Klikom miša do pelengaća

RASKOVNIK je biljka kojoj su srpska narodna verovanja pripisivala magijske moći. Vuk Karadžić o raskovniku kaže: “Nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklon otvori sam od sebe”. A vrata znanja sada se otvaraju na internet adresi http://raskovnik.org, na kojoj nastaje prva srpska digitalizovana rečnička platforma.

Projekat Instituta za srpski jezik SANU i Centra za digitalne humanističke nauke, koji vode Snežana Petrović i Toma Tasovac, pokrenut je sa ciljem da se naše rečničko nasleđe sačuva, ali i približi sadašnjoj i budućim generacijama. Javnost za početak u “Raskovniku” može da pretražuje digitalni “Srpski rječnik” Vuka Stefanovića Karadžića, “Rečnik kosovsko-metohiskog dijalekta” Gliše Elezovića i “Rečnik govora južne Srbije” Momčila Zlatanovića.

- Ako ste se ikada pitali ko ima više razloga da se vrkoči - bućoglavi dembel koji nosi pelengaće ili jednomužatica koja i u vreme ćorave Anđelije sprema klin-čorbu, “Raskovnik” je idealno mesto za vas - rekao je na predstavljanju “Raskovnika” direktor CDHN Toma Tasovac, koji za “Novosti” govori o ovom projektu i njegovom značaju za srpsku kulturu.

* Projekat digitalizovanja rečnika započet je krajem 2015. godine. Koliko je bilo teško “prevesti” Vukov “Srpski rječnik” i ostale rečnike u digitalni format?

- Napor zavisi isključivo od ozbiljnosti sa kojom se poslu pristupa i od ciljeva koje sami sebi postavite. Da smo na početku odlučili da rečnike skeniramo i da onda njihove slike objavljujemo na internetu, “Raskovnik” bi bio samo glorifikovana fotokopirnica. Učesnici u projektu bi imali mnogo više slobodnog vremena, ali bi potencijal i upotrebna vrednost rečničke platforme bili krajnje ograničeni. Način na koji mi obrađujemo rečnike - tako što prekucavamo ceo tekst pa ga onda računarski obrađujemo i obeležavamo svaki deo rečničke odrednice posebno, noseću reč, gramatičku informaciju, definiciju - izuzetno je zahtevan ali nam garantuje višestruku pretraživost i napredne funkcije na samoj platformi.

* “Raskovnik” je nedavno postao dostupan javnosti. Šta nudi korisnicima?

- U početku će korisnici moći da pretražuju noseće reči, da prelistavaju rečnike, da se upoznaju sa posebno odabranim leksičkim materijalom, kao što su turcizmi ili narodne poslovice, ali i da rečnike posmatraju preko geografske karte na kojoj su mesta povezana sa odrednicama. Tako, na primer, jednim klikom miša možete da saznate koje je sve reči Vuk zapisao ili čuo u Boki Kotorskoj. Vremenom će i druge, naprednije funkcije platforme postati dostupne široj javnosti.

* Izgleda da jedini u Evropi nismo započeli digitalizaciju lingvističkog korpusa. Zašto Srbija kasni u digitalizaciji rečnika?

- Teško je naći racionalno objašnjenje zašto se kasni sa digitalizacijom leksikografskog nasleđa. Ja sam na prezentaciji u SANU u šali rekao da će, kada se jednog dana bude pisao “Rečnik strahova u Srba”, tri reči u njemu zauzeti počasno mesto: didaskaleinofobija (abnormalni ili intenzivan strah od odlaska u školu ili napuštanja roditeljskog doma), anemofobija (strah od promaje) i leksikofobija (strah od rečnika). Presrećan sam što polako prevazilazimo strah od rečnika. Sa promajom će ići mnogo teže.

