Dejan Savić: Kome je smetao Handke

Nikada nisam bio pobornik bilo kakvog, pa ni političkog revanšizma preko kulture, te je meni, koji sam ostao u svojoj zemlji i radio u kulturi i umetnosti duže od 30 godina, ipak interes srpske kulture bio i ostao na prvom mestu.

Prošla je godina između obeležavanja dva Dana Narodnog pozorišta, što se poklapa s periodom od kada naš sagovornik Dejan Savić nije na mestu upravnika nacionalnog teatra. Razna događanja koja se tiču Narodnog pozorišta, a koja poslednjih sedmica izazivaju pažnju javnosti podstakla su i razgovor s bivšim upravnikom ove kuće.

* Ove godine Dan pozorišta je obeležen na neuobičajen način – bez premijere na Velikoj sceni, a ni na „Raša Plaoviću“. Osim te neuobičajene činjenice šta je još različito u odnosu na period kada ste bili na mestu upravnika ove pozorišne kuće?

- Nerado govorim o svojim prethodnicima a pogotovo naslednicima jer će o svakom od nas govoriti naši rezultati. Svako će prema sebi i svojim idejama urediti kuću u kojoj radi pa smo tako moji najbliži saradnici i ja u pozorište upornim radom uveli sistem i od ove kuće napravili fabriku za proizvodnju vrhunske umetnosti. O tome svedoče brojne nagrade, priznanja, Sretenjski orden, velika gostovanja i drugi značajni umetnički uspesi. S poslovne strane gledano, pozorište je ostavljeno sa svim bilansima u plusu, finansijski i pravno sređeno i sa 13 miliona dinara na računu sopstvenih prihoda zahvaljujući predanom radu svih zaposlenih, obimu proizvodnje od po dve predstave svakog dana i uopšte domaćinskom poslovanju. Oni koji su učestvovali u sramnoj i kukavičkoj kampanji protiv mene i Narodnog pozorišta verovatno bi hteli da se njihovo učešće u tim nečasnim radnjama što pre zaboravi a verujem da je svakom iole ozbiljnijem analitičaru tih događaja jasno da je njihova uloga u svemu ovome zapravo drugorazredna i da su pravi akteri na mnogo višim pozicijama, ali o tome ćemo razgovarati kada dođe vreme. Tada će se videti kome je i zašto odgovaralo da se ruinira jedna nadasve uspešna institucija kulture, uz mnoštvo problema u drugim ne manje važnim kućama. Primera radi, podsećam vas da su na našu tragediju u Narodnoj biblioteci pre više od godinu dana stradala dva čoveka, a uputiću vas da na sajtu Državne revizorske institucije pogledate izveštaj za Beogradsku filharmoniju… Toliko.

Pročitajte još - Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

*Ovih dana smo svedoci pokušaja rehabilitacije svih onih koji su se protivili prisustvu nobelovca Handkea u našoj kulturi. Čini se da ste i vi, mimo svoje volje, uvučeni u tu priču?

- Pre dve nedelje u jednom dnevnom listu objavljen je razgovor sa Mladenom Materićem upravo povodom Handkea, njegovog komada „Čas u kome nismo znali ništa jedni o drugima“ u Narodnom pozorištu, i Nobelove nagrade dodeljene ovom značajnom nemačkom piscu, dakle o događajima od pre skoro 15 godina i aktuelnim dešavanjima. Kako sam u istom pomenut u pogrešnom svetlu, po mom i ne samo po mome dubokom uverenju, evo nekoliko reči o onome što se zaista dogodilo tom prilikom, koliko mogu da se setim događaja od pre deceniju i po. Prvi mandat na mestu upravnika započeo sam sa nasleđenim desetinama miliona dugova i popriličnom programskom konfuzijom. Dugove sam vraćao a predviđeni repertoar realizovao, počev od Bore Stankovića pa do Handkea. Neformalni krugovi moći u kulturi toga vremena jasno su stavljali do znanja da Handkeu nije mesto u Narodnom pozorištu. Upravni odbor je iznosio stav da komad bez govorenog teksta ne treba da se prikazuje u našoj kući. Delo se prebacivalo sa Velike na scenu „Raša Plaović“. Tehnika nije stizala da izradi opremu predstave a datum posle koga se više nije moglo odgovoriti međunarodnim obavezama približavao se velikom brzinom, uprkos mojoj upornosti da do realizacije svakako dođe. Epilog je poznat: oni koji su bili protiv Handkea u Narodnom pozorištu, iz prevashodno političkih, a ne umetničkih razloga, odneli su pobedu, od mene je traženo da smenim tadašnjeg direktora Drame koji je završio u koronarnoj jedinici. Ovo sam odbio i umesto toga ponudio svoju ostavku koja nije prihvaćena, Vlada je donela odluku kakvu je donela i kada su tom odlukom plaćeni svi saradnici na projektu koji nije realizovan, priča je zatvorena. Onima kojima je danas važnije da iz inostranstva, a i odavde, povodom nobelovca Handkea više govore o meni nego o njemu, poručujem da nikada nisam bio pobornik bilo kakvog, pa ni političkog revanšizma preko kulture, te da je meni, koji sam ostao u svojoj zemlji i radio u kulturi i umetnosti duže od 30 godina, ipak interes srpske kulture bio i ostao na prvom mestu.

