Gordan Mihić: Centar života je tamo gde su bol i sreća

JUBILARNI festival “Kustendorf”, koji je svečano započeo sinoć, svoj program “Retrospektiva velikana” posvetio je delima dvojice izuzetnih autora - filipinskog reditelja Lava Dijaza, specijalnog gosta koji je otvorio festival, i našeg scenariste Gordana Mihića.

U ovom izboru našla su se neka od najznačajnijih Mihićevih ostvarenja, kao što su kultni filmovi “Kad budem mrtav i beo” i “Buđenje pacova”, u režiji Živojina Žike Pavlovića, “Crna mačka beli mačor” Emira Kusturice, “Vrane”, koje potpisuje i kao reditelj zajedno sa Ljubišom Kozomarom, “Mehanizam” Đorđa Milosavljevića...

- Bolje bih se osećao da ste me pozvali da pričamo zbog neke debitantske nagrade - kaže Mihić na početku razgovora za “Novosti”. - Ali, ako ostavimo šalu po strani, i ako pogledam sve te filmove koje sam radio za proteklih pola veka, a ima ih oko pedeset, shvatam da sam možda nekad i nesvesno, instinktivno, želeo da se pozabavim onim našim najstrašnijim prelomnim periodima istorije. To su godine od Drugog svetskog rata - 1941, 1944, 1948, 1949, 1968. Onda mali predah i zatišje sedamdesetih, pa onda strašne devedesete, i sve do današnjih dana - ističe Mihić, koji je ovih dana dobio još jedno priznanje.

Na listi sto najboljih srpskih filmova koju je nedavno objavila Jugoslovenska kinoteka, u samom vrhu, najviše je ostvarenja sa njegovim scenarističkim potpisom - pored remek- dela koja se prikazuju na “Kustendorfu”, tu su i “Bubašinter”, “Čuvar plaže u zimskom periodu”, “Pas koji je voleo vozove”, “Varljivo leto 68”, “I Bog stvori kafansku pevačicu”, “Balkan ekspres”.

* Da li ste zadovoljni odabirom kritičara koje je angažovala Kinoteka?

- Ako u tih sto najboljih filmova imam prvih deset, ne mogu da budem nezadovoljan. Nemam ništa protiv takvih anketa, ali uvek osećam nelagodu, zato što mislim da su ponekad neopravdano zaobiđeni neki veliki autori, koji su prosto zaboravljeni.

* Rekli ste da je pisac, bez obzira na uspeh, uvek na početku. Ima li pisac, koji je stekao ugled i priznanja, ipak, nekakav “popust”?

- Mislim da nema. Jer, uvek je pred njim onaj prazan list, svejedno da li će pisati na kompjuteru, na pisaćoj mašini ili rukom na papiru. Bilo kako da napravi svoje priče, to što piše uvek će izaći pred sud publike, javnosti. Možda će neko imati osećanje poštovanja prema određenom autoru, i neće baš do kraja biti oštar u kritici ako nešto nije dobro napisao. Ali, smatram da u ovom poslu ne može i ne sme da bude nikakvih “popusta”, ni za koga. Najvažnija je istina i kvalitet nekog dela.

* Više od četiri decenije ispisujete ovu našu, nimalo laku društvenu i psihološku “istoriju”. Smatrate li to zadatkom pisca?

- Kad sam pisao svoje priče, recimo, “Balkan ekspres” koji se bavi 1941, “Osvajanje slobode” 1944, “Srećna nova `49.”, “Varljivo leto `68.”, nikada nisam imao potrebu da unapred nastupim sa nekim zadatkom, nego sam uvek pisao instinktivno. Ako priča nije izašla iz duše, ako se piše iz potrebe da se nešto uradi, da se doprinese nekoj političkoj temi ili situaciji, nisam siguran da to može da bude dobro.

* Vaši junaci uvek su “mali ljudi” sa margine, gubitnici, poniženi, prevareni... Koliko oni nastaju iz saosećanja i vaše emocije prema njima?

- Odrastao sam u provinciji, kasnije u Beogradu, i upoznao sam mnogo ljudi koji su takozvani marginalci. I ono što sam čitao, a čitao sam mnogo, naročito kao mlad čovek, učinilo je da zavolim velike pisce koji su se na isti način bavili malim ljudima, i imali slične junake. Dostojevski je govorio da je centar života tamo gde je ljudski bol, gde su ljudska sreća i nesreća. Pisac koji se bavi tim stvarima ostavlja trag iza sebe, tako što se bavi ljudima u određenom vremenu.