- Dostupnost jezičkih resursa je od presudne važnosti za razvoj nauke - i to ne samo lingvistike, nego humanističkih nauka uopšte. Mnogi rečnici koji će se naći na našoj platformi odavno nisu u štampi, a nisu zastupljeni ni u mnogim bibliotekama. Džaba vam tradicija i jezičko bogatstvo ako u 21. veku nemate razvijene i javno dostupne jezičke resurse. Kolege iz Instituta za srpski jezik SANU su toga vrlo svesne i zato je za svaku pohvalu što se Institut strateški opredelio za razvoj elektronskih resursa kao što je “Raskovnik”, i što je u tome 2015. i 2016. godine dobio podršku Ministarstva kulture i informisanja.

* Kako biste ocenili brigu o kulturi i jeziku u Srbiji i na Zapadu?

- O srpskom jeziku se govori i piše kao o bolesniku, o kome se treba brinuti, koga treba negovati, i, u ekstremnim slučajevima, koga treba spasavati od svakojakih spoljnih neprijatelja. Ja sam izričito protiv takve hospitalizacije srpskog jezika. Nama je, da budem potpuno iskren, potrebno manje brige, a više rada. Stručnjaci treba da se bave razvojem jezičkih resursa, a država treba da se bavi definisanjem jezičke politike. Onoga dana kada budemo imali dobre, savremene i svima dostupne jezičke resurse, i kada budemo imali jasnu jezičku politiku, dušebrižnici će najzad moći da odahnu.

* Kažete da je briga o jeziku kod nas fokusirana na pravopis i odbranu od tuđica, dok se mnogo manje vodi računa o ostalom što čini jezičku kulturu...

- Kod nas je, na nivou javnog diskursa, pravopis prerastao u metonimiju jezika samog: dakle, nešto što je isključivo pitanje konvencije postalo je oličenje pismenosti i, takoreći, nacionalnog identiteta. To je potpuno pogrešno. Šta vam vredi to što znate gde se piše veliko i malo slovo, i da li se nešto piše sastavljeno ili rastavljeno, ako vam je rečnik siromašan, ako ne znate ništa o istorijskom razvoju jezika, ako nemate svest o dijalekatskom bogatstvu srpskog jezika? Jasno je ko dan da se pravopis mora učiti u školama i poštovati u javnoj komunikaciji, ali pravopis ne sme da bude kuća našeg bitka i horizont našeg jezičkog saznanja. Isto je tako i sa opsesivnim strahom od tuđica. Insistiranje na jezičkom purizmu za mene je - gubljenje vremena. Pogledajte samo koliko turzicama ima u Vukovom rečniku. Pa šta? Da li je “Srpski rječnik” zbog toga manje bogat ili manje srpski?

* Šta o našem kulturnom identitetu može da se sazna iz rečnika?

- Iz rečnika, pre svega, učimo o tome koliko je svaki nacionalni identitet jedan hibridni konstrukt, o tome koliko se jezik stvara i menja u kontaktu sa drugim jezicima, ali i o tome koliko se svaki jezik menja - kroz vreme. Srpski jezik, kao i srpski kulturni identitet, nisu uklesani u kamenu, nego su fluidni i promenjivi. Rečnici nam pomažu da proširimo svoje vidike, da prepoznamo granice sopstvenog “osećaja za jezik”, i da malo obuzdamo sopstveni jezički snobizam: standardni srpski jezik nije i ne sme biti alfa i omega srpskog jezičkog izraza. Zato je za srpsku kulturu izuzetno važno da naučimo da cenimo dijalekte. I da uživamo u njihovoj raznolikosti.

HARVARD, PRINSTON, TRINITI

Toma Tasovac je i predsedavajući Komiteta nacionalih koordinatora evropske Digitalne istraživačke infrastrukture za umetnost i humanistiku. Autor je projekta digitalne platforme za srpski jezik i književnost (Transpoetika), a radio je i na projektu reklakaza.la. Studirao je na Triniti koledžu u Dablinu, slavistiku na Harvardu, a magistrirao je uporednu književnost na Prinstonu. Živi i radi u Nemačkoj, roditelji su mu Predrag, pozorišni glumac, i Marija, profesorka klavira, a stariji brat Ivan je direktor Beogradske filharmonije.