Ivo Andrić napisao sve naše živote

D. Bt. - Jl. B.

14. 10. 2017. u 08:20

Иво Андрић написао све наше животе

Andrić sa najvećim književnim priznanjem koje mu je uručeno 1961. u Stokholmu

Sinoć u SANU održana svečana akademija povodom 125 godina od rođenja Ive Andrića

PRIPOVEDAČ i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti". Ovo je izgovorio čovek koga na autopsijskim stolovima pedantnih nacionalizama čereče utvrđujući mu etničko poreklo, kao da sam nije definisao kulturni krug kome je pripadao. Mi ga ovde i danas nećemo grlato svojatati, niti posthumno određivati. Svojim delom prevashodno, Ivo Andrić se sam odredio kao neko ko "pripada čovečnosti". Mi danas, 125 godina od njegovog rođenja, sa poštovanjem i osećajem zadovoljstva što smo ga imali i imamo u ovoj sredini, u ovoj Akademiji, u ovom gradu, u ovoj zemlji, koje je voleo i smatrao svojim, ne ometamo nikoga da u njegovim redovima nalazi svoje, posebne pouke."

Ovo je, u pozdravnoj reči, istakao Vladimir S. Kostić, predsednik SANU, na večerašnjoj svečanoj akademiji upriličenoj u čast jubileja književnog velikana. O srpskom nobelovcu besede su održali akademici i pisci Matija Bećković, Milosav Tešić, Dušan Kovačević, Miro Vuksanović i Goran Petrović.

- Ne pada nam na pamet da tvrdimo da Andrić, kao uostalom i Vuk, Njegoš, i neka druga velika imena pripadaju samo nama. Kao što ne dozvoljavamo i da iko pod kakvu senku stavlja činjenicu da je, na našu čast i radost, Ivo Andrić evo već 91 godinu član Srpske akademije nauke i umetnosti - dodao je Kostić.

- Pišući o odavno prohujalim vremenima, Andrić je opisivao i vreme u kojem je živeo i tako sebi davao spokoja i pružao priliku za majstoriju - rekao je Matija Bećković.

- Svoje delo naselio je vavilonom nacija, vera i jezika. Ukrštajući istok i zapad stvorio je nešto svoje i naše što nije ni istok ni zapad. Čulo se da je rekao: "kada umrem za mnom neće kanuti nijedna suza". I tu se prevario. Za njim neće prestati da teku suze dok je srpskog jezika. Njegova fotografija postala je ikona u svakoj kući u kojoj ima knjiga. A i ikone ponekad prosuze - kazao je Bećković i pročitao pesmu posvećenu Andriću.

U svojoj besedi Milosav Tešić bavio se humorom u Andrićevom delu, počev od kruga pripovedaka o Aliji Đerzelezu do mnogih scena iz nedovršenog romana "Omer-paša Latas".

PROČITAJTE JOŠ: 125. GODIŠNjICA ROĐENjA NAŠEG NOBELOVCA: Andrić i srpski i svetski pisac

- Andrićev humor, sveden i besprekorno rečit, nikad nije jednosmeran i površan, nikad usiljen ni namešten, a uvek je takav da potvrđuje piščevo široko poznavanje i razumevanje sveta. U srž njegovog veoma istančanog smisla za smešno ugrađena je i visoka mera ozbiljnosti. To je onaj humor koji u svojoj razuđenosti i prefinjenosti, prirodno proističe iz određenog zbivanja i karaktera ličnosti. U njemu ima samilosti, a nema zlobe - u njemu se, i kada je težak, crn i opor, sadrži i unutrašnji smeh s primesama istinske patnje.

U vremenu koje se ubrzava, a godine se smenjuju kao godišnja doba i meseci kao dani, sustižu nas junaci Andrićevih knjiga za koje smo verovali da su "umetnička fikcija", rekao je Dušan Kovačević:

- Sustižu nas, pretrčavaju i opominju nas da se sklonimo s puta, da im ne smetamo; oni su zauvek živi, postojani, a mi smo samo privid vremena, prolazna "senzacija" nalik na pojavu duge posle nevremena. Već smo u trećem veku od rođenja pisca "narodne krštenice" balkanskih plemena i njihovih avlija iz kojih su ljudi odvođeni ili su bežali ako neko ne zatvori kapiju. Ako je neko zažalio što nije ništa napisao o svome životu, ne mora previše brinuti - svi naši životi, sve naše sudbine i naše nade izneverene ispisane su u knjigama Ive Andrića.

