Bez strujanja sa publikom smo kao osušene biljke: Branka Petrić šest decenija na sceni

U GODINU jubileja, šest decenija na pozorišnoj sceni, Branka Petrić ušla je s punim naramkom uloga: na matičnoj sceni JDP igra u predstavama "Rahelina kutija", "Ajnštajnovi snovi", "Tartif" i "Mesec dana na selu", u "Vuku" je na repertoaru njen "Šuplji kamen", u Narodnom "Ivanov" i "Naši sinovi", a u Zvezdara teatru odnedavno - "Arzamas".

Uloge, kao i godine, u devetoj deceniji života nosi poput barjaka - lakog koraka, uzdignute glave, pravo i dostojanstveno. Zato je reditelji s velikom radošću vide u svakoj podeli, a ona sa istom marljivošću stvara, baš kao one davne 1960. kada je ušla u Jugoslovensko dramsko. Izuzetak je od pravila da za glumice u poznijem dobu nema posla, jer za nju vreme i dalje radi. Ali i za njene junakinje.

PROČITAJTE JOŠ: Svet mora da poveruje u dobrotu: Reditelj Goran Paskaljević se uzda u ljudskost

- Galja u "Šupljem kamenu" i Majka u "Arzamasu" imaju neke sličnosti, negde se dodiruju. Obe žele da dožive život u svojoj punoći, svesne i sebe i dana koji su im još ostali na raspolaganju - kaže na početku razgovora Branka Petrić. - Prva je profesorka književnosti u penziji koju, kad se završi predstava, ostavljamo u punom zdravlju. Barata kompjuterom i ima sajt za druženje, zahvalna što se jednog miholjskog dana pojavio čovek zbog koga je osetila da još može da voli.

Na drugoj strani je, objašnjava poznata glumica, Majka koja ne razume i neće da prihvati zašto se ćerka toliko za nju brine, kad ona dobro hoda, vozi kola, ide na pijacu i održava kuću. Opravdanu brigu doživljava kao presiju i kontrolu, da bi njen kraj bio upravo onakav od kojeg je strahovala kći:

- Polako nestaje i odlazi u neki svoj svet. Uspeli smo da u sat i po predstave zatvorimo ceo životni krug, doživimo i preživimo punu skalu emocija: sadašnjost, sećanje na prošlost i budućnost koja neminovno dolazi - kaže Branka i dodaje da joj je od svega bio najdraži zagrljaj autorke Ivane Dimić koja je za istoimeni roman (sa autobiografskim elementima) dobila NIN-ovu nagradu.

Foto P. Mitić

A onda, uz priču o predstavi, nastavlja se razgovor o ličnim sećanjima na prošlost, kada sa starošću još nije živela u istom vremenu:

- Pamtim kolege koji su bili neprikosnovene zvezde šezdesetih, a znam i kako su odlazili. Mnogi sa velikom gorčinom i odlukom da nikada više ne kroče u pozorište. Zašto? Zbog toga što veliki broj glumaca, i ne samo njih, ima osećaj da su negde zakinuti, da im život nije vratio ono čime su ga zadužili. Istinski mi ih je bilo žao i govorila sam sebi: "Ma, ja neću tako". Naime, dešavalo se da pojedine glumice u odmaklim godinama nisu htele male zadatke. Čekale su velike, one koje im više niko neće dati... Ne znam kako se meni desilo da sam u ovim godinama ostvarila toliko premijera. Ima stvari koje kao da vam neko drugi "sređuje", jer za sebe sami ne tražite ništa. Ipak, nesporno je da postoje i oni koji nikada nisu dobili to što su zaslužili. Mnogo šta zavisi od ljudske prirode, sreće, okolnosti. Uostalom, pozorište se stalno menja u odnosu na to što je život. A ako glumac nije potpuno otvoren za promene, zaostaje i ne shvatajući da je to delom i njegova krivica.

Na pitanje da li se glumci više od drugih plaše starosti, ne samo fizičke već i mentalne, odgovara:

- Ja za takav slučaj ne znam! Setimo se svih velikana koji su doživeli duboku starost. Radili su do zadnjeg časa i imali savršeno pamćenje. Profesor Jerotić, govoreći o mozgu kao mišiću, preporučivao je da svakog dana treba naučiti napamet stih - dva. Glumac je u takvoj kondiciji do kraja života! S druge strane, nije samo glava u pitanju. Važno je i da je telo prati. Ja od ujutru moram da "poverujem" svom liku, pripremim se za njega i strujanje s publikom. Da je uhvatim, osetim njenu koncentraciju. Za glumca je najlepši osećaj - "grobna" tišina u gledalištu. Bez interakcije s publikom, osećamo se kao osušene biljke.

