U KNjIZI u kojoj bi bile sabrane "pesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu" istaknuto mesto zauzelo bi pesništvo Ranka Jovovića. Krik i jauk su novi književni rod čiji se rodonačelnik Ranko Jovović nije oglašavao jaucima sa Zmijanja nego jaucima iz Podgorice. I ti jauci su vremenom dobijali visoku ljudsku i moralnu vrednost kao ono najosobenije što se čulo iz Crne Gore.

Ovo je istakao akademik Matija Bećković na komemorativnom omažu velikom pesniku i svom prijatelju, u Srpskoj književnoj zadruzi koja je objavila četiri Jovovićeve knjige.

- Iz gara mrzija i lažavina Ranko je izbavljao sebe i izdvajao svoj glas dovodeći ga do one visine na kojoj nema strana i stranki, a ima širokih vidika, praštanja i pomirenja, ljubavi i razumevanja - rekao je Bećković. - Dočekao je da živi pod zastavom koju niko nije ni video ni nosio, a kamoli poginuo, da sluša stihove "Lovćen nam je oltar sveti" kako pevaju oni koji su srušili i oltar i kapelu na Lovćenu, da jezik kojim niko nije govorio predaju oni koji ga ne znaju, a uče oni kojima ne treba.

Ističući da je ovaj pesnik više grcao nego pevao i da njegovi stihovi kao da nisu pisani na papiru nego izgrebani "golom dušom po okrvavljenom kamenju", Bećković se prisetio njegovih poslednjih dana:

- Dok je bolovao govorio mi je "da je teško umirati, a lako umreti", a kada sam ga tešio da će bolovi proći, odgovarao "proći će i bol i ja". Pred smrt dočekao je da vidi i ono što je bez nade čekao celog života. Video je vaskrs Crne Gore, ustale iz groba, pred očima zabezeknutog sveta. Gledajući biblijske prizore, kakve ni Jerusalim nije video, otišao je na onaj svet Ranko Jovović, poslednja suza Marka Miljanova.

Pročitajte još - Odlazak buntovnika: U Podgorici preminuo pesnik Ranko Jovović

Književni kritičar dr. Radivoje Mikić je podsetio da je svoju prvu knjigu pesama Jovović pod naslovom "Gvozdena šuma" obavio 1968. što pored čisto biografskog ima i simboličko značenje:

- Kao što ta godina simbolizuje godinu bunta mladih ljudi, tako je i poezija Ranka Jovovića, od samog početka, bila u znaku sukoba sa onim poretkom stvari u svetu koji pesnik ne može da prihvati. To nije tipično romantičarski sukob nezadovljnog pojedinca sa svetom koji ga okružuje, to je sukob u čijem je središtu borba za one vrednosti koje on vidi kao jedino autentične, jedino vredne za izgradnju onog egzistencijalnog ambijenta u kojem ima mesta i za ono što dolazi iz epskog nasleđa naše kulture, iz samog srca naše duhovne tradicije. I za ono što je afirmisao duh modernih vremena, a posebno predstavnici naše književne avangarde, Jovoviću tako dragi Miloš Crnjanski posebno.


Određujući sebe u jednoj pesmi kao "univezalnog prekršitelja", Jovović je hteo da naglasi da je pesnikov zadatak da govori ono što savremenici ne vole da čuju, o čemu je Mikić rekao:

- "Volim da me ne vole", reći će Jovović, misleći na potrebu da se služi samom biću kulture i da u tom služenju pesnik ne može da mimoiđe ružno lice sveta i svoga doba. Otuda i reči koje nam približavaju onaj apokaliptični ton njegove poezije: "šta bih ja bez užasa ovog sveta". U čas kada je iz tog užasa zauvek otišao Ranko Jovović nam se ukazuje kao velika i svetla figura srpske književnosti.

VITEZ U NEVITEŠKO DOBA

- BIO je vitez u neviteško vreme i ple- mić u neplemenito doba - rekao je Bećković. - Gospoče, čistunac, retki ljudski živac, urbani pesnik i gradski čovek u plitkim cipelama. Držao je do sebe, brinuo o svojim fotografijama, a najlepša mu je ona predsmrtna kada ga je posetio mitropolit Amfilohije. Znam da se i na nebu raduje što ga ispraća i oplakuje Srpska književna zadruga