Ćirilica svet premrežila

OVIH dana mi iz Stokholma stiže knjiga "Saputnik i sabesjednik", grafički i likovno lepo uređena, odštampana ćiriličnim pismom. U nju je Aco Dragićević, osnivač i urednik dvojezičkog švedsko-srpskog časopisa za kulturu "Dijaspora", koji dvomesečno izlazi od 1998, na nešto više od trista stranica uvrstio najznačajnije priloge, razvrstavši ih u pet tematskih celina. Tekstovi, pored ostalog, uverljivo svedoče o gotovo dvodecenijskom nastojanju časopisa da pripomogne u očuvanju jezika, tradicije i kulture u srpskom rasejanju i da najznačajnije srpske kulturne vrednosti približi građanima Švedske. Samo oni koji su se bavili ovakvim poslom znaju koliko truda mora da ulaže osnivač i urednik da istraje u svojoj plemenitoj i društveno korisnoj nameri.

Nešto ranije iz Toronta mi je stigao najnoviji dvobroj (25/26) časopisa "Ljudi govore". Sadržajno bogat, znalački uređivan, odštampan ćirilicom, ovaj časopis mogao bi da posluži za uzor onima koji bi poželeli da se bave ovim vidom izdavaštva. Vođen entuzijazmom, pod uređivačkim načelom: estetsko, etičko i duhovno jedinstvo, Radomir Baturan okupio je velik broj uglednih saradnika sa srpskih prostora, iz Kanade i drugih krajeva sveta koji na stranicama časopisa već osam godina objavljuju pesme, pripovetke, eseje, kritičke osvrte, tekstove o jeziku i pismu... Ne treba, naravno, ni naglašavati da se i u ovom slučaju izdavač na razne načine dovija da obezbedi novac za štampanje časopisa.

Sasvim slučajno dođoh do jednog od novijih brojeva "Srpskog glasa", nedeljnika koji na četrdeset stranica, u kolor-tehnici, na ćiriličnom pismu, svakog petka izlazi u Australiji. Vlasnik je Živana Jovanović, a redakcija je "razasuta" po Australiji (Melburn, Sidnej, Adelajd) i po svetu: Novi Zeland (gde Željko Prodanović uređuje stranicu s literarnim prilozima), Srbija, Republika Srpska, Crna Gora.

Ovakvih časopisa i novina ima još poprilično po svetu koji srpskim jezikom premrežavaju kontinente. Šta im je zajedničko? U prvom redu to je težnja da koliko je moguće više budu spona između raseljeništva i otadžbine i, što je takođe vrlo važno, da se bore za očuvanje srpske ćirilice, možda i više nego što se to čini u matici.

Ne znam da li i koliku pomoć dobijaju iz te matice o kojoj brinu (pretpostavljam neznatnu ili nikakvu), ali je sasvim sigurno da je zaslužuju.