IME Petera Handkea, vrhunskog intelektualca svetskog renomea, nobelovca, pisca doslednog svom putu, na kojem je stvaralaštvo na visinama koje nemaju ustupke nikakvim kompromisima, danas, u ovom vremenu, planetarno najjače odjekuje. I odjeknulo je kao bomba da je najpoznatiji i opusom najplodniji i najnagrađivaniji pisac koji piše na nemačkom jeziku dobitnik Nobelove nagrada za književnost za 2019. godinu.

Odjekivalo je i pre skoro tri decenije, kada je njegov glas bio poseban i po svemu različit od kakofonije kojom su mnogi zapadni intelektualci horski optuživali Srbiju za najveće a nedokazane zločine, za šta je platila sankcijama, a kasnije, na kraju 20. veka, i strašnim žrtvama i stradanjem zemlje u NATO bombardovanju.

Početkom devedesetih, Austrijanac Peter Handke, proslavljeni pisac, izuzetni filmski scenarista i pozorišni stvaralac, ilustrator i društveni aktivista, gledao je i slušao, kao u direktnom prenosu, kako nestaje jedna velika država, kako se raskomadava u krvi i ratu, u desetinama hiljada smrti, u raskućenim domovima, uništenim životima... A "krivac" je bio samo jedan, Srbija! Na to Handke nije mogao da pristane!

PROČITAJTE JOŠ - Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

Njegov intelektualni i društveni habitus pobunio se protiv takve medijske i političke egzekucije nad jednim narodom. Pobunio se i rešio da traga i sam se uveri, da dođe u tu zemlju koja je "zapalila Balkan", a još je sve bilo sveže i dramatično posle surovog tranžiranja Jugoslavije na najsitnije delove.

Putovao je sa dvojicom prijatelja iz Srbije, jedinima koje je znao, Žarkom Radakovićem, vrsnim prevodiocem i spikerom na nemačkom jeziku na radio-stanici Dojče vele, i Zlatkom Bocokićem, alijas Adrijanom Bauerom. Od njih dvojice, iako već nisu živeli u Srbiji, pisac je očekivao da mu približe svoju zemlju i svoj narod, i to putovanje započeto je novembra 1995.

"Pre svega, ratovi su bili razlog zbog čega sam hteo da dođem u Srbiju, u zemlju takozvanih agresora. Gotovo sve slike i izveštaji tokom poslednje četiri godine stizali su, kao što se zna, sa jedne strane frontova ili granica. Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala, teralo me je da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju, i istraživanja, ili čak samo gledanja, sve, dostojniju zemlju Srbiju, objašnjavao je Handke.

PROČITAJTE JOŠ - Handke posle Nobela: Fantastično, da se ne raduju samo zbog Đokovića!

To "zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine" ispisalo je "Pravdu za Srbiju", koju "Novosti", sa partnerom, izdavačkom kućom "Štampar Makarije", objavljuju. Ovo, po mnogo čemu jedinstveno delo, od sutra je u prodaji.

Ta "pravda" koštala je Handkea dvodecenijske omraze, osporavanja, prokaženosti kakvu Evropa nijednom intelektualcu nije tako surovo priredila u "najkulturnijim" zemljama Starog kontinenta na kraju 20. i u prvim decenijama 21. veka. Oduzimane su mu nagrade, odlagane predstave, otkazivana gostovanja... Na njega se, kako je primetio Emir Kusturica, obrušila uraganska mržnja.

- Handke u Evropi nije mogao ni pronaći narod sličan nama, čije je telo izudarano i iskrvavljeno istorijom kao što je naše - napisao je, u besedi povodom dodele Nobelove nagrade Handkeu, naš veliki reditelj. - Handke nije čovek koji bi pristao na nefer igru. On ima apostolsku ulogu, ona je pokrenuta izvan doživljaja srpske nacije. Ali kada je video silu koja nama preti i udara, stao je na stranu slabijeg.

Velika Hoča, foto EPA

Takav "zapadni individualista" nije mogao da pristane na to kako su "isuviše brzo, za takozvanu svetsku javnost, u ovom ratu utvrđene i zapisane uloge napadača i napadnutog, čistih žrtava i prljavih negativaca".

U prvom delu knjige, naslovljenom "Pre putovanja", austrijski književnik zabeležio je da je četiri godine posle okončanja rata u istočnoj Slavoniji, uništenja Vukovara, posle izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, nameravao da putuje u Srbiju. Od cele zemlje, kaže, poznavao je samo Beograd, gde je, sada već pre gotovo pet decenija, kao autor jednog nemog komada, bio pozvan na pozorišni festival.

Ljudska i intelektualna teskoba, koje nije mogao da se oslobodi, mučila je Handkea još od juna 1991, od početka desetodnevnog rata u Sloveniji i pucnja koji je označio raspad Jugoslavije. Mučilo ga je pitanje na koje svet nije želeo odgovor, a njemu je bio uzrok sumnji i intelektualnog nespokoja:

"Kako se dogodilo da su gotovo svih sedamdeset žrtava bili pripadnici Jugoslovenske narodne armije, koja je već tada važila za velikog agresora i u svakom pogledu bila daleko nadmoćnija i sasvim lako mogla da savlada slovenačke borce za nezavisnost? Ko je tu na koga pucao? I nije li možda postojalo izričito naređenje vojske da se ni u kom slučaju ne uzvrati, pošto su uprkos svemu smatrali da se nalaze među južnoslovenskom braćom i, bar na jednoj strani, hteli su da se drže te vere ili zablude?"