Glumcu je važno, otkriva nam naša sagovornica, i da stalno "pothranjuje" svoju radoznalost. Seća se kako je Rade Marković govorio da moraju s vremena na vreme da zaborave sve što su naučili, da bi mu sačuvali svežinu:

- Tako je teško ne ponavljati se. Jer ja sam ta, imam svoj glas, svoje telo, lice, ruke. Nije lako pronaći nešto novo i drugačije. Zapamtila sam reči Rahele Ferari da kad glumac uđe na scenu ona želi da zna odakle dolazi, a kad izađe da pretpostavi kuda je krenuo... Sve to mora da oseti i gledalac u publici.

Tokom prethodnih decenija menjala su se i vremena i pozorišni trendovi, ali je iza svega morala da stoji - istina.

- Kad stvaramo likove, mi izvlačimo iz svog iskustva i sećanja, onda dodajemo maštu i pamet koja je posebno važna. Ponekad se za nekog kaže: "Talentovan je, ali mu fali glumačka pamet." Mislim da fantastičnu glumačku pamet ima Helen Miren. To znači da u svakoj ulozi nađe meru i način. Verujem da je glumac onoliko dobar koliko je privatno snažna i specifična ličnost. Čuveni reditelj Jarocki govorio je da je najvažnije da dođemo do sebe. Mi često, naprotiv, sopstveno biće negde sklanjamo. I na sceni i u životu. Zato moraš da imaš samosvest i kažeš sebi: "Ja sam to i to guram!"

A u novu jubilarnu godinu "ugurala" je Branka, na najlepši način, sve svoje uloge i najnoviju među njima - Majku. Na kraju razgovora, blago (a, ipak, imperativno) dodaje: "Nemojte da zaboravite da napišete da sam u 'Arzamasu' imala veliko zadovoljstvo da opet igram s mojim Lanetom, ali i prvi put sarađujem s Nelom Mihailović i rediteljkom Ljiljanom Todorović!". Onda, vraćajući se na temu komada, sa šarmantnim osmehom zaključuje:

- O smrti mogu da mislim svakog dana, a da o njoj uopšte ne mislim. Eto paradoksa. Kao i mnogih drugih u životu.

“Šuplji kamen“ / Foto “Vuk“

ODBRANA STAROSTI

- TRENUTNO snimam jedan sitkom pod nazivom "Vrata do vrata". Reč je o polučasovnim epizodama o komšijskim odnosima - pripoveda naša glumica. - Tumačim gospođu mojih godina, malo uvrnutu, ali punu života. Ima lep, veliki stan i u svakoj drugoj epizodi pokušavaju da je se reše. Kad god dobijem novi tekst, radoznala sam da otkrijem koji su način odabrali da me se otarase. Tu se, na neki način, vidi i odnos prema starima. Zato se veoma trudim da odbranim moju junakinju.

PROČITAJTE JOŠ: Šestoro kandidata u trci za prvog čoveka Narodne biblioteke Srbije

ŽIVOT U VREĆICAMA

- SEĆAM se da je Vlada Petrić svojevremeno rekao da glumci imaju posebne ladice i u svakoj "drže" određene uloge. Kad me ljudi pitaju kako ne pomešam tekst, kažem da je to nemoguće. Inače, za svaku ulogu imam kod kuće posebnu vrećicu: u njoj je tekst predstave, ali i neke lične stvari koje za nju koristim kao rekvizite - naočare, nakit, rukavice. A u većoj vreći su predstave koje više nisu žive, ili tek pretrajavaju. Čuvam ih i dalje jer su veliki deo mog života.

“Arzamas“ / Foto Zvezdara teatar

SPOR POLICAJAC

- MORAM da citiram jednu od najpametnijih i najzanimljivijih ličnosti koje sam imala prilike da upoznam i gledam na sceni, Miru Stupicu. Na novinarsko pitanje: "Kako vi to uradite tako, u tom času?", Branka Petrić je odgovorila: "Racio je suviše spor policajac".