Kragujevačka “Rima” - za izvoz

PRVO pozorište u Srbiji, prvi orkestar, prvu gimnaziju, južno od Vojvodine imao je Kragujevac. Dosta učenih i obrazovanih ljudi poteklo je iz ovog grada. Na te duboke korene oslonila se i galerija “Rima”. Ovo, za “Novosti”, kaže Aleksandar Milojević, vlasnik ovog likovnog i kulturnog centra, koji je kao kragujevački “izvozni proizvod” u prestonici minule srede otvorio svoje “predstavništvo”, u Pariskoj ulici broj 8 i to sa izložbom novih radova srpskog i francuskog akademika Vladimira Veličkovića.

Tokom poslednje decenije “Rima” je kragujevačkoj publici približila opuse Ivana Radovića, Milana Konjovića, Marka Čelebonovića, Ivana Tabakovića, Ljubice Sokić, Koke Jankovića, Nedeljka Gvozdenovića, Stojana Ćelića, Miodraga B. Protića, Petra Omčikusa, Bate Mihailovića, Đorđa Ivačkovića i drugih velikana 20. veka, ali i dela savremenika - Veličkovića, Otaševića, Damnjana, Todosijevića, Grozdanića... U ovoj galeriji izlagali su i Mrđan Bajić, Marko Crnobrnja, Biljana Đurđević, Saša Marjanović, kao i najmlađi autori poput Tadije Janičića i Ivana Šuletića.

PROČITAJTE JOŠ: Temelj duhovnog identiteta

- Mnogima je u startu bilo čudno zašto je “Rima” u Kragujevcu, a ne u Beogradu - priča Milojević. - Ako hoćemo da se bavimo decentralizacijom kulture, naša galerija može da bude primer u kom smeru treba ići. Osećao sam da bi trebalo nešto uraditi van Beograda, što bi bilo kvalitetno, sa dobrim programima, i da će to u Kragujevcu mnogo više skrenuti pažnju i ljudima u kulturi i mimo nje.

Trudeći se da svakom novom izložbom dostignu najviši kvalitet, “Rima” je u Kragujevcu uspevala da stvori likovnu ponudu koja je nekada bila i bolja od prestoničke.

- Sreća je bila da smo uvek mogli da radimo izložbe koje su bile od značaja - nastavlja sagovornik. - Nisu to bile samo postavke prvoklasnih umetnika, već su na njima bila i važna dela.

Tokom minule decenije tako je uz ovu galeriju stasala jedna nova generacija mladih posetilaca:

- Oni sada znaju šta znači umetnost - dodaje Milojević. - U Kragujevcu postoji Filološko-umetnički fakultet, a njihovi studenti posećuju sve naše izložbe, pojedini profesori im u galeriji i drže mala predavanja. Kao kustosa imamo i stalno zaposlenog istoričara umetnosti. Mnogi ljudi danas stav o umetnosti i umetnicima stiču preko medija, gde se veći značaj daje komercijalizaciji, a naši redovni posetioci već drugačije vrednuju likovna dela.

Posetioci „Rime“ u Beogradu

I u svom beogradskom prostoru, kaže Milojević, nastaviće da koračaju putem koji su krenuli, opredeljujući se prvenstveno za proverene vrednosti, kako na izložbama, tako i mimo njih.

PROČITAJTE JOŠ: Lik Beson opet snima kod nas

- U novije vreme, klima se u Beogradu menja nabolje. Ima dosta programa, a iz te količine se dometi povećavaju. Veliki podsticaj i vetar u leđa je otvaranje Muzeja savremene umetnosti. Vidi se da su ljudi željni kulture i novih sadržaja. Žao mi je što u Beogradu nema više profilisanih galerija, više nekakvih mikro-kulturnih centara - zaključuje vlasnik “Rime”, koja u svojoj izdavačkoj delatnosti ima monografije o slikarima Ljubici Sokić, Đorđu Ivačkoviću i Vladimiru Veličkoviću, kao i luksuzne kataloge o našim najznačajnijim autorima.

MANjAK VREDNIH DELA

U OVOM trenutku na tržištu postoji veliki problem nedostatka vrednih umetničkih dela autora koji već imaju čvrste pozicije u našoj istoriji umetnosti. Njihova dela se uglavnom nalaze u muzejima i u nekim važnim privatnim kolekcijama. Upravo manjak takvih radova je glavni problem za galerijski sistem, jer bi veliki broj kolekcionara želeo da kupi takva dela. Problem vezan za savremene umetnike je i što kod nas ne postoje pravila u odnosu galerista i autora. U svetu ugovori to preciziraju, ali je ta praksa od nas dosta daleko.

CENA SAMOSTALNOSTI

VELIKA je prednost što slobodno radimo bez pritisaka i uticaja, što zvanične institucije kulture, nažalost, ne mogu, ali je teško što nemamo neku veću pomoć u finansiranju - objašnjava vlasnik “Rime. - Grad Kragujevac nam je ustupio prostor i pruža finansijsku podršku našim programima, za koje dobijamo i pomoć od Ministarstva kulture, ali su ta sredstva nedovoljna. U poslednje vreme za neke naše projekte, koje je struka visoko ocenila, dobili smo poražavajuće malo novca. Čini mi se da bi komisije pre trebalo da se opredeljuju za manje, ali kvalitetnije programe, koje bi onda značajnije pomogli.