* Stanje u kulturi je obavezna tema i uvek otvoreno pitanje. Ima li tu pomaka i u kom smeru?

- U kulturi Srbije delujem već skoro četiri decenije pa smatram da imam pravo da kažem da su najavljeni pomaci od strane Ministra finansija za iduću godinu veoma značajni. Izdvajanje iz budžeta za kulturu dostići će famozni jedan procenat, plate se povećavaju i do 10%, ukida se zabrana zapošljavanja i najavljeni su znatni infrastrukturni projekti, u šta spada i već realizovano otvaranje Narodnog muzeja, otvaranje Muzeja savremene umetnosti, kao i renoviranje fasade Narodnog pozorišta. Međutim, u kulturi danas vlada potpuna razjedinjenost i nemogućnost okupljanja ljudi oko bilo kakvih zajedničkih ideja ili akcija; u ovom sektoru vlada opšta grabež, svako gleda samo lične interese i ne razmišlja čak ni o sledećem nivou iznad toga o nekim iole opštijim potrebama. Sistem tzv. projekata u kulturi ovoj ne donosi ništa dobro – svako može da osmisli i nakiti projekat i da istim konkuriše, a čim se sredstva odobre, autor gleda da uštedi što više i gde god može kako bi njemu više ostalo, tako da opšte koristi od ovakvih akcija praktično nema. Kadrovska pitanja – kao upravnik u dva mandata, isključivo sam se bavio Narodnim pozorištem i svojim osnovnim dirigentskim zanimanjem, odbijajući sve pozive za učešće u raznim odborima, savetima, komisijama, žirijima i drugo, ne samo zbog mogućeg sukoba interesa nego i vremena potrebnog za ozbiljan rad, dok su danas rukovodioci u kulturi istovremeno zaposleni na jednom mestu, na drugom su profesori, na trećem su direktori institucija a uz to se bave svojom osnovnom delatnošću?! Po onoj narodnoj da „riba od glave smrdi“, ovi kadrovski problemi i najčešće loš izbor sežu do uglavnom nesrećnih rešenja u ministarstvu i drugim državnim telima u kulturi, sa ljudima bez uticaja, bez ambicija da bilo šta poprave i kojima je samo važno da se u kulturi ne talasa. Prirodno je da adekvatna rešenja na tim mestima, sa ambicioznim i sposobnim ljudima koji imaju podršku za svoj rad, proizvode odgovarajuće reakcije i u institucijama kulture, sekretarijatima, komisijama i drugim organima. Pri tome ću vas podsetiti da umetnost i kultura mogu biti svakojake, ali ne smeju biti dosadne i ostavljati konzumente ravnodušnim.

* Pre više od jedne decenije hrabro i vizionarski ste u javnost izašli s predlogom odvajanja Drame od Opere i Baleta Narodnog pozorišta, što je danas opšte mesto programa svake vlasti u Republici i gradu Beogradu. Šta je potrebno dalje uraditi?

- Na svojim brojnim umetničkim putovanjima i gostovanjima u inostranstvu, osim plasiranja svoje umetnosti i najboljeg mogućeg reprezentovanja srpske kulture i svoje zemlje, uvek sam se trudio da prikupim iskustva koja mogu biti korisna za razvoj naše kulture i umetnosti. Kažete da sam vizionar a ja ću vam bez lažne skromnosti odgovoriti da upravo prilikom nastupa po velikim, starim i mnogo razvijenijim muzičkim centrima širom sveta prikupljam najviše ideja među kojima je i ova o neophodnosti odvajanje Drame Narodnog pozorišta od Opere i Baleta. Pođimo redom: u većini muzičkih centara našeg kontinenta, Drama, Opera i Balet nikada nisu delili isti radni i izvođački prostor. Među onima koji su nekada imali ove ansamble pod istim krovom podela je odavno završena, tako da se u Evropi, primera radi, na prste jedne ruke mogu nabrojati prestonice sa sva tri ansambla u jednoj kući. Nema potrebe da podsećamo na razloge umetničke, organizacione i praktične koji su u javnosti više puta iznošeni i prihvaćeni, ali da pogledamo šta treba da budu sledeći koraci. Gradske vlasti su najzad decidirano izašle sa izjavom da konačnog izgleda Trga republike ne može biti dok se na mestu sadašnjeg „Staklenca“ ne izgradi nova dvorana Opere i Baleta Narodnog pozorišta, ali me nikako ne raduje što u gorenavedenoj izjavi ministra finansija nema pomena o početku gradnje ove kapitalne zgrade iduće godine. Dok se to ne desi, potrebno je obaviti sve pripremne administrativne i pravne radnje kako bi odmah nakon useljavanja ta nova umetnička institucija krenula da radi punom snagom. Ovo znači da je sledeći korak administrativno odvajanje Drame NP od Opere NP još dok su pod istim krovom barokne lepotice, očišćene fasade na Trgu republike. I opet, to nije nemoguća misija ili nekakav eksperiment jer na isti način decenijama deluju mnoga pozorišta u Nemačkoj, Austriji i drugim evropskim zemljama. Primera radi, nacionalni teatar u Temišvaru u istoj zgradi i istoj jedinoj sceni ima četiri pravna subjekta – Nacionalnu operu i balet, Mađarsko pozorište, Nemački teatar i Dečje pozorište. Podsetiću vas na kraju da smo posle 50 godina na osnovu mog elaborata i zahvaljujući agilnim gradskim vlastima u Nišu vratili Operu na scenu tamošnjeg Narodnog pozorišta. Prema tome, ništa nije nemoguće.

