Позоришна критика: Нешто између

СВЕТ се дели на владаре, слуге и нас између, једна је од главнијих теза најновије представе Шабачког позоришта, Шекспирове комедије "Два витеза из Вероне", која није нажалост, имала јаче упориште у драматуршком препаковавању Шекспировог раног текста (драматург Ђорђе Петровић). Сторителинг, важан редитељки представе (Миа Кнежевић) је у извесној мери споплетен разуђивањем, разводњавањем основног тока радње - издаје Протејеве (уверљив Милош Војновић) своје драге Јулије (одлична Кристина Пајкић) и најбољег пријатеља Валентина (необичан Страхиња Баровић). Никаква смртотворна последица не излази из Протејевог греха - све се заврши враћањем на право место, сви задовољни одлазе да живе срећно, а Војвода (екстравагантни Љубиша Баровић), зна се, у нове витешке победе, шта би друго, као господар љубави, пријатељства, живота, оног другог... И траве! Све је његово!

Јасна идеја редитељке, да покаже условљеност природног, доброг и лепог контролом и манипулацијом "Великог брата", чему сведочи и део публике, седећи на сцени, ометена је, пре свега, недовољно добрим ритмом представе, који је морао да буде френетичан, с обзиром на то да је, због публике са две стране сцене (сценографкиња Даниела Димитровска), онемогућена драмска игра у неколико симултаних планова, драгоцена за овакву сценску интригу. Ангажовањем мајстора сценског покрета, можда би се повољно разрешио овај проблем... Друго, само трајање представе (два сата) учинило је да се понекад изгуби стрпљење за поједностављен заплет, а додавање сонгова, које је, у кабаретском стилу (лепо осавремењен костим Селене Томашевић), као Жена из другог времена, извела Слађана Пајчић, то сценско време још продужило. Свирање Бранка Џиновића на акордеону је било прави мали музички сешн.

Фрагментарна драматургија, овде је указала највише на савршеност Шекспирове композиције оригиналног драмског текста, коју је тешко разбити без очитих последица.

Прочитајте још: Освежени Шекспир

"Два витеза из Вероне" ће задобити свој пуни живот тек када им публика, која воли овај жанр, дода свој добар поглед и пуну позоришну салу, што је за очекивати. Повремено има спретних редитељских решења и акцената, као што су тумачење Силвије Иване Јокић, Луцете Анете Томашевић, Краба Слободана Петрановића Шарца... Спид и Ланс, које су духовито представили Владимир Милојевић и Душан Симић, Турио Николе Брековића, Антонио и Пантино Ивана Томашевића и Синише Максимовића, као и остали, доказују да Шабачко позориште и даље има одличан глумачки ансамбл, спреман за велике и значајне позоришне пројекте. У овој представи су своје задатке обавили коректно, али њихове могућности то надмашују.