Odbio sam 10.000 dolara za kompoziciju o 11. septembru: Miloš Raičković, sin jednog od naših najvećih pesnika, o svom neobičnom životnom putu

SASVIM neobičan život je jedna od mogućih sintagmi za opis puta kojim srpski kompozitor i dirigent Miloš Raičković (63), sin jednog od naših najvećih pesnika Stevana Raičkovića, uspešno korača već decenijama.

Studirao je kompoziciju kod Vasilija Mokranjca, a dirigovanje kod Borislava Pašćana. Muzička akademija u Beogradu bila je "malo konzervativna" za njega u to vreme, i zato odlazi u Pariz da bi se usavršavao u klasi slavnog Olivijea Mesijana. Magistrirao je na Univerzitetu na Havajima, a doktorske studije je završio na Gradskom univerzitetu u Njujorku na kojem i danas predaje. Jedan je od prvih autora minimalističke muzike u Srbiji.

Najbolji orkestarski ansambli izvode njegova dela u SAD, Evropi, Japanu. Već je stigao da radi i živi na različitim meridijanima, u Beogradu, Parizu, Los Anđelesu, Honoluluu, Hirošimi i Njujorku, u kojem i danas boravi. U Japanu je upoznao svoju suprugu Mivako sa kojom ima dvoje dece, Adama (23) i Anu (21).

Pročitajte još - SPOMEN-PARK KNjIŽEVNICIMA: Sremac i Raičković najzad među svojima

Raičković je aktivan i u različitim pokretima koji snažno dižu glas protiv NATO i njegovih zločina širom sveta. Član je Međunarodnog akcionog centra Remzija Klarka, nekadašnjeg federalnog tužioca SAD.

* Šta je minimalističku muziku razlikovalo i zašto vas je taj stilski pravac privukao?

- Filozofija nove muzike do tada je bila da je u disonantnom društvu jedino disonantna muzika istinita. U Parizu sam prvi put čuo koncert američkih kompozitora koji su izmislili minimalnu muziku. Oni su se pojavili sa konsonantnom, prijatnom muzikom. To je bilo i duhovno nešto sasvim drugo. Počeo sam sa tim kompozicijama, a ubrzo sam napravio korak ka svom stilu koji sam nazvao "novi klasicizam". To je kombinacija minimalizma i klasične ekspresije.


* Izvođenje vašeg prvenca nije naišlo na razumevanje svih vaših profesora?

- Muzička akademija je bila malo konzervativna u to vreme. Prešao sam u vanredne studente i otišao u Pariz da bih bio u klasi kod Mesijana. Nakon godinu napisao sam minimalističku kompoziciju "Permutacije", za tri klavira i 18 ruku. Na svakom klaviru je bilo po tri izvođača. Ali na tom ispitu iz kompozicije na našoj akademiji sam pao. Mislim da je taj stil bio nepoznat čak i nekim članovima komisije. Trojica su mi dala negativne ocene, a dvojica pozitivne, uključujući i Vasilija Mokranjca. Posle toga nisam hteo više da se bavim kompozicijom formalno, na akademiji, ali sam nastavio da komponujem. Upisao sam dirigovanje koje sam i završio.

* Kako ste upoznali svoju suprugu, Japanku?

- Dok sam radio doktorat, u Hirošimi sam predavao na jednom američkom koledžu, početkom devedesetih. Tamo sam je upoznao i zajedno smo se vratili u Njujork. Imamo Adama i Anu koji govore srpski, japanski i engleski.

* Boravili ste na različitim lokacijama, da li postoji mesto koje biste odredili kao svoj duhovni zavičaj?

- To je sigurno Beograd. Posle rata kod nas i bombardovanja, izgubio sam volju za nekom karijerom, bar ovde u Americi. Ne osećam neku vezu toliko sa publikom. Ovde sam se fokusirao na izdavanje kompakt-diskova i do sada su objavljena tri.

Pročitajte još - POETSKI POMEN: Pozdrav Raičkoviću

* Pomenuli ste bombardovanje. Svakog 24. marta učestvujete u protestima ispred UN protiv NATO zbog agresije na SRJ?

- Ove godine je pao moral, ljudi se nisu setili, ali smatrao sam da demonstracije moraju da se održe i izgurao sam to.

* Ko dolazi na te proteste?

- Srbi iz dijaspore, ljudi koji su protiv rata, levičari. Najviše su nas ovde branili američki levičari, među kojima ima i komunista.

* Kako vam je bilo 1999. godine u Americi?

- Nije bilo lako biti ovde. U to vreme sam vodio hor u Crkvi Svetog Save na Menhetnu. Tu su se uvek spremali plakati, pozivali novinari... Bilo je vrlo aktivno. Ja sam delio političke letke i tada sam primetio da ih obično uzimaju Afroamerikanci i pripadnici manjina. Oni shvataju da se tu ništa ne prodaje, već da se radi o nekoj tragediji. Beli Amerikanci koji su lepo obučeni uglavnom samo prolaze kao da se ništa ne dešava.