* Vaše priče obeležile su i najslavniji period našeg filma, “crni talas”. Zbog čega je on danas neponovljiv?

- “Crni talas” je nastao u vremenu koje se danas označava kao totalitarno, kao doba diktature, zabrana, proganjanja... Svega toga je bilo, ali ne na takav način na koji se sada govori. Žika Pavlović je rekao da je to vreme bilo “Periklovo doba” za film i umetnost, zato što je država tada, dvadeset godina posle Drugog svetskog rata, finansirala filmove koji su na neki način bili protiv nje. Gotovo sve što smo radili pojavljivalo se na ekranu, iako je ponekad bilo i strašnih stvari, cenzure, oduzimanja prava na takozvani regres filma, kao što se dogodilo filmu “Kad budem mrtav i beo”. Kozomarine i moje “Vrane” nikada nisu prikazane u Beogradu, neki filmovi su “bunkerisani”, bilo je i progona, neki ljudi su i nastradali. Ali, sve se to lakše podnosilo, jer ste mogli da snimate. Ja sam u dvadeset devetoj godini života imao devet igranih filmova kao scenarista, jednu režiju, i tri TV serije. Dajte mi jednog mladog čoveka koji u ovo vreme slobode i demokratije ima toliko snimljenih filmova.

* U čemu je bila snaga tog vremena?

- Neću da govorim u prilog njegovog veličanja, ali tada su postojali rukovodeći ljudi u takozvanoj radničkoj klasi, koji su bili izuzetno školovani, i koji su pomagali sve mlade ljude u svim oblastima života. Snimalo se mnogo, “crni talas” je prosto je zapljusnuo srpski, pa i jugoslovenski film, i ostavio je traga i u svetskim razmerama. Žika Pavlović mi je pričao da je reditelj “Ponoćnog kauboja”, čuveni Džon Šlezinger, izjavio u Kanu 1969, predstavljajući ovo delo koje mu je kasnije donelo Oskar, da je direktno bio inspirisan filmom “Kad budem mrtav i beo” i sudbinom Džimija Barke. Žika je dobio velike nagrade u svetu za “Buđenje pacova” i “Kad budem mrtav i beo”, mi smo takođe dobili visoka priznanja, i “crni talas” mi je do danas ostao u svesti kao vreme izuzetnog poleta jedne generacije, koja je sva vrata otvarala snagom svoga telenta. Ne samo na filmu, nego i u drugim umetnostima, ta generacija stvarala je dela velike vrednosti.

* Šta se danas dogodilo sa ljudima koji bi morali da budu angažovani, gde su se “zaturili” ta pobuna ljudskosti i humani glas sveta?

- Ne bih rekao da se ta pobuna “zaturila” i zagubila, samo je nastupilo vreme plićaka, kada se u velikoj meri, i na filmu i na televiziji prikazuju “lake” teme. Ljudi beže od represije koju izaziva današnji život, od težine ekonomske situacije, od načina na koji se bore za svakodnevicu, i pošto više ne mogu da izdrže, okreću se stvarima koje su budalaste, proste - rijaliti šouima, razgovorima koji se vode putem društvenih mreža, gubljenju vremena na nekorisnim stvarima... Pobuna ljudskosti i humani glas sveta se javljaju povremeno, u određenim periodima, i na filmu, i u romanu. Danas ih, naravno, ima manje, i ne znam kakav je njihov odjek kod ljudi, jer sada najveći odjek u svetu imaju upravo filmovi lišeni svake dubine, površni, koji se bave stvarima koje pre svega treba da zabave, i to na jedan prilično prost i suviše jednostavan način.

"DON KIHOT" I NEVERICA U LjUBAV

* PIŠETE scenario za novi film Emira Kusturice. Možete li da kažete nešto više o tome?

- Napisao sam za Kusturicu nekoliko priča, od Panča Vilje koji stoji u Francuskoj, do nekoliko drugih tekstova. Sadašnja priča je deo iz “Don Kihota”, ona se ne uklapa u glavni tok radnje u romanu, ali je izuzetno zanimljiva i uzbudljiva. Bavi se nevericom u ljubavi, i na neverovatan način govori o iskušenju, i o zlu koje se javlja zbog neverovanja u ljubav. To je potpuno savremena priča, iako se događa pre četiri stotine godina, i mogu da razumem ljude i svetske pisce koji su tvrdili da je Servantesov “Don Kihot” jedan od najboljih romana ikada napisanih.