AKO NE ZA KULTURU, ZA ŠTA SE BORIMO

* Ima dosta primedbi u javnosti na nedorečenost zakona u kulturi, izostanak primenljive strategije kulturnog razvoja, postojanje davno prevaziđenih uredbi i drugih zakonskih akata, što sve samo opterećuje rad institucija kulture i ovu oblast uopšte. Šta tu može da se uradi?

- Ruski predsednik i njegov savetnik za kulturu Vladimir Tolstoj, praunuk slavnog pisca, kažu: „Kultura je osnovna materija koja čini naciju.“ Čerčil je za vreme rata izjavio: „Ako ne za kulturu, za šta se onda borimo“… Evo kako stare evropske nacije gledaju na kulturu. Pitanje za nas je sledeće, hoćemo li ići ovim putem, koji je po mom mišljenju jedini ispravan, ili ćemo slediti nekakve druge primere, destruktivne i po kulturu i po naciju. Zbog ovoga su važni i zakon o kulturi koji je nedovršen, nedorečen, često u koliziji s krovnim i starijim zakonima, kao i strategija kulturnog razvoja za koju se ne zna u kojoj je fazi, koliko će biti primenjivana i koji su zapravo njeni dometi i ciljevi. Osim ovih ne usvajaju se ni razni drugi zakoni iz oblasti kulture sve kao posledica narušenih odnosa i loše komunikacije Ministarstva i Vlade što je nedopustivo i pogubno za celu oblast. Koliko god to bila dobra vest, plašim se da Zakon o pozorištu povodom koga su obavljeni prvi razgovori čeka ista sudbina. S druge strane, kao rukovodilac u kulturi preko 20 godina često sam se sretao s potpuno prevaziđenim, i gotovo neprimenjivim, a još uvek važećim uredbama i propisima koje su dodatno doprinosili prilično konfuznom stanju. Neophodno je dakle da se stvori svest o važnosti stvaranja jasnog, usaglašenog i primenjivog pravnog okvira u ovoj oblasti kao što je učinjeno u mnogim drugim – ne mogu jedni aršini važiti za ekonomiju, privredu, zdravstvo, a drugi za kulturu.

AMBASADOR SVOJE ZEMLjE I NjENE UMETNOSTI

* U proteklih godinu dana vaša umetnička karijera nastavlja uzlaznom putanjom. Čime se još, osim svojom umetnošću, bavite?

- Pored svih svojih obaveza šefa dirigenta u Narodnom pozorištu radim uporno na projektu odvajanja Opere i Baleta od Drame Narodnog pozorišta, obilazim Novi Sad i Niš, kao muzičke centre u Srbiji u kojima postoji autonomni operski život, jer je meni kulturna i umetnička scena Srbije uvek bila na prvom mestu. Gostovanja me vode po raznim umetničkim prestonicama Evrope i sveta gde se trudim da budem pravi ambasador svoje zemlje i njene umetnosti, prikupljam iskustva upotrebljiva kod nas i obavezno kontaktiram s našim diplomatskim predstavništvima u tim zemljama u nameri da pronađemo mogućnost povezivanja naših država kroz umetnost i kulturu. U poslednje vreme vrlo sam tražen kao rukovodilac majstorskih kurseva koje sam držao u Rusiji, Portugaliji, Bugarskoj i drugde, radeći s mladim i još neafirmisanim umetnicima prenoseći im svoje veliko iskustvo i znanje. Ipak i pored interesantnih putovanja na kojima kao umetnik uvek uspešno proveravam univerzalnost muzičkog jezika i visok umetnički nivo, najlepše se osećam kada se vratim u svoju zemlju, svoj grad i svoje pozorište.

Na kraju, put za koji sam se opredelio vrlo je težak , ali kao profesionalac u svom poslu i rukovodilac dugi niz godina, a nadasve čovek sa iskustvom u kulturi tvrdim da za svaki problem ili situaciju postoji rešenje. Uvek sam birao da tražim moguća rešenja, a ne izgovore jer sam pre svega borac i nisam plašljiv čovek. Onako kako sam uspevao da vodim najveću ustanovu kulture u državi pored svih problema koje sam naveo i onih koje nisam, tako smatram da i kultura može vrlo brzo da nađe svoj put i bude mnogo prisutnija kod svakog pojedinca i u društvu u celini.

(Izvor: Pečat/ Mila Milosavljević)