Sagledavajući ime Ive Andrića kroz njegove romane i pripovetke u kojima "čas šapatom i oprezom čas krikom i vapajima, govore životi i nestajanja, dobro i zlo", Miro Vuksanović je istakao:

- Andrić je put pored znakova u otmen, svečan i prosvetljen, tajnovit, ozaren i teško objašnjiv susret s ljudima koji pate, stradaju i mrze, vole, prkose, pobeđuju i pamte. Andrić je susret s mostovima između strana sveta, čoveka i čoveka, noći i dana, s prošlošću koja postaje deo nas i onih što će posle nas da dođu. Andrić je odjek mudrosti i moralnog iskustva, istina da je jednostavnost savršeno kazivanje, lozinka da je ćutanje snaga, a govorenje slabost. Andrić je otvorena knjiga srpskih reči koje se neprekinuto književnim načinom oglašavaju na pedesetak jezika, pre i posle Nobelove nagrade 1961. godine.

Zašto junaci Andrićevih pripovedaka tako malo govore, a često i uporno ćute, zapitao se Goran Petrović i ponudio ovaj odgovor:

- Andrićev čovek ćuti jer je priča o njemu stigla nekada i godinu-dve ranije, poput ordije kakvog paše ili vezira kao povodanj se mahnito razlila, sve pred sobom povaljala, a on se sam, taj čovek, priči o sebi pridružuje znatno docnije. A da bismo ga bez priče susreli - ne bismo ga ni poznavali kao nekog ko zaslužuje toliko povedanje. Silnik valjda malo govori jer je dovoljno ono što o njemu već odjekuje. I tim je strašniji, jer kada ga sretnemo, uviđamo da je on običan čovek, kao bilo koji drugi, što pak znači da i bilo ko drugi, neko od nas, može postati silnik samo ako mu se za to ukaže prilika.

PROČITAJTE JOŠ: Ivo Andrić - 38 godina od smrti nobelovca

Odlomke iz tekstova koje je Andrić raznim povodima i prilikama i pisao o akademicima - o Vuku, Njegošu, Ljubi Nenadoviću, Zmaju, Matavulju, Skerliću, Ćoroviću, Jovanu Bijeliću, Dučiću... kazivali su dramski umetnici Milan Mihailović i Petar Mihailović. Monolog iz "Proklete avlije" govorio je glumac Nebojša Dugalić.

Na sinoćnoj svečanosti prikazan je i deo iz TV emisije RTS u kojoj Andrić čita odlomke iz romana "Na Drini ćuprija", a emitovan je i tonski zapis njegovog poslednjeg javnog nastupa, na jučerašnji dan 13. oktobra 1975, koje je zabeležio novinar Nenad Manojlović. Tada su se na književnom matineu u Narodnom pozorištu prvi i jedini put okupili Andrić, Crnjanski, Selimović, Ćopić, Matić, Vučo, Popa i Raičković, reprezentacija pisaca za dubok naklon kakvu bu poželele i mnogo veće književnosti.

IVO ANDRIĆ O AKADEMICIMA

POSVETA DUČIĆU

"AKO bi se jednom desilo da bude zaboravljeno Vaše ime i zatureno Vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih vremena, htijući da izraze najlepše od ljubavi i misli, našli Vaše reči, progovorili jezikom Vaše poezije."

VUKOVA MUDROST

"NIKO nije bolje od Vuka znao koliko su naše zemlje 'kalovite', ali niko nije više bio prožet narodnom mudrošću da 'živi blato gaze', tj. da se čoveku koji voli život, pravo misli i dobro radi, ništa ne može na kraju oteti; niko nije više učinio da ispod toga petvekovnog kala i nanosa prvo nasluti i uoči, a zatim iznese na videlo sve ono što je plodno, stvaralačko i veliko u našem narodu."

NjEGOŠEVA LOZINKA

"'NEKA bude što biti ne može!' Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga, upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena."


ZAUVEK ZMAJ

"SVI smo prošli kroz Zmajevo delo misleći (pogrešno) da smo izašli iz njega zauvek i bez traga. Da, svi smo mi izrasli dosta brzo iz Zmajevog stiha, ali činjenica da smo dalje rasli, pa i to kako smo rasli, sve je to zavisno, bar jednim delom svojim, upravo od tog čika-Jovinog stiha, sve je to bilo i ostalo u vezi sa njim, više nego što smo to često, i sami znali i priznavali sebi i drugima."

MATAVULj

"ONO što uvek iznenađuje kod Matavuljeve pripovetke, to je ona lakoća sa kojom on pristupa likovima i radnjama, prirodnost kojom ih slika i vodi, i jednostavnost sa kojom ih završavajući priču, uklanja ispred naših očiju da bi, mnoge od njih, ostale zauvek u našem sećanju."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Драгољуб Збиљић

17.10.2017. 12:09

Писци попут Иве Андрић, свакако, нису немоћни. Али њихова најважнија тема "борба између добра и зла" у оваквом свету не даје никаквог плода. Могуће је да су с делима Андрића и сличних писаца добри људи још бољи, али у борби између добра и зла нема никаквог напретка. Напротив, зло је и данас много хјаче и у пракси "плодотворније". Истина, то што зли људи и даље побеђују, никако не значи да сви добри људи не треба да учествују у борби за добро.