Sa suprugom Mivako, sinom Adamom i ćerkom Anom
* Ovih dana pravu buru je izazvala dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu?

- Veliki je pritisak oduvek bio na Srbiju da ide nekim putem koji nije u našu korist. Handkea su napali i mnogi ovde, u Americi, ali potpuno je ludilo i šizofrenija što su to učinili i neki kod nas, u Beogradu. Ne treba zaboraviti da Handke nije jedini nobelovac koji je branio Srbiju, i Harold Pinter je.

* Kada ste se uključili u rad Međunarodnog akcionog centra Remzija Klarka?

- Kada je u Bosni i Hercegovini počeo rat. Otišao sam na jedno predavanje, na kojem su govorili i Remzi Klark, Sara Flaunders i Nađa Tešić. Tu sam upoznao Nađu i sa njom se družio sve do njenog kraja.

* Da li ste bili u prilici da bliže upoznate Remzija Klarka?

- Jesam i vrlo sam ponosan što sam na velikoj proslavi u Riversajd crkvi, koja je organizovana za njegov 85. rođendan, svirao svoju kompoziciju "Bagdad".

* Istupali ste i protiv bombardovanja Avganistana?

- Jesam. To nije bilo popularno posle 11. septembra. Jednom mi je neko ponudio da za 10.000 dolara napišem orkestarsku kompoziciju koja će da pokaže američku odlučnost da odgovori na 11. septembar i da se završi trijumfalno sa trubama. Naravno, nije mi padalo na pamet da pristanem na to.

Uvek prisutan na skupovima podrške Srbiji

* Bili ste u Njujorku tog 11. septembra, kako ste doživeli sve što se dešavalo?

- Stanujem u Bruklinu, baš prekoputa mesta gde se to desilo. To je bilo samo dve godine posle bombardovanja SRJ i bilo je neverovatno. Toga dana sam ušao u taksi nakon što se to dogodilo, a taksista je bio sa Bliskog istoka. Nas dvojica smo razgovarali smireno, bez ikakve histerije, i potpuno smo razumeli da je to pre ili kasnije moralo da se desi.

* Da li je otac imao nekog uticaja na vaše stvaralaštvo?

- Uticao je indirektno. Imam taj stil koji zovem "novi klasicizam", a Stevan je negovao klasične poetske forme. Tu imamo nešto zajedničko, da se bude moderan, a da se stare forme ožive. Nisam to svesno radio, to je bila potreba da se napravi balans.

* A majka?

- Bila je vrlo muzikalna. Ona je iz Negotina, a njen otac je bio učitelj i svirao je flautu i violinu. Ona je čak svirala bubnjeve amaterski. Volela je džez i družila se sa "Sedmoricom mladih", koje smo upoznali na jednom letovanju na Hvaru. Nastavili smo da održavamo kontakte i često smo išli na njihove koncerte.

* Vaša ljubav je i slikarstvo?

- Da, ovde se ljudi ne ustežu da rade bilo šta, tako da sam ja pre godinu dana opet počeo da slikam. To sam radio kao tinejdžer. U Americi nije problem da neko pod stare dane počne nešto novo. I sasvim je moguće da ću i izložbu da održim. To je neko naivno slikarstvo, ali vrlo ekspresivno i mnogima se dopada.

Pesnik Stevan Raičković

"KONCERT ZA MIR" U "GVARNERIJUSU"

* Da li je Ansambl za drugu novu muziku nastupao u inostranstvu?

- Od 2017. kada smo obnovili rad imali smo turneje po Srbiji i gostovali smo i u Nemačkoj, gde smo dobili odličnu kritiku. Program se zvao "srpski minimalisti" i bilo je devet naših imena. Toliko ih nema ni u Nemačkoj, to je veliki uspeh za jednu zemlju. U Beogradu ćemo imati nastup u "Gvarnerijusu" 10. januara pod nazivom "Koncert za mir i svet bez nuklearnog oružja". Organizujemo ga u saradnji sa Organizacijom za mir iz Hirošime.

VRISAK NA POMEN SRBIJE

* Da li ste imali probleme zbog svog porekla?

- Nisam, ali ne znam da li bih imao neki bolji posao da mi je drugo poreklo, uvek o tome može da se razmišlja. Jednom prilikom u nekom društvu ovde u Njujorku, domaćin je predstavljao svakog gosta redom i govorio iz koje je zemlje. Kada je rekao - "Miloš je iz Srbije", tog trenutka jedna žena je vrisnula. Takva je bila njena reakcija. Mi smo ti koji jesmo i ne vredi da se prilagođavamo bilo kome.