OSIM dve krucijalne u naslovu, i istinitost i tačnost, kao osnove dramske umetnosti, izgleda da su zagubljene u savremenom srpskom teatru. U želji da po svaku cenu budu neobičniji, maštovitiji, atraktivniji, reditelji prečesto interpretiraju dramski tekst neprimereno, neukusno, otupljujući mu smisao šarenilom, cirkusijadom, trešom, neopravdanim i proizvoljnim. To se dogodilo i sa jednim od najboljih, "Kaligulom" Albera Kamija, u režiji Snežane Trišić i adaptaciji Milana Markovića Matisa. Prethodna direkcija Drame je, opravdano, postavila Kamijev filozofski tekst o samodestruktivnoj prirodi apsurda, po kome Kaligula, rimski vladar, čini zlo iz uverenja da apsurd ne poznaje ni gradaciju, ni razliku, te je sve učinjeno za sticanje i očuvanje imperije (moći) opravadano... Jasna je svevremenost Kamijeve teze, no, u rediteljskom čitanju "Kaligule", umnogome filozofskog eseja u dramskoj formi, neophodno je bilo opredeliti se za jasan fokus predstave - demokratija, sloboda, pravda, ljudskost, pa i čovekova borba, na vrhuncu neograničene moći, sa nepodnošljivom metafizičkom samoćom... Rediteljski koncept omogućio bi tumačima likova da precizno znaju šta igraju, dao bi im čvrsto uporište i za farsu, grotesku, kič, kemp - dekonstrukciju zadanog karaktera i situacije.


Pročitajte i: Pozorišna kritika: Nešto između



U ovovremenom tumačenju "Kaligule", zalutalo se u nasilno cirkusiranje, smešteno u bazen rekreativnog centra (scenograf Darko Nedeljković), u kostimima koji su ilustrativni, u cilju osavremenjavanja inače savršeno znakovite drame (Marina Medenica), uz prejednostavna spoljašnja sredstva Kaligulinog egzibicionizma (baletani, klabing, rijaliti). Teška borba glumaca (Sena Đorović, Đorđe Marković, Bojan Žirović, Nemanja Stamatović, Petar Božović, Dimitrije Ilić, Vladan Gajović, Zoran Ćosić, Bojan Krivokapić,Sanja Marković, čelistkinja Aleksandra Lazin), da se izbore sa nedefinisanim konceptom, a da ostanu autentični i istiniti u fluidnim odnosima, u kojima su ostavljeni, rezultirala je neujednačenim rezultatima, iako su volja i nepor bili vidljivi i vredni poštovanja. Dobar ton s početka predstave (naročito markantnog Kaligule, Igora Đorđevića), brzo se zagubio u nagomilavanju (neopravdanih) detalja, koji nisu pojasnili Kaligulinu unutrašnju borbu sa sopstvenim problemom nepristajanja na ovozemaljsko, nego su odvlačili pažnju sa glavnog, vivisekcije mehanizma činjenje zla u korist naroda, reverzibilnost pravičnosti i politike, subverzivnost božanske moći u ljudskim rukama...

O vladaru, čoveku koji prezir naziva svojim utočištem, i koji žudi za neuhvatljivom Lunom, kao svom cilju, koji igra Veneru u svom pervertiranom, dekadentnom teatru, čini metafizičko zlo nad stvarnim ljudima, zaista nije lako govoriti sa scene, u najkrvavijem dobu i istoriji. U pozorištu manje je više, velike ideje bolje se vide u sitnim, nego u glasnim i jakim gestovima i tumačenjima. Nekoliko scena, u kojima Kaligula pokazuje svoje izranjavljeno ljudsko biće (razgovor sa Scipionom, na primer), pokazuje da je to bio dobar put.