POZORIŠNA KRITIKA: Komedija koju ljudi vole

Kad nestane para, sve se menja. Takođe, kada se do bogatog nasleđa dođe iznenada, svi od toga imaju vajde. To su dve premise na kojima Fedor Šili gradi svoju simpatičnu komediju nazvanu "Noćna straža", po slavnoj Rembrantovoj slici. Osim što je grofica Andrenji (duhovita Gorica Popović) kleptomanka, pa će pokušati da ukrade ovu kopiju, misleći da je original, Šilijeva komedija nema nikakve druge veze s Rembrantovim delom. Takođe, uvođenjem dadaista u kontekst komedije situacije, postigla se samo zgodna dosetka, uz gromoglasan smeh nakaradnom dadaisti, pesniku Milenku Vićentijeviću (ekstravagantan Bojan Žirović). Svi jure za lovom i za ljubavlju, i sve će se, na kraju, "uklopiti": bonvivan, grof Andrenji (virtuozan Gordan Kičić) će osvojiti komunistkinju Mariju (lepo apsurdna Jelena Stupljanin), neznano otkuda došavši Norvežanin (!) Torvald (tačan Stefan Bundalo) će dobiti nesledstvo i napokon se oženiti Ninom (lukava Jelena Petrović), Marijinom sestrom, što će usrećiti njihovog oca, osiromašenog beogradskog buržuja Miloša Vladisavljevića (odličan Nenad Ćirić), koji ima i "smotanog" sina Petra (simpatičan Uroš Jakovljević), koji će se oženiti očevom sekretaricom Sofijom (divna Tamara Dragičević)...Ostaje još markiza Stratimirović, nimfomanka (Jelena Đokić), koja će "smotati" sumanutog dadaistu...

PROČITAJTE I:POZORIŠNA KRITIKA: Grad živih i mrtvih

I to je to. Sat i po žestokog vodviljskog tempa, besprekorna glumačka igra, salve smeha i neočekivanih kalambura... Boris Liješević je ovu benignu komediju situacije (nikako naravi) režirao tako da zabavi i da nikoga ne uvredi. Događa se tridesetih godina 20. veka u Beogradu, pije se šapanjac u litrama, svi gledaju da se što bolje udome, i u tome se grdno varaju... Sve je uslovno i nema gotovo nikakav značaj. Dobili smo stvarno smešnu komediju, kakvu publika obožava, ne moramo više da gledamo samo strane vodvilje (Rej Kuni), dobro smo se zabavili, bez obaveze da se i zamislimo, ili postidimo. Muzika (Stefan Ćirić) je diktirala tempo i efektno pratila radnju, likovi su najavljivali sledeću scenu, kao da su i sami gledaoci... Možda je, zaista, propuštena prilika da se oko lažnih ideoloških, materijalnih, nepotističkih, društvenih prilika isplete ozbiljniji kontekst, u pozadini zdravog smeha, no, možda to ova lagana komedija nije ni htela. Spretno napisana, lepo režirana, izvrsno odigrana, stvorila je predah u premijerama, u kojima se, često bezuspešno, stavlja prst na čelo, u nameri da se dokuči poruka, koju niko ne razume.

Rembrant, dadaisti i komunisti sačekaće drugu priliku da imaju neki stvarni umetnički značaj, a publika, razdragana, neće ni primetiti koliko je ispraznih štosova upotrebljeno u cilju smeha... Na primer, onaj o rođaku iz Južne Amerike, koji je trgovac robovima (!), koji su se pobunili i pojeli ga, a bogatstvo je nasledio beogradski Norvežanin... Treba se prepustiti komediji i ne misliti ozbiljno o dramskoj umetnosti.