Handkeove dileme su mučne i intenzivne: "Da li je onaj koji je provocirao rat isti kao i onaj koji ga je počeo?"

- Handke nije imao ideju o istorijskoj misiji. Bio je junak svojih knjiga. Pešačio je ratnim prostorima KiM, upoređivao je izveštaje zapadnih medija sa onim što je video. Isto je činio u Bosni. Njegova otkrića postala su svedočenja o ratnim zločinima. Video je i bombardovanje Srbije, i ubijanje civila, uništavanje infrastrukture, identifikovao je zločine i zločince, njihove i naše - piše u slovu o Handkeu Kusturica.

Foto EPA

Nazivajući svog velikog prijatelj

a, sa kojim je proveo sve dane u decembru prošle godine posvećene ceremoniji obeležavanja i uručivanja Novelove nagrade u Stokholmu - tvrdoglavim Austrijancem, reditelj ističe da samo takav može da izdrži svoju poziciju od devedesetih do danas. Jer je "na strani impulsivnosti i života" i jer je "život pisca ispunjen senzorima koji javljaju kada život postaje nova pozornica".

Handke je sledio svoj put i svojevoljno stigao do Kosova i Metohije, posećivao manastire, kao u getu izolovane srpske enklave, spavao među ugroženim i hrabrim ljudima, slušao, donosio pomoć. Mnogo puta!

I napisao svoju istinu, pozvao na pravdu: "Stalo mi je jedino do pravde. Ili bar do toga da se nad tim zamislimo."

Ono što je zapisao u "Zimskom putovanju do reka Dunava, Save, Morave i Drine" ili "Pravdi za Srbiju" namenio je ne samo nemačkom čitaocu, već i onom u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji...

Na tom putovanju u njemu nepoznatu zemlju, prokaženu i etiketiranu, ovaj istini posvećeni putnik zapisuje da sebe uopšte nije doživeo kao stranca i nekoga ko tu ne pripada:

"Iako sam na svojim ostalim važnijim putovanjima, kada sam putovao sam, često zamišljao ili želeo da ih ponovim u odabranom društvu, tako sam ovog puta poželeo da ovom zemljom jednom putujem sasvim sam, i to nikako automobilom: umesto toga autobusom ili najradije pešice."

I putovao je više puta. I doći će ponovo. Uskoro!


Sa domaćinom Dejanom Baljoševižem na KiM, 2015.

VIDOVITI ANDRIĆ I EP O DRINI

- TOKOM ovog putovanja nisam Srbiju video kao zemlju paranoičara - naprotiv, video sam je kao ogromnu sobu jednog siročeta, da, jednog sirotog, napuštenog deteta, nešto što tokom svih onih godina nikada nisam sreo u Sloveniji, i što, kada je reč o Hrvatskoj, nikako nisam mogao da zamislim, iako je velika jugoslovenska ideja potekla upravo odatle. Ali ko zna? Šta zna jedan stranac? I gurnuh ruke u ledenu vodu Drine i pomislih, a mislim to i sada, da li je u pitanju neka moja bolest što ne mogu da budem tako mračno vidovit kao Ivo Andrić u svom trajno poučnom epu o Drini, nesposoban za njegovu tačnu sliku o ratnoj katastrofi koja prirodnom nužnošću izbija u svakom veku među bosanskim narodima.

...I mišljah, posmatrajući Drinu, a mislim to i sada, ovde za pisaćim stolom: nije li moja generacija suočena sa ratovima u Jugoslaviji propustila da odraste? Da odraste, ne kao oni tako brojni samouvereni, sasvim gotovi, kastinski, modeliranog mišljenja, nekako uvek u toku, a pritom ipak duhom patuljasti članovi generacije očeva i stričeva, već odrasli - kako? Recimo ovako: čvrsti, a ipak otvoreni, ili propustljivi, ili kako bi to Gete rekao: "prilagodljivi" - piše Handke.

Za pokoj duše srpskim žrtvama, Kosovo 2006.,foto D.Dozet

BRIGA, BOL I JEDNA SNAŽNA LjUBAV


SLAVNOG reditelja i velikog književnika, mnogo pre nego što su se upoznali, povezala su njihova dela. Sticajem okolnosti, ili sa verovanjem da ništa nije slučajno, noć uoči putovanja koje će ga odvesti u Srbiju, početkom novembra 1995, Peter Handke je u jednom bioskopu u okolini Versaja gledao najnoviji film Emira Kusturice "Podzemlje", koji je u maju te godine osvojio Zlatnu palmu u Kanu.

