideset pet godina. Veoma sam lojalan ljudima, posebno kad osetim dobar "klik". To znači da verujemo jedni drugima. I zato se vraćam.

* Ipak, šta vas najviše privlači?

- Na Balkanu, strast. Vatra. U mojoj trupi ima mnogo umetnika sa ovih prostora, volim njihovu žudnju za životom. Balkanci uvek umeju da slave život. Kao i Flamanci. To je uvek "seks, droga i rokenrol"! Kao i u delima klasičnih flamanskih majstora. Sve se vrti oko jela, igre, muzike, zabave.


BEŠTIĆ DžENTLMEN I POSVEĆENIK

- RADITI sa Slobodanom Beštićem bilo je divno iskustvo. Došao je u Antverpen. Video sam kakav je to džentlmen i posvećenik, koji ozbiljno pristupa poslu. Bila je to divna razmena energije. Posmatrajući ga na generalnoj probi u Beogradu, dobio sam potvrdu koliko je veliki glumac. To je neprocenjivo, briljantan umetnik - kaže Jan Fabr o beogradskom glumcu koji je sinoć izveo njegovu monodramu "Noćni pisac", zasnovanu na trećem delu dnevničke trilogije koji se upravo pojavio iz štampe, u izdanju Kulturnog centra Beograda.