Na dnu smo liste srećnih

VELIKI brodvejski hit "Svit Čeriti" stigao je i na našu scenu: u Pozorištu na Terazijama preksinoć je mjuzikl postavio Mihailo Vukobratović, upisujući tako u biografiju još jedan svetski naslov. Na trenutnom repertoaru, s njegovim potpisom, dva su poznata mjuzikla ("Viktor Viktorija" i "Grk Zorba"), ali novi zadatak razlikuje se od svih prethodnih.

U središtu priče Nila Sajmona (inspirisane čuvenim Felinijevim filmom "Kabirijine noći") je slatka Čeriti, naivna plesačica u nimalo naivnom noćnom klubu. Iako je život vodi iz jednog u drugo razočarenje, glavna junakinja odbija da zbog loših iskustava prestane da se nada da će na kraju, ipak, naći pravu ljubav...

- Zato je ova priča specifična, pogotovo za vremena u kojima je nastala kao mjuzikl. To je sredina šezdesetih godina, doba propagiranja "slobodne ljubavi" i rušenja mnogih tabua. Sajmon je tekst napisao 1966. godine, deceniju posle Felinijevog filma - objašnjava reditelj Mihailo Vukobratović. - Samo dramsko tkivo prilično je neobično, samim tim što mu je osnova u filmskom scenariju i to evropskom. Ovakve priče nisu u to vreme u Americi bile baš omiljene, utoliko je kuriozitet veći.

Šta ovu, naizgled običnu priču, čini tako posebnom?

- Nevina i čista vera glavne junakinje da je ljubav moguća, ali i upornost da dođe do ostvarenja svoje sreće. Prirodno bi bilo da takva pobuda vodi čoveka tokom celog života, ali mi danas više nego ikada živimo u vremenu u kome su devalvirane najplemenitije ljudske potrebe. Pretvaramo se u društvo društvenih mreža, mobilnih telefona, digitalnih medija. Sve je manje neposrednih susreta i kontakata, neophodnih za razmenu pravih emocija. Ovakva pojava već odavno je uočena u teoriji komunikacija, ali je iz dana u dan sve izraženija hipertrofija svega ljudskog.

Zašto je nama važna Sajmonova priča?

- Pre neki dan sam čuo da su Srbi, proporcionalno broju stanovnika, najbrojniji korisnici društvenih mreža u Evropi! To govori o otuđenju jedne cele nacije, zato naša predstava ima iskrenu ambiciju da bar malo vrati veru u ljudske kontakte. Jer, kako god da težak život vodimo, istinska sreća samo je u njemu moguća. Tu je treba i tražiti, a ne na društvenim mrežama, u tabloidima ili rialiti TV programima. Optimizam Čeriti je neiskvaren i čist, jer ona iskreno veruje u moguću sreću. To je suština njenog "elan vitala", uprkos već stečenim lošim iskustvima. Za nju, kao i svakog čoveka, važno je da pronađe iskrice za koje će se uhvatiti: i u najmračnijoj rupi ona će naći zračak svetlosti. Ko zna, na kraju možda i svog princa kojeg je toliko dugo čekala...

Ipak, vaša predstava (za razliku od nekih verzija) nema uobičajen srećan kraj?

- Zbog toga što hepiend nije u očekivanom epilogu već u nadi da je on moguć. I to nadi koja nikada ne napušta. Inače, verzije koje su se šezdesetih godina prošlog veka radile, najčešće su se završavale uobičajenim hepiendom. Zanimljivo je da se i Bob Fosi u istoimenom filmu dvoumio između dva različita kraja priče. Kod Felinija ona se ne završava srećno, a mi smo priču vratili u felinijevsku atmosferu i međuljudske odnose. Sreću smo tražili u nadi, jer verujemo da je to najbolja poruka za savremenu publiku. Ovakvim krajem "podvukli" smo liniju koju vodimo od samog početka predstave, a čvrsta dramska struktura odvaja ovaj mjuzikl od mnogih ostvarenja istog žanra. Za to je potrebno imati nekoliko sjajnih glumaca. I ja sam ih imao.

Kako objašnjavate našu sve veću otuđenost koja je dobila potvrdu i u pomenutoj statistici?

- Verovatno je jedan od razloga muka u kojoj živimo poslednjih tridesetak godina. Što više i nemamo nadu da postoji svetlo na kraju tunela... Naravno, skepsa kao stav odlika je svakog normalnog čoveka, ali kvalitetan život podrazumeva periode u kojima radiš i periode u kojima se odmaraš, opuštaš. Najveći broj Srba, nažalost, kao da je zaboravio na tu nužnu podelu sopstvenog vremena i života. Trenuci "opuštanja" kod nas se najčešće svode na kafane, svadbe, pijanstva, lumperajke. Sve je manje unutrašnjeg osećaja spokoja, životne sigurnosti, očekivanja da urode plodovi sopstvenog dugogodišnjeg truda i rada. Depresija i otuđenost postaju endemska bolest, već urođena karakteristika. Prepuštamo se letargiji, puštamo da nas okolnosti vode. Svaki pokušaj da nešto sam uradiš i uprkos svemu kreneš uzvodno, naiđe na prepreku: balvan, deblo, brze struje. Osećaš da si kao čovek devalviran. Kod mladih ljudi se malodušnost još više primećuje.

Iako bi, upravo zbog svoje mladosti, trebalo da imaju više nade u budućnost?

- Nedavno mi je jedan kolega pričao kako je putovao trolejbusom, dok su preko puta njega sedeli mladić i devojka. Oboje je držalo mobilne telefone u rukama i tek posle nekoliko stanica moj prijatelj je shvatio da su u uzajamnoj prepisci! Ta vrsta komunikacije među mladima stvorila je i neki metajezik: dopisuju se u skraćenicama, pišu neke nove, samo njima znane reči. Dvoje ljudi više i ne razgovaraju, jer su im ponudili milion besplatnih SMS-ova, besplatni "Fejsbuk", besplatni internet. Jednostavno, danas su stimulisani da ne komuniciraju. Kroz godine koje dolaze sve će manje biti verbalne, ali i emotivne, čak i fizičke komunikacije.

I sve više depresije?

- Postoje i skale merenja srećnih društava. Mi smo i tu pri dnu. Nezadovoljstvo sobom, pa i sopstvenim okruženjem, sve je izraženije. E, kad se svi ti elementi saberu, lako upadneš u depresiju ili prihvatiš to kao način života i prepustiš mu se. Ni jedno ni drugo nije dobro. Verujem da sam jedan od retkih koji nema profile na internetu, ali takvi ljudi su retki i deluju potpuno anahrono... Ima tu i smešnih situacija, kad me neki poznanici pitaju: "Kako nemaš, zar nećeš da mi budeš prijatelj?" Ljudima je danas do te mere postalo važno da sve "kače" na internet i pokažu gde su, s kim su, šta rade - da nisu ni svesni da su sami upali u zamku Velikog Brata. Sami se nude da budu praćeni! Tako dolaze u tragikomične situacije, ne shvatajući koju vrstu tragova i podataka ostavljaju o sebi na društvenim mrežama. Potpuno se izgubila intima, nešto što se zove "lični život". Postoji već i paničan strah od gubitka mobilnog telefona.