Pisac je, opisuje u "Pravdi za Srbiju", već odgledao njegova prehodna dva filma: "Prethodnim filmovima ovog Bosanca iz Sarajeva, poput 'Doma za vešanje' i 'Arizona drim', divio sam se, s jedne strane zbog njihove više nego slobodno leteće maštovitosti, sa slikama i sekvencama tako gustim i ravnomernim da su često prelazile u orijentalne ornamente...

"Oduvek sam više voleo da me nešto dirne nego da nešto obožavam, odnosno najviše sam voleo da me nešto gotovo obuzme, nešto što će u meni najjače trajati, držati me, živeti.

Underground je prvi Kusturičin film koji me je (skoro) obuzeo. Napokon je veština pripovedanja prerasla u silovitost pripovedanja, i to tako što se obdarenost da se sanja, jedan snažan talenat, povezao sa opipljivim komadom sveta i čak istorije sa nekadašnjom Jugoslavijom, što je bila domovina mladog Kusturice. A jedan kritičar filma u nemačkom 'Cajtu', koji u nekim trenucima i nije loš, otkrio je kod Kusturice bes, resentiman, čak 'žeđ za osvetom'. Ma nemojte! Underground je sav sačinjen, video sam to, od brige i bola i jedne snažne ljubavi, čak su i njegove grubosti i njegova buka deo toga."

Handke u Porodinu, foto G.Zorić


OTROVI NOVINARSKIH REČI PODBADANI IZ DALjINE

ČETIRI godine pre nego što se uputio na to svoje zimsko putovanje, od prvog pucnja koji je "ubio" Jugoslaviju, ovaj slobodomisleći evropski intelektualac gledao je, slušao, čitao, tražio odgovore...

Strašna je bila ta medijska moć, sila, ratni izveštaji, hronike užasa i laži, osude, presude.

- Isuviše veliki broj izveštača o Bosni i tamošnjem ratu izgledaju kao slična vrsta ljudi, jedino što to nisu samo oholi hroničari već i lažni - piše Handke. - Nemam ništa protiv novinara koji se bave otkrivanjem, neka je slava tim istraživačima na terenu! Ali imam štošta protiv čitavih hordi huškača koji podbadaju iz daljine, koji su svoje zanimanje pisca zamenili pozivom sudije ili čak ulogom demagoga, i koji su godinama svojim rečima i slikama udarali u isti doboš i sa svoje tačke u inostranstvu predstavljali isto tako gadne pse rata kao i oni u području zahvaćenom ratom.

U Kruševcu, foto S.Babović

...Zanima me kako centralni evropski srbožderački list "Frankfurter algemajne cajtung", odnosno njegov glavni raspirivač mržnje Reiwolf & Geifermller (igra reči prim. prev.), koji iz dana u dan piše uvodnike protiv svega jugoslovenskog i srpskog, stilom kakvog dželata ("treba ukloniti","treba odvojiti", "treba likvidirati"), može toliko dugo da ispaljuje rafale mržnje ca svojih nemačkih visina. Hoće li taj člankopisac, možda, ipak, jednom prestati da oštri svoju kasapinsku sekiru i ispričati nam otkud njegov neumorni, neuništivi bes prema Jugoslaviji i Srbiji?

Čitav list zna šta radi - nasuprot, kako mi izgleda, nekim nemačkim političarima prilikom svojevremenog tranžiranja Jugoslavije na najsitnije delove: na površini taj list tu i tamo ume da krasi bistra, prijatna razboritost, ali je u svom jezgru on organ jedne najmračnije sekte, sekte moći, uz to još Nemačke. Ona bljuje otrov koji nikad i nigde nije bio lekovit: otrov reči.


Sa književnikom Milovanom Danojlićem, 2013.,foto Ž.Knežević

ISKONSKA ZEMLjA GDE TEKU SAMO REKE

"IZ te zemlje mi je ostala slika jedne, u poređenju sa našom, mnogo oštrije i gotovo kristalne svakodnevne stvarnosti. Zbog ratnog stanja? He, već zbog jednog celog, velikog naroda, svesnog da ga očigledno čitava Evropa prezire, a koji to doživljava kao besmislenu nepravdu i sada hoće da pokaže svetu, bez obzira na to što ovaj to ne želi ni da vidi, da je on, ne samo na ulicama, već i inače, prilično drugačiji. Ostao mi je, upravo u toj kristalno jasnoj usamljenosti gotovo svakog pojedinca, utisak o tome kao da je ceo narod svestan svoje otpisanosti: shvatio sam to videvši kako taj narod u vlastitoj zemlji živi kao u dijaspori, svako izdvojeno... U pamćenju mi je ostalo i, govoreći sasvim profano, samo putovanje kroz jednu kontinentalnu zemlju, bez prirodnih jezera, samo sa rekama, ali kakvim! Ako neko želi da doživi jednu takvu iskonsku zemlju, gde teku samo reke, a mora nigde na vidiku: taj neka ce uputi u Srbiju."

...A u sećanju će mi ostati pre svega okolnost da niko ne poznaje Srbiju - slobodan prevod pripovetke Tomasa Vulfa "Samo mrtvaci poznaju Bruklin".